Reportaže
27.05.2016. 08:29
ekspres
REPORTAŽA, VALJEVSKI ZATVOR: Kad osuđeni na "doživotnu" pišu poeziju
Nisam od onih koji će reći: “Nevino sam optužen i robijam na pravdi boga”, svoj krst sam zaslužio i nosim ga, ali želim kad izađem da nastavim putem kojem me ove strofe vode..."
Kažu da nije teška robija, već robijaši, osim ako ta četiri zida, rešetke i vera u njih - da vrede više od sivila svojih bigrafija - ne učine da shvatiš (shvate) kako utamničeno telo ne znači i utamničen duh...
Valjevo, dovoljno daleko od grada, a opet u veličanstvenoj pitomini, između šume i reke - zatvor!
Maloletnički zatvor, u njemu dobrano sabrano društvo najcrnje hronike Srbije, ali ne i danas dok strofe i stihovi zvone hodnicima umesto ključara i bata koraka čuvara...
Grub lice i meka duša, pesnička
- Samo treba vere u ovu mladost, treba ih sokoliti baš kao što čine danas specijalizovane službe po zatvorima, da zavire u sebe i probude čoveka za kojeg misle da odavno ne živi u njima! Slikovito, posadili su voćku, sad treba da je neguju da raste i zri...- reči Vlade Arsića, književnika i predsednika nesvakidašnjeg žirija koji je vrednovao pesničko umeće kažnjenika na jedanaestom Republičkom festivalu osuđeničkog literarnog stvaralaštva, ove godine na temu “Novi početak”!
Možda nekome zvuči apsurdno, možda vera u neveru prema grehu ovih ljudi ponekad prevlada, možda ovakve strofe ne zaslužuju da nose teret svoji stvaaralaca, a možda je sve ipak samo predrasuda glupa, jer..?
- Nisam od onih koji će reći: “Nevino sam optužen i robijam na pravdi boga”, svoj krst sam zaslužio i nosim ga, ali želim kad izađem s robije da nastavim putem kojem me ove strofe vode...- veli Miroslav Mihajlović, na oko grub i robustan mladić, 11 godina tamnovanja je za njim i još samo koji mesec do trka za veličanstvenim stihovima “Crnog zvona”, zaista sjajne proze koju je ispisao u ćeliji leskovačkog zatvora, nadajući se da za njim više zvoniti neće, jer...
Pronaći anđela i dati mu krila
- Čekaju me žena i ćerkica od tri godine! Tri godine koje sam dozvolio sebi da joj bacim niz vetar, ali nikad više! Imao sam sreću da me porodica ni jednog trenutka nije napustila, da su vaspitači verovali u mene i da sam na posletku uspeo da izbacim iz sebe ono najbolje na površinu. Đavo uvek drema negde u nama, ali treba pronaći anđela i dati mu krila, a poezija to jeste...- jeste zaista, jer umetnost je sloboda, a sloboda je ono za šta su sebe uskratili ali se trude da je slovim, rečima, stihom dozovu, a ona će se odazvati, uvek se odazove.
Miroslav je svojom pesmom zaslužio to prvo mesto i kuraži da istraje u nameri da mu pogled kroz rešetke nikada više ne bude inspiracija, baš kao i svih 216 osuđenika iz svih zatvora Srbije, koji su poslali svoje uratke na konkurs.
Vladan Cvetković je jedan od njih. Niški osuđenik, fizički ni nalik Miroslavu, naprotiv, likom i glasom učenjak koji je “zalutao” tražeći izlaz iz...
- Iz šume senki u kojoj se nalazimo robijajući, ali je opet na svakom od nas da vreme, ta jedini i najveći kapital koji posedujemo, prihvati kao blagoslov a ne prokletstvo i učini nešto lepo od njega, a ja sam se, eto, pronašao u stihovima i već četvrtu godinu za redom osvajam nagrade...- ni slova nije napisao pre robije, iako su ga slova i dovela do nje, ali ne ona sabrana u stih, već...
Nismo ovde zbog učinjenih nedela već dela, pa neka o Vladanu svedoči poema “Srce”, drugonagrađena, jedna od desetina koliko je ispisao za dane tamnovanja.
- U “onom” životu bavio sam se ekonomijom, a u ovome koji me čeka po izlasku, književnost će biti ono što će činiti sav moj svet! Napisao sam i dva romana, imam i izdavače, čekaju me, čekam ja slobodu, a do tad je pozdravljam i slavim stihovima...- teško je, dabome, shvatiti njihovu čežnju za , kako Miroslav Mihajlović kaza: “drvetom, žbunom, đubrištem najobičnijim”, onome ko je ovde tek gost, ali slušajući stihove nastale u tmini dugih i samotnih zatvorskih noći nekako počne da saoseća.
Pesnikinja sa doživotne
Ne sa njima, s njom, osuđenom na doživotnu i pomilovanom ujedno - slobodom...
- Uh, koliko joj se nadam, koliko želim da zagrlim dete i objasnim mu neke stvari, ali...- Jasmina Leić Iđoški, pesnikinja za decu i sebe, kako kaže, pohvaljena za rad ispisan u agoniji Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, počinilac porodičnog nasilja i autor divnih, zaista divih stihova, što samo svedoči o onome da u osuđenom licu nije osuđen i duh.
Dok god ima onih koji veruju u to i trude se da im pokažu da u njima još i te kako ima čoveka- neće biti teška ni robija niti robijaši, već stihovi, ali njihovo i nije da budu laki, onda su tek obrisi duše...
Komentari
