ARHITEKTURA JE I POLITIČKA PRAKSA

 U nečemu su sve generacije iste. Uostalom, svaki nastavnik koji hoće da uči neprestano - a u tome nastavnici jesu u prednosti nad studentima - mora da prizna da je mnogo više naučio od studenata nego oni od njega. Samo treba znati učiti

Čitajući na studijama književnosti tekst „Pismo urbanisti Beograda" u kultnoj knjizi „Bitka oko zida" Dušana Matića, zaintrigiralo me je da se jedan pisac mogao drznuti i na taj način esejizirati o nečemu što u biti nije njegova oblast, opravdavajući postupak priznavanjem sopstvene „slabosti prema Beogradu". U današnje vreme više nema nadrealista, ali vizionara i stručnih ljudi, pa i onih koji gaje slične slabosti prema svom gradu i urbanizmu te koji ispituju odnose ljudi i prostora u kojem oni obitavaju - i te kako ima. Jedna od njih je umetnica i profesorka Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Mariela Cvetić

Centralna tačka Vaših istraživanja - kako poetičkih, tako i teorijskih - jeste subjekt u prostoru i njihov odnos. Kako u tom smislu vidite položaj umetnika u kuli umetnosti Srbije?

- Mislim da je primarni odnos, onaj prvi, a i poslednji, odnos subjekta i prostora. Između njih nastaju svi ostali odnosi, kako odnosi između subjekta i drugih subjekata, tako i mnogi drugi, zamislivi i nezamislivi, jednostruki ili mnogostruki. Tako je i s položajem umetnika - subjekta u svetu ili, analogno, u prostoru umetnosti. Taj odnos je determinisan na globalnom nivou, kako je to još Artur C. Danto postavio teorijom o svetu umetnosti: umetnik nije samo subjekat koji stvara umetničko delo kao materijalni predmet ili vizuelni fenomen već je uključen u pozamašan sistem istorije umetnosti, kritike, interpretacije, institucije. I tako je svuda. Ovde ne mislim, naravno, na socijalni položaj umetnika u svetu. Ono što čini razliku položaja umetnika u Srbiji i nekoj drugoj zemlji je isto ono što čini razliku između Srbije i te bilo koje druge zemlje: analogija na primarnom nivou.

U Vašem radu nailazimo na interesantan spoj psihoanalize i arhitekture, na izgled kontradiktoran. Metafora, hipoteza ili neosporna činjenica?

- Neosporna činjenica: Pol Šilder, austrijski psihijatar, psihoanalitičar, naučnik, još u eseju „Psihoanaliza prostora" iz 1935. godine shvata prostor u bliskom odnosu sa instinktima, porivima, emocijama i akcijom i ovaj tekst Lakan uzima kao inspiraciju za svoj čuveni „Stadijum ogledala". U Sjedinjenim Američkim Državama od osamdesetih godina se razvija koncept psihoanalize u arhitekturi. Skretanje sa dekonstruktivizma ka psihoanalizi je dozvoljavalo teoretičarima pre svega, pa i istoričarima arhitekture, da relociraju subjekat unutar arhitekture: fokus je ranije bio na logocentrizmu arhitektonskog znaka, da bi se kasnije stvorila platforma da se subjekt uključi u prostor arhitekture kao figura koja podjednako i proizvodi arhitekturu, ali je i proizvedena njome. Kao takva arhitektura nije samo refleksija/odraz psihe već su prostor, slika i tektonika oblikovane subjektom koji sad opet oblikuje psihu. Arhitektura tako postaje faktor koji transformiše subjekat. U Velikoj Britaniji, u Londonu 2000. godine teoretičar arhitekture Nil Lič organizuje konferenciju o arhitekturi i psihoanalizi „Udomljavanje nesvesnog" („Housing the Unconscious") i od tada infiltracija psihoanalize u arhitektonski diskurs vodi ka promeni percepcije odnosa između subjekta i prostora, okruženja i materije.

Nepoznato, neprijatno, misteriozno, za Anglosaksonce „uncanny", možda je najbliže našem pojmu zazorno jer teško je prevesti pojam „unheimlich", koji je u središtu Vaše monografije iz 2011. godine. Odakle interesovanje za takvu pojavu?

- Iz sopstvenog iskustva: od trenutka kada sam naišla na neveliki Frojdov tekst „Das Unheimliche" iz 1919. godine (i po njegovom sopstvenom priznanju ne mnogo bitan u njegovom opusu) i u njemu prepoznala sopstvena iskustva iz najranijeg detinjstva - u gotovo svim oblicima koje Frojd pominje i nabraja - znala sam da se time moram baviti u temi koja je već bila moja: prostor u vizuelnim umetnostima. Činjenica da su moja iskustva odavno imenovana i teorijski definisana bila je poput blaženstva jer tada znate da više niste sami. Tako je najpre nastala moja doktorska disertacija na Interdisciplinarnim studijima teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, koju sam odbranila kod prof. dr Miška Šuvakovića, a potom i knjiga „Das Unheimliche. Psihoanalitičke teorije umetnosti". Izborni predmet iz ove oblasti na doktorskim studijima na istom univerzitetu vodila sam dugi niz godina.

„Conquistador. Iz kulture i umetnosti" je Vaša poslednja izložba. Naziv je proistekao iz Frojdovog balkanskog iskustva, a inicijalni element postavke je tepih koji pokriva njegov kauč. Dokle Vas je doveo ovaj semiotski postupak?

- Frojd je sebe nazvao osvajačem, konkvistadorom, a psihoanalizu pohodom. Osvajao je, kao i svi drugi osvajači, da bi vladao, da bi zaposeo, da bi posedovao i profitirao konačno. Militarni rečnik u psihoanalizi nije ništa novo, ali može - posmatrano samo tako - biti ključ za neko novo ili drugo čitanje. Tepih koji pokriva njegov čuveni kauč u ordinaciji - nekada u Beču, a sada u Frojdovom muzeju u Londonu - objekat je migracija i trgovine. Ja sam ga slikala, ili bolje reći tkala crno-belim akrilikom na platnu u originalnoj veličini tepiha Qashqa'i shekarlu (1:1) - 290 cm x 162 cm. Rađen je u etapama/seansama po 50 minuta tri puta nedeljno tokom šest meseci 2017. godine, analogno seriji psihoanalitičkih seansi, gde sada „talking cure" (lečenje pričanjem) u razmeni analitičar-pacijent postaje „painting cure" (lečenje slikanjem), izvesna samoanaliza u odsustvu redovnog protokola. Rad je crno-beli i referiše na dokumentarni karakter putujućeg objekta (tepiha): najpre u kretanjima samog plemena, zatim putevima trgovaca orijentalnom robom do Beča i konačno do Londona.

Učestvuje li Arhitektonski fakultet u dovoljnoj meri u urbanističkom planiranju Beograda, i kako ocenjujete novi kapitalistički pragmatizam koji primećujemo u prestonici?

-Kao umetnica i teoretičarka umetnosti, na Arhitektonskom fakultetu vodim predmete iz oblasti likovnih umetnosti. Arhitektura je skup različitih vrsta praksi, nekad je više jedna, drugi put više druga, ali je uvek politička društvena praksa.

Aktivno učestvujete na konferencijama, seminarima, tribinama, doprinosite prilozima u relevantnim naučnim časopisima i monografijama. Imate široku perspektivu. Zaostaje li Srbija znatno za evropskim tendencijama i kakva je naša pozicija u tom kontekstu?

- Ne čini mi se da zaostaje, ali kad to kažem, mislim na individualne pojave. Nažalost, ne prepoznajem neku jasno definisanu strategiju, bar ne u institucijama, oročene ciljeve ili nešto slično.

Profesor ste na Departmanu za arhitekturu, podržavate rad studenata i organizujete izložbe njihovih radova u okviru predmeta Umetnikova knjiga. Kako Vam deluje budućnost arhitekture kroz prizmu novih generacija?

- Ne smatram se kompetentnom da govorim o budućnosti arhitekture uopšte, pa ni kroz prizmu generacija koje stasavaju. Upravo danas recentne knjige teoretičara arhitekture govore o nepostojanju te budućnosti. Međutim, studenti s kojima radim na predmetima kao što je ovaj, na primer, i rezultati koje oni postižu ulivaju mi nadu da ti studenti, i ako se ne budu bavili arhitekturom - u slučaju da je, ne daj bože, stvarno više ne bude - mogu uvek da se bave umetnošću. Naravno, ako za to nađu način.

Da li mislite da bi Vaš umetnički rad bio jednako kvalitetan da niste zaposleni na univerzitetu? Koje su prednosti, a koje mane takvog angažmana iz perspektive umetnika?

- Ne mogu o tome hipotetički da govorim, ali jedno znam: neprocenjivo je uvek biti u društvu s mladim generacijama zainteresovanim za ono za šta ste i vi, naročito kada postoji proces razmene. Ponekad mi se čini da su sve mlađi i mlađi, ali je to samo fina zabluda sopstvenog starenja. S druge strane, budući da nisam svoj umetnički rad realizovala na tržištu, angažman na fakultetu mi u tom smislu omogućava da svoje radove sama produciram. Nezavisno, ali skromno. Naravno, konstantni nedostatak vremena je rezultat toga, ali i blagodet.

Na čemu novom radite i očekuju li nas iznenađenja u Vašim budućim projektima?

- Upravo je izašla iz štampe knjiga „O razmeri: monumentalizovanje minijaturnog", koju sam radila zajedno s koleginicom prof. dr Jasminom Čubrilo, istoričarkom umetnosti. Radi se o mom višegodišnjem projektu uvećanja/umanjenja. Knjiga će biti promovisana na izložbi u maju.
 Znati učiti

Mnogi profesori se boje mladih studenata i gledaju na njih kao na potencijalnu konkurenciju. Kakva su Vaša iskustva iz studentskih dana i iz nastavne prakse?

- Moji studentski dani bili su opterećeni autoritetima, ali je to bio moj lični problem, ne toliko generacijski. Trebalo mi je mnogo da se s tim izborim. Današnje generacije studenata su svakako drugačije i mnogo se razlikuju među sobom. Te razlike se i mnogo brže smenjuju. Kao neko ko pripada generaciji X u ovoj zemlji, ponekad mi se čini da lakše razumem generaciju Z od milenijalaca. A opet, u nečemu su sve generacije iste. Uostalom, svaki nastavnik koji hoće da uči neprestano - a u tome nastavnici jesu u prednosti nad studentima - mora da prizna da je mnogo više naučio od studenata nego oni od njega. Samo treba znati učiti.

Mariela Cvetić, umetnica i teoretičarka umetnosti

Mariela Cvetić je umetnica i teoretičarka umetnosti. Obrazovanje je stekla na Mašinskom fakultetu i na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu. Doktorirala je s temom „Psihoanalitičke teorije prostora: Frojdov pojam 'Das Unheimliche' u vizuelnim umetnostima", na osnovu koje je 2011. godine objavila monografiju. Vanredni je profesor na Arhitektonskom fakultetu, a radove je objavljivala u nekoliko značajnih svetskih naučnih časopisa i monografija, među kojima se izdvaja tekst u monografiji „Žene u arhitekturi" (Kritički koncepti u arhitekturi) iz 2016.