ČITALAC JE POSTAO NUSPOJAVA

ČITALAC JE POSTAO NUSPOJAVA


Mladost žudi za stalnim promenama, ali bojim se da su one površnog karaktera

U recenziji najnovije knjige Ane Marije Grbić, „Zemlja 2.0″, delo i pesnikinja bezuslovno se vezuju za takozvanu generaciju X. „To je generacija kojoj, za razliku od izgubljene generacije i bejbi-bumera, nije ostavljeno nikakvo ideološko uporište, ma koliko ono bilo podložno posprdnoj dekonstrukciji, oko kojeg bi se kako bilo koncentrisala, pa i u naporima da tu ideologiju opovrgne. Ta generacija dovedena je do jedne magnovenjske postideologije po kojoj baulja u pokušajima da dešifruje recidive starog sveta i najvalidniji položaj za sebe u njemu.” Kao predstavnica ove generacije, njena neumorna rezonatorska kutija lirskog, Ana Marija Grbić osigurala je svoje mesto među najmlađim pesničkim glasovima.

Kakve su prilike na terenu?

– U prostorima najmlađih pesničkih glasova je poletno i razdragano, no, na moju žalost, bojim se da im više ne pripadam, bar po generaciji. Ne smatram se pripadnikom generacije, možda više otpadnikom.

Do sada Vas poznajemo kao pesnikinju oštrog jezika i prodornih slika poput portreta žene „što isto plače kada umiru deca ili kada je kraj romana” iz zbirke „Venerini i ostali bregovi”. Formira li Vas ovaj kontekst kao autora?

– Pa da, svakako, ali više prostorni nego onaj vremenski. Bojim se da ne umem da se precizno kontekstualizujem u vremenu, a naročito ne u onom događajnom i dnevnom a da se to ne tiče dosta ličnih pitanja kao što su prehrana i seks. Imam tih nekoliko bitnih tačaka koje se prepliću i nikada valjda ne postoje u istom obliku i teško mi je da samu sebe prepoznam, zato i volim da pišem.

Osnivač ste grupe ARGH, koja organizuje i okuplja pesnike i dovodi poeziju pred publiku. Šta ste želeli kada ste osnivali grupu i kako ona danas funkcioniše?

– Kada smo startovali, pre sedam godina, želeli smo da pružimo stidljivijim pesnicima neko mesto gde će moći da čitaju svoju poeziju. No, sada na ARGH-u čitaju svi, a pesnici koji su bili stidljivi više to nisu u toj meri jer im je u klupskoj atmosferi omogućen razgovor između krugova čitanja, kao i cigare i alkohol.

Ana Marija Grbic photo Uros Ristanovic (1)

U prvoj zbirci, „Da, ali nemoj se plašiti”, kažete: „Da, boraviti je strašnije nego otići”. Jeste li ikada pomišljali da odete?

– Pa, i odlazila sam. Naravno uvek sa idejom odakle sam potekla i s jasnim znanjem da ne smem da budem kukavica koja bezbrižno pere suđe u Kaliforniji. Boraviti jeste strašnije, ali i punije i iz toga se još nešto i može stvoriti.

Generacija X, u koju Vas recenzenti nove knjige svrstavaju, odlikuje se i po tome što je po ceo dan onlajn. Da li je internet, za život i literaturu, problem ili prilika?

– Da. Od My Space pa nadalje korisnik sam mnogih društvenih mreža koje su mi konačno omogućile da delim odvratne ili dosadne stvari kojima sam ranije zamarala prijatelje, a sada samo slučajne prolaznike koji na to pristanu. Slično je i s literaturom valjda. Isto se čita, isto se i piše, samo je sve to sada mnogo transparentnije i iskrenije. No, internet nikada nije uspeo da zameni taj fetišistički odnos prema knjizi, i verujem da se to nikada neće ni desiti jer su različite prirode iako nekada istog sadržaja.

Izdali ste tri zbirke pesama kod tri različita izdavača. Kakve su prilike za objavljivanje poezije i ima li govora o izumiranju nekomercijalnog izdavaštva kod nas?

– Ne, nema govora. Nisam ja nikakav izuzetak. Do prve zbirke se vrlo lako dolazi, postoje mnogobrojni konkursi. Sa drugom i trećom već imate problem ukoliko ne zakucate na prava vrata. Činjenica je da pesnici danas mogu da se žale povodom toga što ih niko ne čita, a ne povodom toga što nemaju gde da objave knjigu. A to se verovatno dešava zato što pišu za izdavače i nagrade, a čitalac je postao nuspojava stvaralaštva. To se u poeziji i oseti i bojim se da će zub vremena samleti takve tendencije.

Sve više mladih glasova na pesničkoj sceni dolazi sa studija književnosti i filozofije. I sami ste završili srpsku i svetsku književnost, a sada ste na doktorskim studijama književnosti. Treba li nam diploma da bismo bili pesnici, i da li se iza tog trenda krije elitizam i intelektualizam u savremenoj poeziji?

– Potrebno je vreme kako bi se prevazišao bilo koji umetnički fakultet. Filološki fakultet nije orijentisan ka tome da u nekome probudi želju za pisanjem, on nudi jednu potpuno drugačiju vrstu znanja. Tako da ne, nije potrebna diploma da bismo bili pesnici, ali danas vam nije potrebna diploma ni da biste bili ministri, tako da živimo u jednom svetu oslobođenom od akademskih stega.

Žudi li mladost za velikim promenama i može li poezija u tome da joj pomogne?

– Mladost žudi za stalnim promenama, ali bojim se da su one površnog karaktera. A tu pomaže poezija određenog specifičnog kvaliteta.

Šta sad i kuda dalje?

– U miran život koji će nam se zgaditi. Posmatrala sam sebe pre neki dan kako sasvim mirno sedim u nekoj fotelji u kafiću i nisam mogla a da se ne zapitam: ako je ovo ono najbolje i najčistije čemu težimo, šta će biti kada promašimo sve to i na šta će onda to ličiti. Smešno je to dalje u napredak kao da baš uvek postoji bolje.

LITERARNI AKTIVIZAM

Ana Marija Grbić je autorka tri zbirke pesama: „Da, ali nemoj se plašiti” (2012), „Venerini i ostali bregovi” (2015), „Zemlja 2.0″ (2017) i monografije „Idoli i poslednji dani” (2018), urednica je u izdavačkoj kući „Areté”, osnivač grupe ARGH, član Srpskog književnog društva, učesnica projekta „Up Close & Personal”. Takođe, autorka vodi radionicu kreativnog pisanja i kao mentor učestvuje na kampovima mladih pisaca. Prevela je delo južnokorejske spisateljice Han Kang „Vegetarijanka” (2016), a dela naše pesnikinje prevođena su na poljski, engleski, makedonski i mađarski jezik.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar