AMERICAN DREAM JEDNOG SOMBORCA

Mladi Kiš je za Ameriku pošao s veknom hleba, flašom vode i fotoaparatom. Do svog prvog filma čistio je ulice, a na filmu se obreo slučajno. U Holivudu je ubrzo stekao ugled veoma značajnog i svestranog filmskog stvaraoca, i posle četiri nominacije za Oskara najzad ga je osvojio u petom pokušaju s filmom „Brod ludaka"

I dok uzbuđenje povodom jubilarne, 90. dodele Oskara još traje, malo ko zna da smo jednom davno, pre više od pola veka, i mi imali dobitnika Jožefa Kiša, poreklom iz Sombora.
Naime, ovaj gotovo zaboravljeni Somborac osvojio je Oskara za scenografiju u crno-belom filmu „Brod ludaka" reditelja Stenlija Kramera s Vivijen Li, Simon Sinjore i Lijem Marvinom u glavnim ulogama.

Na naslovnoj strani „Somborskih novina" tih dana 1965. osvanula je vest „Somborac dobitnik Oskara". A ispod krupnog naslova bila je fotografija Somborca Jožefa Kiša s čuvenom pozlaćenom statuetom u rukama, u društvu Roberta Klatvorda, Vorena Bitija i Debi Rejnolds, koja mu je uručila prestižnu nagradu Američke filmske akademije za scenografiju.
Ono što je najzanimljivije kod „Broda ludaka" jeste da se radnja filma odigrava na okeanu, ali su sve scene zapravo snimljene u studiju. Međutim, Jožef i njegove kolege su tako dobro uradile svoj scenografski posao da su gledaoci imali utisak da su glumci sve vreme na Atlantiku.

Rođen 1899. kao dvanaesto dete skromnog gostioničara Šandora iz Sonte pokraj Sombora, Kiš se u ranoj mladosti mogao opredeliti samo za zvanje koje će ga brzo učiniti samostalnim. Izučio je trgovački zanat i, kao mnogi ondašnji mladići, sanjao da se otisne u svet.

Kao slepi putnik, u Trstu se ukrcao 1920. na brod za Ameriku. Do svog prvog filma bio je i čistač ulica i raznosač mleka, radio je u poslastičarnici, a potucao se i od nemila do nedraga kao akviziter osiguravajućeg društva.

Jedno od retkih sećanja na Kiša čuvala je Ema Merej, kojoj je Jožef bio deda-ujak, bakin najmlađi brat. Videla ga je samo jednom 1966, kada je po njenom svedočenju došao iz Amerike sa sve Oskarom da ga pokaže porodici. I to zato što ga je supruga Keti naterala da ga ponese, a ne da se hvali. Po sećanju gospode Merej, Kiš je bio markantan i visok čovek s brkovima.
Zapamtila je šta su joj baka i majka pričale o njemu, a i sve što je on ispričao na tom poslednjem porodičnom okupljanju.

Kiš je, naime, još kao dečak upoznao Ernesta Bošnjaka, štampara, knjižara i jedinog vlasnika bioskopa, koji je imao san da od Sombora napravi Holivud. Iako Sombor nije postao filmska prestonica, mlađani Kiš je rado provodio vreme s Bošnjakom u njegovom bioskopu.
Otuda i ta Kišova velika ljubav za fotografijom i kamerom. A u Ameriku je otišao jer nije želeo da služi u austrougarskoj vojsci. Dva puta je uspeo da izbegne poziv, ali kad je stigao i treći, odlučio je da pobegne.

U njenom sećanju o deda-ujaku stoji da je Kiš za put dobio malo novaca od dede jer ni on nije imao mnogo da mu da. I da je tako mladi Kiš pošao za Ameriku s veknom hleba, flašom vode u torbi i fotoaparatom na ramenu. U Trstu se ukrcao na brod za Njujork s namerom da stigne u Detroit kod starije sestre Žofike, koja je tamo živela kod tetke i teče.
U Detroitu je, po Eminoj priči, radio sve i svašta da preživi.

Posle četiri godine u Detroitu, vođen avanturističkim duhom pošao je u Čikago, a ubrzo i u Holivud. U meki filma se kao dekorater enterijera na otvaranju jedne velike robne kuće upoznao sa uspešnim filmskim producentom i režiserom mađarskog porekla Aleksandrom Kordom, koji je zapazio Kišove fotografije na panoima. Korda mu je tada ponudio da radi kao statista. To je bio početak Kišove veoma plodne karijere na filmu. Uz Kordinu pomoć, upisao je filmsku akademiju, posvetio se scenografiji i ubrzo počeo da snima filmove.

Posle školovanja i prvih uspešnih filmova, Kiš je kao scenograf stekao ime i reputaciju među najboljim američkim režiserima. Sarađivao je u 139 filmova sa Džonom Fordom, Džonom Vejnom, Garijem Kuperom, Ingrid Bergman i mnogim drugim poznatim ljudima iz sveta filma. Bilo mu je dovoljno pet godina iskustva da usavrši filmsku scenografiju i u tome postane pravi majstor, o čemu svedoče četiri nominacije za Oskara, za filmove „Adresa nepoznata" Vilijama Kamerona Menzisa, „Jovanka Orleanka" Viktora Fleminga, „Putovanje u središte zemlje" i „Tanka nit". Vlasnik prestižnog priznanja postao je u aprilu 1965. za pomenuti crno-beli film „Brod ludaka".

Nedugo potom je iz Amerike u Jugoslaviju stiglo pismo Jožefa Kiša u kojem o svom uspehu obaveštava brata Grgu. Kiš ga je napisao želeći da obraduje brata, koji je i tada živeo u Somboru, kako je veliko priznanje u filmskom svetu stekao, i ujedno da mu najavi da će toga leta posetiti domovinu i grad gde je odrastao ako ga zdravlje posluži. Na to pismo se nadovezuje i svedočenje Kišove unuke Eme, koja ga je po dolasku u Sombor 1966. videla prvi i poslednji put.
Umro je 14. marta 1969. u severnom Holivudu.

Kada bi Holivud bio u Bačkoj
Ernest Bošnjak (1876-1963) bio je osnivač jugoslovenske kinematografije. S Manakijem iz Bitolja bio je prvi jugoslovenski snimatelj, reditelj i producent. U Sombor je 1906. doneo kino-projektor i otvorio bioskop, prvo u zgradi pozorišta, a posle u jednoj velikoj šupi na Vašarištu. Tu je prikazivao razne filmske žurnale i kraće komične filmove koje je nabavljao od evropskih distributera. Uoči Velikog rata sagradio je zgradu za svoj bioskop „Arena" (današnji bioskop „Zvezda").

Životni san mu je bio da napravi Holivud u Somboru. Nakon rata je u tom pravcu pokrenuo nekoliko projekata, ali još za vreme Kraljevine SHS ti su projekti propali jer somborske vlasti nisu pokazale razumevanje za to. Tako da je propalo filmsko poduzeće, u koje je uložio svoj kapital. Za zasluge na razvoju jugoslovenskog filma dobio je državnu penziju. Umro je u Somboru 1963.

U Narodnom pozorištu Sombor u februaru ove godine je povodom Dana grada, a u znak sećanja na Ernesta Bošnjaka, u režiji Kokana Mladenovića priređena predstava „Kad bi Sombor bio Holivud", inspirisana istoimenom dramom Radoslava Zlatana Doriča, koja je publiku ostavila bez daha.