AKADEMIZAM JE PROMIŠLJENO POSTAVLJENA ZAMKA

AKADEMIZAM JE PROMIŠLJENO POSTAVLJENA ZAMKA


Diploma je cilj igre u kojoj je minimalno znanje posledica potere za papirom, a ne svrha. Ne mislim da je to budućnost edukacije

Našu pomalo usnulu umetničku scenu katkad uzdrma i razbudi poneki projekat, koncept, književni kružok ili neočekivan nastup i iskaz nekog savremenika. Jedan od takvih projekata, nazvan „Sobakaisti”, predstavlja svež i jak konceptualni artistički pokret u našoj sredini, koja se ponekad prećutno smatra zatvorenom.

Ovaj pokret do sada je svoje misli i ideje prezentovao u različitim umetničkim pravcima i formama, u nizu muzičkih, literarnih i vizuelnih performansa, a osnovu koncepta čini snažna potreba da se na javnoj sceni istupi i kaže prava istina o onome što zanima mlade savremene umetnike.

O tome šta ga je nateralo da se upusti u stvaranje jednog takvog projekta, koje su pobude, a koje namere, u ime „Sobakaista” govori nam idejni tvorac pokreta Stefan Stefanović.

Ko stoji iza „Sobakaista”?

– U organizacionom smislu iza „Sobakaista” stoji tim od troje ljudi. U zavisnosti od konkretnih zadataka na kojima radimo, pridružuju nam se i prevodioci, artisti, muzičari, najčešće volonterski, što je neka vrsta multiplejera kojem težimo u ostvarivanju ove ideje.

Koje osobenosti „Sobakaista” su ključne, umetnički vredne?

– Mislim da je ključna osobenost „Sobakaista” to što smo izabrali video-igru kao medij kroz koji ćemo ispričati priču. Naš cilj je da napravimo igru koja će vas naučiti kako da dođete do svog smisla života. Iako to zvuči bezobrazno pretenciozno, mislim da je umetnička vrednost „Sobakaista” baš taj pokušaj da ostvarimo humanističke ciljeve koristeći se mehanikom i pričom, tako da se one prožimaju i imaju jasnu logiku, sve sa ciljem da igrač dođe do odgovora igrajući se.
Savremena književna scena je šarolika i ima pojedinih novih glasova koji formiraju svežu poetiku.

Šta Vi čitate i smatrate dragocenim kod najmlađih generacija umetnika?

– Kada čitam zarad uživanja, čitam poeziju (ovih dana „Dnevnik u osam” Zlatka Stevanovića). Pesnici i pesnikinje uporno otkrivaju nove načine da kratkom formom opišu stvarnost. Smatram dragocenim tu potrebu za stvaranjem koju oni imaju uprkos potpunoj skrajnutosti poezije. To cenim kod svih ljudi koji stvaraju uprkos tome što je njihov rad bespotreban u kapitalističkom sistemu.

U Vašim radovima se oseća velika doza kritičnosti prema ustaljenim vrednostima. Posebno ste oštri prema akademizmu i prema bilo kakvim društvenim normama.

– Akademizam je zamka, vrlo promišljeno postavljena. To je jedan od scenarija koji se nameću: osnovna škola, pa gimnazija, pa fakultet. U tome prođe dobrih 16 godina života. Diploma kao cilj igre u kojoj je minimalno znanje posledica potere za papirom, a ne svrha. Ne mislim da je to budućnost edukacije. Nemam ništa protiv društvenih normi i izgrađenog sistema, ali ako je on dorastao zadatku, ako je on sinhronizovan s razvojem čoveka. U suprotnom se zalažem za pravo na neposlušnost.

Šta nedostaje našoj generaciji da bi ostavila značajniji trag u istoriji umetnosti? Odakle početi?

– Mora se početi od pitanja zašto imam potrebu da stvaram! Istorija umetnosti nije neki udžbenik u kojem će svačiji rad biti zaveden u detalje kao sudbine u Kišovoj „Enciklopediji mrtvih”. Zbog toga mislim da stvaraocima iz naše generacije nedostaje samokritičnosti.

„Sobakaisti” su podeljeni na pokret i na litero-igru, koja je u fazi razvoja. Šta je to litero-igra i da li je vidite kao legitimni artistički izraz?

– Litero-igra pripada žanru igara koje se zovu „alternate reality game”, ali sam je nazvao tako zbog njene specifične mehanike, kao i sujetne potrebe za originalnim marketingom. „Litero” na esperantu znači „slovo”, pa je ovo doslovno igra, u svim njenim oblicima, jer se igra i fizički, čitavim telom i umom, kao i kroz interaktivno čitanje priče. U savremenom govoru – bukvalno igra! Meni jeste artistički izraz, ali mi je više stalo do same igre nego do moje umetničke karijere. Ne znam da li je to legitimno.

Je li je savremena umetnost hermetična?

– Mislim da je pitanje da li vas radi ili ne. To da li je hermetična najviše zavisi od kapaciteta publike. Drago mi je da postoji larpurlartizam, kao i ljudi koji imaju vremena za njega, ali za mene je ozbiljan neuspeh ako moje delo ne može da komunicira sa savremenom publikom.

A kako se savremena umetnost nosi s pojavom interneta, i osećate li u tom pogledu Vaš pokret kao revolucionaran?

– Internet je revolucionaran medij, a litero-igra koristi njegove mogućnosti. Iako to osećam, ne usuđujem se da predstavljam litero-igru kao nešto revolucionarno baš zbog svih prethodnih malih revolucija koje su omogućile postojanje litero-igre. U temelju ove ideje je slobodan pristup i mogućnost da se svako uključi u stvaranje, a mislim da su to načela koja čine internet revolucionarnim medijem. Aron Švarc je revolucionar, ja sam gejm dizajner.

U tekstu „Kopile postmoderne (ili: Šta sam naučio na fakultetu)” postavljate mnoga zanimljiva pitanja poput onog kako pisati o ljubavi posle sajber-seksa i besplatne pornografije na internetu. Ima li odgovora?

– Odgovor se nalazi u stvaralaštvu autora koji na nove načine pišu o ljubavi. Na pamet mi pada roman „Deseti život” Saše Savanović.

Projekat „Sobakaisti” ima i komercijalne aspekte. Isplati li se biti jedan od „Sobakaista”?

– Ti komercijalni aspekti su i dalje prilično fiktivni. Oslanjamo se na donacije preko ko-fi platforme, a s novim sajtom uvodimo i pretplatu. Verujem u angažovanost zajednice koja se polako gradi oko ovog projekta. Mislim da je kraudfanding najbolji način za to.

„Sobakaisti” pokrivaju različite forme i vidove umetnosti. Tu su pomenute litero-igre, manifesti, prozni i poetski zapisi, muzička kritika, kantautorska dela… Nužnost ili zabava?

– Rekao bih: eksperiment. To je pokušaj da se predstave različite perspektive na život. Svaka od tih vidova umetnosti je sadržana u jednom od likova iz igre. To je i deo mehanike igre.

Andrea Kane i zbirka „Pleh orkestar” prva je u literarnoj ediciji „Razglednice” grupe „Sobakaisti”. U dosadašnjoj produkciji tu je i muzički album „Muzika za ulicu” Astora Lajke. Šta nas dalje očekuje?

– Sledeći je „Igrarnik”, priručnik za igranje litero-igre „Sobakaisti”. Najverovatnije će to biti CD sa svim potrebnim materijalima za što potpuniji doživljaj litero-igre. Sav sadržaj će biti besplatan za skidanje, a CD je tu zbog arhive; ja sam dete iz analogne civilizacije pa i dalje imam sentimentalna osećanja prema fizičkim izdanjima.

Jeste li zadovoljni recepcijom „Sobakaista”?

– Sa obzirom na to da još nismo završili novu verziju sajta pa tako nigde ne postoji objašnjenje šta je to što radimo zapravo i kako se litero-igra praktikuje, vrlo sam zadovoljan što sam uspeo da uživo prenesem tu ideju bilo kome. Ovaj intervju je dokaz za to.

Često ste na putu, promovišete svoje delo na različitim festivalima, kampovima, tribinama, na ulici… Pripada li umetnost ulici i kakva iskustva odatle donosite?

– Umetnost pripada svima koji imaju potrebu za njom. Putovanja mi omogućavaju da uvidim ko su ti ljudi, a sviranje na ulici mi je pokazalo da i dalje živimo u zemlji gde ona ima vrednost. I dalje osećamo. I dalje umemo da saosećamo.

 

 

„Sobakaisti” – izvodi iz manifesta

Mi smo „Sobakaisti”. Nismo se udružili iz političkih razloga, nije nas nikakva propaganda spojila, ne drže nas nacionalne ni verske stege, ništa tako jeftino kao krv nas ne spaja, novcu se ne klanjamo. Nismo se okupili oko jedne zastave, niti nas je ista zvezda vodila do ovog mesta. Naše su veze egzistencijalne – mi živimo radi umetnosti! Mi smo „Sobakaisti” i stvaranje nam je svetinja! Mi smo „Sobakaisti” i ne plašimo se greške, improvizacije, iskrenosti, pokušaja, muke i znoja! Ne plašimo se da ćemo ostati nezapaženi, a ne žudimo za slavom. Naši su ciljevi da promenimo stvarnost, a za to smo odabrali težak put, da od ovoga što imamo stvorimo bolji svet, a ne da uništimo sve postojeće i iz pepela podižemo našu realnost.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar