DEPECHE MODE I „SPIRIT” U PARIZU ZA ANU: Vive lerock’n’roll! Vive Depeche Mode!

DEPECHE MODE I „SPIRIT” U PARIZU ZA ANU: Vive lerock’n’roll! Vive Depeche Mode!


Nekoliko klipova u kojima nas „Depeche Mode” podseća na svoj društveni i humanitarni angažman podiže posedalu publiku. Nedugo zatim, uz jednoličnu tehno-pop podlogu, na džinovskim ekranima pojavljuju se sekvence koje nagoveštavaju da je početak blizu. Međutim, jedan gitarski rif unosi potpunu pometnju u sad već poskakalu publiku – „Depeche Mode” pred sam izlazak na scenu pušta „Revolution” od „Beatlesa”! Uz malu konfuziju dok prepoznajemo Lenonov glas, shvatamo da polećemo!

Osim što je Ana Brnabić naša prva žena premijer, ona se od svojih prethodnika razlikuje i po stilu života, muzici koju sluša, hobijima…

Naime, već u prvim danima pošto je Ana postala predsednik Vlade Srbije, pojavile su se zanimljivosti o njoj. Neke od njih su da joj je kuvanje hobi, da voli filmove, kao i da je „Gospodara prstenova” gledala nebrojeno puta. Takođe smo saznali da posećuje galerije i izložbe slika, i da su joj omiljeni slikari Edvard Munk i Ljubica – Cuca Sokić.
Na nas je ipak ostavila najjači utisak svojim istančanim ukusom za muziku. Zbog toga što sluša muziku 80-ih, a „Depeche Mode” joj leži bez obzira na to kako je raspoložena, i njeni bratanci je zovu „tetka institucija”.

S obzirom na to da joj je „Depeche Mode” omiljeni bend, očekujemo da premijerka učini nešto da se Beograd uvrsti na njihovu listu gradova za turneju „Spirit”.
Do tada vam prenosimo utiske s koncerta grupe koju Ana Brnabić obožava, i nadamo se da će ona uspeti da ih dovede u Beograd, pružajući vam uvid u nedavno održan koncert u Parizu kojim je ovaj kultni rok sastav 1. jula raspametio sve prisutne na stadionu u Sen Deniju.

– Subota, 1. jul, ozbiljno je pretila da ostane zapisana kao crni dan u kalendaru turneje „Spirit”, koju su 5. maja 2017. junaci ove naše male priče započeli u Stokholmu. Ali dosadna kiša koja je ceo dan zalivala Pariz i njegovu okolinu nije pokolebala nekih 50.000 ljudi, pristiglih iz raznih delova Francuske i Evrope, da krenu put „Stadiona Francuske” u Sen Deniju i dočekaju legendarni trojac iz Basildona kako dolikuje neprikosnovenim kraljevima elektro-popa i novog talasa. Negde oko 17 časova, sunce se ipak pojavilo i siguran sam, oslobodilo velikog stresa Dejva, Martina, Endija, Kristijana i Pita. Niko ne voli da svira pod olujnom kišom, pa čak ni „Depeche Mode”.
Stadion se polako punio dok je predgrupa, američki postpank bend „Algiers”, zagrevao atmosferu i u skoro jednočasovnom programu predstavio osam kompozicija sa svoja dva studijska albuma. Energičnim nastupom, ova interesantna četvorka je uspela da razbudi publiku (većinom u petoj i šestoj deceniji života) i pripremi je za nastavak večeri.

Nekoliko klipova u kojima nas „Depeche Mode” podseća na svoj društveni i humanitarni angažman podiže posedalu publiku. Nedugo zatim, uz jednoličnu tehno-pop podlogu, na prenisko postavljenim džinovskim ekranima pojavljuju se sekvence koje nagoveštavaju da je početak blizu. Međutim, jedan gitarski rif unosi potpunu pometnju u sad već poskakalu publiku – „Depeche Mode” pred sam izlazak na scenu pušta „Revolution” od „Beatlesa”! Uz malu konfuziju dok prepoznajemo Lenonov glas, shvatamo da polećemo! DM izlazi na binu, naravno pojačan multiinstrumentalistom Piterom Gordenom i fenomenalnim austrijskim bubnjarem Kristijanom Ajgnerom. Bend koji u ovom sastavu poznajemo već skoro 20 godina. Dejv, standardno, vrlo brzo skida sako i završava u prsluku koji otkriva brojne tetovaže, Martin nosi crveni mundir i veliku gitaru u obliku zvezde petokrake, neodoljivo podsećajući na Egziperijevog Malog princa.
Poletanje je lagano. Već godinama DM počinje koncerte nekom pesmom sa albuma čijoj promociji je turneja i posvećena. Večeras je to „Going Backwards” sa „Spirita”, koja zvuči mračno i u potpunom je kontrastu sa šarenim apstraktnim animacijama koje nam prikazuju na (i dalje prenisko postavljenim) ekranima. Sledi „So Much Love”, koja polako razmrdava publiku, a onda počinje lagana šetnja kroz tridesetogodišnju diskografiju uz „Barrelof A Gun”, preko „Pain I’m Used To”, koju nam DM predstavlja u remiks verziji Lu Konta, lidera sastava „Zoot Woman”. Ovde Piter prelazi na bas gitaru i svira prepoznatljiv rif ovog remiksa. U tom trenutku imamo utisak da gledamo pravi rok bend (što DM svakako jeste), ali nekako čudno deluje ta postava s basom, gitarom, bubnjem i glasom (ako zanemarimo Fleča, naravno). Zanimljivo je da su prve dve pesme praćene isključivo animacijama i klipovima na ekranu i da veći deo stadiona još uvek ne vidi dešavanja na samoj sceni. Piter je ponovo za klavijaturama, kamere sad već uveliko prate bend i mi plovimo kroz „Corrupt”, zatim „In Your Room”, koja zvuči moćno i teško, praćena interesantnim filmom urađenim specijalno za turneju.

Foto: Oksana Toskić

Foto: Oksana Toskić

Onda nas udara „World In My Eyes”, koja je dobila potpuno novi intro i koja zvuči prilično sveže. Publika je već u odličnom raspoloženju i dobrano zagrejana, međutim, DM majstorski spušta tenziju pesmom „Judas”, koju anđeoskim glasom, sam uz klavirsku pratnju, peva Martin, da bi je vezao s „Home”, koju horski završava ceo stadion. Tu već koža počinje da se ježi, Dejv je ponovo na sceni i diriguje horom od nekih 50.000 glasova, koji ne daju Martinu da završi pesmu. Slede „Poison Heart” i aktuelni singl „Where’s The Revolution” sa „Spirita”, da bi veče kulminiralo izuzetnim izvođenjem „Wrong” s fanovima ne baš omiljenog albuma „Sound of The Universe”. A onda sledi elektrošok, bar za potpisnika ovih redova.

S obzirom na to da je Depeche Mode omiljeni bend Ane Brnabić, očekujemo da premijerka učini nešto da se Beograd uvrsti na njihovu listu gradova za turneju „Spirit”

Dugačak neprepoznatljiv intro nagoveštava da će se nešto mnogo dobro desiti i pred nama eksplodira u modernizovanoj verziji „Everything Counts”, koja zvuči bolje nego ikada pre! Publika je u delirijumu, „The grabbing hands, grab all they can…” odjekuje „Stadionom Francuske” (s francuskim akcentom, naravno!). Dejv, taj neverovatni šoumen, završava pružajući mikrofon ljudima u fan-pitu i izvodeći „sing along” vežbu s desetinama hiljada prisutnih. Uzbuđenje je na vrhuncu. „Stripped” nas obara s nogu i priprema za himnu s početka devedesetih – „Enjoy The Silence”. Prisustvujemo jednom velikom muzičkom trenutku koji podiže bukvalno ceo stadion na noge. Dejv trči po sceni, vrti se kao čigra oko sebe i skače kao da mu je 25, a ne tačno 30 godina više! Regularna set-lista se završava s „Never Let Me Down Again”. Naravno, uz obavezno sinhrono mahanje rukama sada već proključalog stadiona. DM odlazi sa scene na tri minuta, Martin i Pit se vraćaju i smiruju nas sa „Somebody”, posle koje ceo bend izlazi na scenu i, neuobičajeno za DM, izvodi omaž Bouviju intonirajući „Heroes”, koja zvuči nekako neubedljivo i nesigurno, ali savršeno odgovara završetku koncerta. Što jedan deo publike tako i shvata te polako počinje da se upućuje ka izlazima. Ali nije gotovo! DM nam definitivno podiže adrenalin koji nam neće dati da spavamo „Random Carpet” remiksom legendarne „Walking In My Shoes” i bukvalno nas zakucava s „Personal Jesus”, čiji je energetski nivo neverovatan, a čija nas slajd gitara hipnotiše i šalje kući punog srca, promuklog grla i bolnih nogu.

Šta reći o „Depeche Mode” 30 godina kasnije, a da ne bude prozaično ili otrcano? Važnim datumom u istoriji ove grupe smatram dan kada su u svoje redove primili fantastičnog Kristijana Ajgnera, austrijskog sešn bubnjara nastanjenog u Londonu, koji je živom nastupu benda doneo svežu krv. Komplet bubnjeva koji Kristijan Ajgner koristi za svirke sa DM je atipičan za elektro-pop-rok: dva bas bubnja, obilato korišćenje duple pedale, kombinacija elektronskih i akustičnih zvukova (koji ipak ostaju dominantni), na momente tipična hard/hevi metal svirka koja se savršeno uklopila u prepoznatljiv elektro zvuk DM-a. Piter Gorden za klavijaturama odrađuje ogroman deo posla pevajući prateće vokale i pilotirajući raznim mašinama. Svi na bini dišu kao jedno. Svi, pa čak i EndiFlečer, taj vanzemaljac za koga imate utisak da se na sceni oseća kao slon u staklarskoj radnji, sa svojim neveštim, antisceničnim improvizovanim koreografijama koje izvodi kao neki flegmatični karatista. E pa, tom čoveku možda i najviše treba da zahvalimo što DM i dan-danas puni stadione širom sveta jer je svojim diplomatskim sposobnostima decenijama uspevao da miri prenaduvan Dejvov i Martinov ego, prateći ih kao neki stariji i mudriji brat kroz sve krize zavisnosti, zdravstvene probleme, pokušaje samoubistva, razvode i ostale rokenrol pošasti. Tako da čak i kad zasvira ta dva tona na malenoj klavijaturi (koje apsolutno niko ne razaznaje), glasno ćemo ga pozdraviti dok Dejv predstavlja bend.

Turneja se nastavlja, DM ovog puta zaobilazi Beograd, ali će nam biti u komšiluku, u Budimpešti u februaru 2018. i u Klužu, u Rumuniji, 23. jula 2017.

Na izlazu iz stadiona, uz mirise kebaba i piva koji se šire sa improvizovanih tezgi i kioska (koji neodoljivo podsećaju na Beogradski sajam), jedan stariji gospodin, obučen u kaubojski komplet sa sve šeširom, postavio je svoje malo „fender” pojačalo i na raštimovanom „gibsonu” opalio „Personal Jesus” ispraćajući kolone fanova ka stanici prigradskog voza. Vive le rock’n’roll! Vive „Depeche Mode”!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar