EKSPRES INTERVJU, AJA JUNG: Nezaustavljiva sam kad imam ideju

Aja nadahnuto, kao što je nekada igrala, a već deceniju i po vodi i realizuje Beogradski festival igre, priča o tome kako snove nema jer ne stiže da spava, ali da uvek ima želja i ideja na javi. Da onog trenutka kada oseti da je neka ideja dobra i ostvariva ne postoji dovoljno racionalnih objašnjenja koja je mogu zaustaviti, a jedna od tih je i njen novi projekat - Karavan igre

Aja Jung je, za one retke koji je ne znaju, od baletske škole u Beogradu, preko usavršavanja u Americi i samostalne igračke karijere u Evropi, imenovanja za ambasadora igre pri Uneskovom Međunarodnom savetu za igru i potpredsednika evropskog odseka Svetske plesne alijanse, od prošle godine i nosilac Ordena umetnosti i književnosti u rangu viteza. A sve zahvaljujući manifestaciji Beogradski festival igre, koju je Aja osnovala 2003. i uspešno razvijala, a na čijem je čelu i danas. Nemački stručni časopis „Ballet Tanz" opisao je 2012. BFI kao „najreprezentativniju manifestaciju Starog kontinenta". Beogradski festival igre, koji se s punim pravom smatra prestižnom stanicom u biografiji umetnika koji kreiraju trendove i ispisuju istoriju plesne scene, mesto gde se otkrivaju nove produkcije, predstavljaju poznati, ali i mladi autori, sledeće godine slavi 15 godina postojanja, a kod nas budi radoznalost šta nam Aja priprema za taj jubilej. No, to nije sve, jer povod za naš razgovor sa Ajom je i njen novi poduhvat „Karavan igre", koji je startovao krajem prošlog meseca i traje sve do kraja ove godine.
Vaš novi projekat je Karavan igre. O čemu je reč?
- Karavan igre je avantura u kojoj učestvuju naši najbolji baletski pedagozi, nekoliko domaćih i evropskih koreografa, istoričari i kritičari igre, prvaci i solisti Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda i Baleta Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, učenici Baletske škole Nacionalne fondacije za igru i Baletske škole iz Pančeva. U 15 gradova, gde igra nije u fokusu pažnje kulturne javnosti, i gde gotovo da nema predstava koje mogu da etabliraju njenu stalnu publiku, Karavan igre, u periodu od septembra do decembra 2017, nudi trodnevni program, koji je edukativan, zabavan i interaktivan, istovremeno besplatan za sve zainteresovane. Koristimo fundus Beogradskog festivala igre, dokumentarni, video i foto materijal, ali i sve naše znanje i iskustvo kako bismo učinili balet i savremenu igru dostupnom, otvorenom i popularnom umetničkom formom. Na programu su brojne prezentacije, otvoreni časovi, predstave za sve generacije, filmovi, izložbe, diskusije, ali i rad s decom kako bismo otkrili nove talente...
Šta je cilj ovog Vašeg novog poduhvata?
- Cilj je prodor do nove publike. To je nešto na čemu se mora svakodnevno raditi. Mislim da je prošlo vreme u kojem broj stalno zaposlenih u pozorištu premašuje broj prodatih ulaznica na blagajni, a da niko zbog toga nije kriv. Karavan igre je dobra mogućnost da se (pre)ispita domaće tržište. Očekujem da ćemo u svim ovim gradovima biti u prilici da idemo korak dalje, ka većim produkcijama, gostovanjima, razmenama, otvaranju baletskih škola u kojima će se profesionalno i odgovorno raditi s decom. Ako bi neko danas počeo da se bavi kulturnim sadržajem za najmlađu populaciju, možda bismo za desetak godina stigli do društva u kojem ima više kreativnog i konstruktivnog nego nasilničkog i bahatog ponašanja.
Kako ste došli na ideju da pokrenete Karavan igre?
- Karavan je projekat Nacionalne fondacije za umetničku igru, s kojim smo nekoliko godina zaredom bezuspešno aplicirali raznim evropskim fondovima i fondacijama. U međuvremenu smo projekat dorađivali, dodavali i oduzimali, osluškivali, snimali situaciju i sve ono što se nudi publici koja ne živi u Beogradu ili Novom Sadu, gde postoje profesionalni baletski ansambli i škole. I onda je iz Fondacije Art Mentor iz Lucerna stigao pozitivan odgovor. Odobrena je podrška projektu. Kasnije nam se pridružilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, zatim gradovi koje smo odabrali da uključimo...
Pokrovitelj projekta je Ana Brnabić, predsednica Vlade Republike Srbije. Šta je privuklo njenu pažnju, i na koji način će se njena podrška realizovati?
- Izuzetna je privilegija kada imate predsednicu Vlade koja dobro razume umetnost, ulogu i funkciju njenih vrhunskih dometa, ali i važnost dijaloga koji se može ostvariti kroz kulturnu razmenu i projekte. Decentralizacija kulture je potrebna Srbiji, međutim, retki su primeri koji konkretno unapređuju ponudu umetničkih programa. Istovremeno, gotovo da ne postoje programi kojima se može zaokupiti pažnja mladih generacija. Pored zanimljivog sadržaja, Nacionalna fondacija za umetničku igru je ponudila svoje resurse, iskustvo stručnjaka, profesionalnu realizaciju, a onda i sredstva kako bi se projekat ostvario. Praktično, nismo mnogo tražili, osim da pozorišta po Srbiji širom otvore svoja vrata za umetničku igru!

Školovali ste se za balerinu, igrali, usavršavali se u Njujorku, po povratku u Beograd započeli samostalnu karijeru igračice i koreografa, bili producent svojih predstava i gostovanja po svetu. Ima toga još, ali ostavljam Vama da nam kažete šta ste sve još radili, a moje pitanje je kako to da se niste zadržali na poziciji igrača?
- Vreme trajanja igrača je ograničeno. To je uglavnom profesija mladih ljudi. U svetu gotovo da ne postoji slučaj da igrač dočeka penziju, pa se tokom aktivne igračke karijere ovi umetnici već pripremaju za narednu fazu svog života, a zatim se uspešno bave poslovima koji su vezani za edukaciju ili rad u trupama, produkciji, administraciji, marketingu... Često se događa da se pronađu i u potpuno novim oblastima. Ja sam oduvek znala da okupim umetnike, stvorim neki novac i napravim umetnički proizvod, a zatim i da dobro plasiram svoje predstave. Otkrivala sam i pratila ceo proces, jer u to vreme, u ovom delu sveta, nije bilo agenata ili menadžera koji bi radili sa umetnicima, pomažući im da kreiraju, stvaraju, vežbaju, napreduju, i na kraju - predstave medijima i publici svoj rad. Nema ih ni danas mnogo, posebno u oblasti pozorišta, igre, likovnih umetnosti... Film je nešto drugo. Kao fudbal među sportovima.
Šta ste radili? Kako ste igrali?
- Tih devedesetih godina, podjednako u Srbiji i u Grčkoj, u igri sam bila sama. I volela sam tu svoju slobodu. To me je vodilo do četiri samostalne produkcije s kojima sam gostovala od Pariza, Edinburga, Moskve i Bukurešta, do Perta, Njujorka, Jerevana, Dakara, Kijeva, Palerma... U Beogradu sam se prvo vezala za Atelje 212, a zatim za Beogradsko dramsko pozorište. Putovala sam sa svojim predstavama, a onda, gotovo neprimetno, počela da dogovaram nastupe za druge koreografe i igrače. Uglavnom su to bili moji prijatelji, umetnici koji su pripadali mojoj generaciji. I to mi je bilo zabavno. Posmatrajući tu moju energiju i brzinu s kojom rešavam nezamislive situacije, jedan od najznačajnijih ljudi u oblasti savremene igre, Jair Vardi, direktor Suzan Delal centra u Tel Avivu, počeo je da me nagovara da oformim svoju agenciju koja bi ekskluzivno radila s nekoliko koreografa svetskog renomea ili da sve svoje kontakte i iskustvo upotrebim za kreaciju sopstvenog festivala. U to vreme sam još igrala, međutim, izazov pravljenja festivala savremene igre u mom Beogradu bio je ogroman.
Da li je bilo potrebno da prestanete da igrate?
- Zbog tog festivala, i jasne vizije kako festival treba da izgleda, smatrala sam da je potrebno da se trajno preselim s druge strane pozorišne zavese. Nakon 12 godina profesionalne karijere, i bezbroj nastupa, definitivnu odluku sam donela u trenutku kada sam uspela da ugovorim gostovanje Baleta pariske Opere u Beogradu. To je bila prekretnica jer sam shvatila da mogu da budem uspešna i zadovoljna u novoj ulozi. S druge strane, poštena selekcija zahteva poništavanje sopstvenog umetničkog ega i sujete, kao i izostanak svake kalkulacije u kojoj očekujete da neko primeti vaš rad čim postane deo vašeg programa. To je zamka u koju, nažalost, upadnu mnogi umetnički direktori i selektori, pa zato i imamo bezbroj beznačajnih palanačkih festivala koji služe razvijanju bratstva i jedinstva putovanjima, međusobnim pohvalama, deljenju ulaznica i nekih besmislenih nagrada. Ako želite svetski festival, onda morate biti surovi profesionalac. Prvo prema sebi, a onda i prema svima drugima.
Koliko Vam je to producentsko iskustvo bilo od koristi pri osnivanju Festivala igre?
- Iskustvo je dragoceno. Postoji ona vrsta sigurnosti koja može da se stekne samo kada milion puta preletite prostor jedne baletske sale istim skokom. Vežba i disciplina, kao i saznanje da nema nazad, nešto je čemu me je scena naučila. U poslu je isto. Ako ste sami, i ako ste sve što ste imali i znali pošteno i do koske uložili u neku ideju ili projekat, onda nema prostora za ležernost, odmor, podelu odgovornosti, grip, virus, vikend ili praznik... Nema ni prostora za neuspeh jer vas jednostavno neće biti.
Šta se sve promenilo i koliko je bilo napretka za deceniju i po, koliko traje Vaš festival?
- Festival je porastao i postao važna godišnja revija najnovije svetske produkcije. Kalendarski se nametnuo jer prethodi ostalim velikim evropskim festivalima, pa čini da u Beograd svi moraju da dođu kako bi prvi videli ili pisali o novim koreografskim postavkama. Niko to nije očekivao. Mislim da je tajna u stalnom preskakanju lestvice koja je postavljena prethodnim događajima, kao i stalnom potrebom da izmislite nove izazove za sebe, svoje saradnike i svoju publiku. Ne podnosim da mi bude dosadno, i zato stalno smišljam kako da pobegnem od očekivanog.

Festivalom igre ste doveli balet i savremenu igru, otkrili i približili je našoj publici. Koliko ste uspeli, kakva je statistika, i kada posmatrate publiku, da li viđate nova zainteresovana lica u publici?
- Ja sam zadovoljna. Od regionalnog koncepta prve manifestacije došli smo do planetarno priznatog festivala, koji će naredne godine uspeti da prikaže trupe iz Australije, Amerike, Kanade, Kine, Izraela, Holandije, Grčke... Od šest hiljada ljudi, koliko je silnim angažmanom uspeo da sakupi prvi festival, 2004. godine, prethodna manifestacija se mogla pohvaliti sa preko 23.000 gledalaca koji su pratili glavni program! Pritom, neke od predstava su bile rasprodate nedeljama unapred. Za savremenu igru, u regionu koji se ne može pohvaliti dugom i bogatom baletskom tradicijom, a kamoli kontinuiranim prisustvom modernih i savremenih koreografskih postavki, to je neverovatan uspeh.
Festivalom igre uspeli ste Srbiju i Beograd da u poslednjih 14 godina stavite na međunarodnu mapu kada je reč o igri. Da li je naša i inostrana javnost svesna toga, kakav je odjek?
- Beogradski festival igre se u svetu još uvek posmatra kao neka čudna biljka. Fenomen. Opisuju ga kao mirakl koji se spletom okolnosti dogodio u Beogradu, neočekivano, bez dobre podloge za igru, odnosno bez ikakvih osnovnih uslova, finansijskih, tehničkih i marketinških potencijala koji bi mogli da privuku značajne trupe i autore. Niko nije očekivao da se glavni grad Srbije pozicionira i nametne kao evropska prestonica savremene igre. A to svakako jeste, bar u martu i aprilu.
Proletos ste se oglasili javno protestujući zbog budžeta, obraćali ste se ministru za kulturu. Kakav je epilog?
- Problem je rešen, i to je dobro za igru, Beograd i Srbiju. Zahvalna sam svima koji su pomogli da dođemo do petnaeste edicije festivala.
Sledeće godine je taj jubilej. Da li ćete ga obeležiti na neki poseban način?
- Biće to festival velikih naslova i iznenađenja. Ulaznice za predstavu montrealske koreografkinje Mari Šuinar, koji će se igrati u Madlenijanumu, već se mogu naći po posebnoj, pretpretprodajnoj ceni. U prodaju su puštene i karte za predstave koje će se dešavati u Pozorištu na Terazijama, a to su nova ostvarenja Kompanije Kristijana Ingimarsona iz Kopenhagena, Baleta Trokadero iz Njujorka i briselske trupe „Peeping Tom"! U goste nam dolazi Balet Honkgkonga, Balet sidnejske Opere, izraelski Vertigo... Biće fantastičnih radova!
Da li nam pripremate neko iznenađenje, veliko ime za taj veliki jubilej, poput Barašnjikova i njegove trupe?
- Jedan od umetnika koga smo već najavili je Dimitris Papajoanu. Kada izgovorite to ime, pozorišni kritičari, producenti ili direktori svetskih teatara, jednom rečju ljudi koji kroje svetsku umetničku politiku i ponudu, ostaju nemi! Dimitris je jedan od najskupljih umetnika na svetu, a njegove produkcije su toliko tehnički složene i estetski uzvišene da verovatno ne postoji niko ko bi mogao da ponudi više vizuelnog doživljaja u neverbalnom teatru.
Koliko angažovanja Vam iziskuje posao umetničkog direktora i selektora Beogradskog festivala igre? Je li to ona lepša strana medalje?
- To je najlepši deo posla!
Šta biste mogli da nam kažete o baletu kod nas, da li stagnira ili su se neke stvari promenile nabolje?
- Naš balet je uništen lošim vođenjem, burazerskim vezama, sitnim interesima, nestručnošću, nekompetencijom, lošim zakonima... Do te mere da bi neko morao da zatvori radnju zbog kompletnog renoviranja. Nema tu dekoracije i šminkanja, to mora sve iz početka. S novim ljudima, novom energijom i onom vrstom kreativnosti i želje koja mora isijavati zaraznim bleštavilom. Ne postoji umetnost koja može da nikne u garderobama i po zagušljivim bifeima. Tamo obično rikne! Žao mi je mladih igrača jer za njih nema budućnosti u Srbiji. I to već predugo traje.
Koje su prednosti savremene igre u odnosu na klasičan balet?
- Ne postoje prednosti. Današnja savremena igra je mnogo zahtevnija od klasičnog baleta, a pritom morate imati savršenu baletski tehniku. Pogledajte kreacije Vilijama Forsajta, Jakopa Godanija, Jiržija Kilijana... Ne postoji ništa teže za instrument zvani ljudsko telo, i ništa složenije za interpretaciju. Zabluda je da najgori klasični igrači odlaze u savremenu igru. To demantuje svaka nova produkcija, kao i činjenica da sve manje ima klasičnih produkcija u kojima bi najbolji igrači mogli da nastupaju. Živimo u vreme savremene umetnosti i savremene igre.
Da li je to jedan od razloga što ste se okrenuli savremenoj igri?
- Ne. Ja sam odrastala i formirala se u Njujorku. Tamo vam odmah postane jasno da ste zamenljivi, i da se morate boriti za svoje mesto i svoje uloge. Takođe, brzo shvatite da ste umetnik samo dok imate priliku da to i dokažete, dok traje angažman ili aplauz. Već sledećeg dana možete biti konobar ili prodavac. Sve je relativno. Život igrača je surovo prelep. Loše je kada postane udoban jer onda od igre ne ostane ništa.
Kakav je Vaš utisak, koliko je balet cenjen u Srbiji?
- Biće cenjen kada budemo imali kvalitetne produkcije, mlade igrače i velika koreografska imena. Publiku imamo ako to pitate.
Da li mislite da, pored beogradskih, ima dovoljno baletskih scena u Srbiji?
- Postoji veliki broj lepih prostora. Od Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, preko divnih teatara u Vršcu, Zrenjaninu, Nišu, Gornjem Milanovcu, Obrenovcu, Lazarevcu... Međutim, nije dobra scena uslov za dobar repertoar. Igraju se u Njujorku predstave i po kojekakvim potkrovljima raspadnutih solitera na off-Brodveju. Kakav je bio Teatar La Mamma?! U kakvim se garažama dešavaju senzacionalne predstave u Edinburgu i Avinjonu? Kako izgledaju mali teatri u Tel Avivu, gde se za ulaznicu ili mesto na stepenicama čeka satima? Tako je i s baletskim školama. I one se biraju zbog pedagoga, a ne zbog boje pločica u toaletima. Kada imate dobar sadržaj, onda vredi ulagati u sedišta ili pločice. Bez kvalitetnog programa i unapred poznatog repertoara koji ubija na blagajni, svako krečenje je gubljenje vremena. A i kreča.
Ostvarili ste se na mnogim poljima, a od Festivala igre stvorili respektabilnu instituciju kulture u našoj zemlji. Imate li neostvarenih želja, ambicija, neki san?
- Nemam snove jer ne stižem da spavam. Kada prilegnem, obično ne bude dovoljno vremena za dobar san. Međutim, imam uvek mnogo ideja i želja na javi. Kreativni nered je konstanta u mojoj sobi, tašni, crnoj magičnoj svesci u koju zapisujem svoje obaveze, kao i u glavi... Onog trenutka kada osetim da je neka ideja dobra, ne postoji dovoljno racionalnih objašnjenja koja me mogu zaustaviti. Ne slušam nikoga jer verujem da prepreke, ograde i granice sami crtamo.

AKO ŽELITE INDUSTRIJU, ONDA MORATE OBEZBEDITI SAVREMENE METODE

Pored Bitefa, Bemusa i Festa, Festival igre je jedan od kulturnih stubova naše zemlje. Da li je primetno da je ta kreativna industrija pokrenula i takozvani kulturni turizam u Srbiji?
- Verujem da je Beogradski festival igre u svetskim okvirima jedan od trenutno najreferentnijih umetničkih festivala u regionu. Ne bih mogla da ga poredim s festivalima koji su nastajali u neko drugo vreme i kojima je osnivač oduvek garantovao izvesnu sigurnost. To je sasvim druga vrsta odrastanja i funkcionisanja. Danas publika i stručnjaci iz inostranstva dolaze zbog igre u Beograd, a ljubitelji festivala iz Srbije i regiona organizuju svoje vreme u skladu s programom naredne edicije. Još kada bi mogli da kupe ulaznice online, bilo bi odlično. Nedopustivo je da u XXI veku naša pozorišta još rade po sistemu telefonskih rezervacija i poseta blagajni. Ako želite industriju, onda morate obezbediti osnovne savremene alate. Za početak, način na koji možete prodati ulaznicu nekome ko je iz Berlina poželeo da dođe u Beograd i pogleda neku predstavu. Bez veze je da avio-kartu može da pazari iz fotelje, ali ne i svoje mesto u sali Sava centra.