EKSPRES INTERVJU, DEJAN STOJILJKOVIĆ: Postao sam pisac da bih bio slobodan

EKSPRES INTERVJU, DEJAN STOJILJKOVIĆ: Postao sam pisac da bih bio slobodan


Pripadam pre svega jeziku na kojem pišem, a taj jezik je srpski. Samim tim, prvo sam srpski pa tek onda niški pisac. To me svakako neće učiniti podobnim za nagradu „Stevan Sremac”, ali niko nije svetac u svom selu, pa ni ja

Momak koji slovi za pisca i strip-scenaristu, a privlači ga i pozorište, nakon romana ,,Konstantinovo raskršće”, „Duge noći i crne zastave”, „Kainov ožiljak” – koji su ga nesumnjivo svrstali među najznačajnija imena savremene srpske proze – oglasio se romanom „Olujni bedem” (Laguna), koji predstavlja nastavak priče o vitezovima reda zmaja, o usponu i padu srpske srednjovekovne države, o opsadi Niša i bici na Pločniku. Pažnju javnosti privukla je i trilogija „Nemanjići”, koju naš sagovornik potpisuje zajedno sa svojim kolegom Vladimirom Kecmanovićem. Knjige Dejana Stojiljkovića prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, ruski… „Konstantinovo raskršće” je izdato u skoro 30 izdanja i dobilo je nagradu „Miloš Crnjanski”. Ostali romani su takođe bestseleri. S tim u vezi, dobio je tri „Zlatna hit-libera” RTS-a, što je pošlo za rukom malom broju domaćih pisaca. Prva pozorišna predstava – „Konstantin” osvojila je dve Sterijine nagrade, a uskoro će se po motivima njegove prve knjige „Leva strana druma” snimati pilot-epizoda serije.
Vašom poslednjom knjigom, romanom „Olujni bedem”, pokazali ste još jednom da je za Vas istorija neiscrpna književna inspiracija. Pojasnite nam u čemu Vi kao pisac vidite magiju istorije, koja Vas podstiče na pisanje?
– Istorija je inspirativna jer tako zanimljive događaje i tako žive likove ne može izmisliti nijedan pisac. Henri Osmi i njegove žene, Cezar i Brut, Aleksandar i njegova velika vojska, Dušan Silni kod Velbužda, Napoleon kod Vaterloa, Britanci kod Dankirka, Aleksandar i Draga, Tito i Jovanka, Sloba i Mira… Sve su to potencijalni događaji i junaci nekih velikih romana.
Koju simboliku nosi naslov Vašeg najnovijeg romana „Olujni bedem”?
– Oluja koja dolazi je u stvari velika vojska sa istoka, moćna osmanska ordija koju predvodi sultan Murat lično. Bedemi su bedemi Niške tvrđave, ali ne samo nje jer se na tim bedemima branila Evropa. Bedem je, u ovom konkretnom slučaju, ceo srpski narod koji je u tu odbranu uložio sve. Kosti, krv i suze uzidani su u te bedeme, o koje se više od sto godina razbijao azijatski osvajački talas. Na kraju nas je ta ista Evropa izdala, kao što se to desilo mnogo puta u istoriji.
Recite nam nešto bliže o sadržaju romana…
– U pitanju je nastavak romana „Duge noći i crne zastave”, koji se nadovezuje na događaje tu opisane, pre svega bitku za Pirot 1386. godine. Nakon pada Pirota, Murat odlučuje da napadne najmoćniju tvrđavu u Srbiji, a to je grad Niš. Sluteći da zapovednik grada Niša, kefalija Nenad, nije dovoljno sposoban da odbrani grad, knez Lazar šalje kao ispomoć Milana Toplicu i njegove momke. Bitka počinje i opsada grada traje 25 dana, a nakon nje sledi bitka na Pločniku.
Zajedno s Vladimirom Kecmanovićem posvećeni ste pisanju o Nemanjićima. Dokle ste stigli na tom planu i u kojoj meri je ovo bio izazov za Vas?
– Trilogija „Nemanjići” ispunila je očekivanja čitalaca i lepo je primljena kako među starijom, tako i među mlađom generacijom. Vladi Kecmanoviću i meni bila je želja da tim knjigama uđemo u narod, i mislim da smo u tome uspeli. Ta priča još nije završena i očekujem da se Nemanjićima bavim bar još deset godina. Ovih dana planiramo trilogiju o Svetom Savi.
Kako se odnosite prema savremenim temama? Okupira li Vas neka posebno, dovoljno da Vas inspiriše na pisanje, i koja?
– Već sam pisao o savremenim temama, prvo u svojoj prvoj knjizi „Leva strana druma”, nakon toga u drugim pripovetkama, imam i neke drame koje obrađuju savremeni trenutak. Generalno, kad se umorim od istorije, svakako ću se posvetiti savremenim temama jer imam šta da kažem na tu temu. Planiram jedan roman o serijskom ubici, u maniru Ju Nesbea i serija poput „Pravog detektiva”, a imam ideju da napišem i jednu beogradsku mafijašku sagu, nešto kao srpski „Sopranosi”.
Da li je lakše pisati na istorijske teme nego na savremene?
– S jedne strane jeste, jer te ne opterećuje aktuelni trenutak u smislu vazda dosadne i prozaične dnevne politike, a s druge strane nije, jer je potrebno da se oživi epoha, a to zahteva velike pripreme, dosta čitanja stručne literature i istorijske građe. Istorijski roman je u srpskoj književnosti tako redak baš zbog toga što je veoma teška disciplina.
Šta mislite koliko bi za Vas kao pisca stvari išle drugačije da, umesto u Nišu, živite u krugu dvojke u Beogradu? Mislite li da nam je kultura pa i književnost centralizovana, i koliko je za pisca važno i potrebno da bude što bliže „carskom drumu”, tj. medijima, izdavačima, kritičarima?
– Kultura je centralizovana odavno, nema tu da se kaže ništa novo. Svi putevi vode u Beograd. Na rubu smo toga da postane nekakav grad-država pri čemu će sve što se događa van njega biti nebitno i marginalno. Svi izdavači su u prestonici, producentske kuće, mediji… Tako stoje stvari i to nije slučaj samo sa Srbijom. Ono što ljudi na vlasti ne shvataju jeste da nema jakog Beograda bez jake „unutrašnjosti”, da upotrebim taj meni mrzak termin.

Dejan Stojiljkovic foto Nemanja (3)Priča o Nemanjićima još nije završena i očekujem da se njima bavim bar još deset godina. Ovih dana planiram trilogiju o Svetom Savi

Šta mislite o decentralizaciji kulture?
– U ovakvom društvenom uređenju, famozna decentralizacija je mrtvo slovo na papiru koje se potegne pred izbore kako bi političari ubrali koji glas iz unutrašnjosti. Neka prebace sedište Ministarstva kulture u Niš ili Kragujevac pa da vidite kako će se stvari promeniti. Ali od toga nema ništa. Interesantna stvar jeste da su naši najveći umetnici, bilo da su glumci, pisci ili slikari, uglavnom iz tzv. provincije. I to govori dosta.
Niš je zastupljen u gotovo svim Vašim romanima. Hoćete li kao pisac produbljivati tu relaciju sa svojim gradom?
– Nemam ja šta da produbljujem relaciju sa svojim gradom, ja sam u Nišu rođen, moja je porodica odavde, beli orao moje porodice, Stojiljko, po kome smo dobili ime, rođen je na samo par kilometara od Niša. Tu relaciju treba da produbljuju oni koji se ne osećaju da pripadaju ovde ili im je to iz određenog razloga važno. Ja kao rođeni Nišlija ne razmišljam na taj način, pripadam ovom gradu, ali pripadam pre svega jeziku na kojem pišem. A taj jezik je srpski. Samim tim, ja sam prvo srpski pa tek onda niški pisac. Što me svakako neće učiniti podobnim za, recimo, nagradu „Stevan Sremac”, ali niko nije svetac u svom selu, pa ni ja. Nišu sam već posvetio dovoljno svojih dela: „Konstantinovo raskršće”, „Levu stranu druma”, „Olujni bedem”… Od mene dosta.

Kultura je centralizovana odavno. Svi putevi vode u Beograd. Na rubu smo toga da Beograd postane grad-država pri čemu će sve što se događa van njega biti nebitno i marginalno

Vejtsova pesma „Kišni psi” inspirisala Vas je na istoimenu knjigu, u kojoj ima dosta simbolike koja se odnosi na srpski narod.
– „Kišni psi” je pesma Toma Vejtsa, čija muzika i poezija je inspirisala još jedan naslov u mom opusu, prvu knjigu „Leva strana druma”. U osnovi, kišni psi su svi oni marginalci, apatridi, društvu i vremenu neprilagođene osobe koje vode neki svoj život, na ivici svetova, na razmeđi snova i stvarnosti, života i smrti. To je poveznica za sve priče i sve junake u njima. U naslovnoj priči je to njen glavni junak Đango, plaćenik i vojnik sreće, u priči „Pucanj” koja otvara zbirku su to podjednako i Gavrilo Princip i Nemanja Lukić, u priči „Mrtve stvari” je to Ivo Andrić, koji je se osećao potpuno otuđeno na mestu ambasadora u nacističkoj Nemačkoj… Prevodilac Aleksandar Blagojević, s kojim sam se konsultovao i ovom prilikom, a koji je svojevremeno priredio jednu izvanrednu antologiju Vejtsovih stihova, objasnio mi je šta po Vejtsu izvorno znači taj termin. Naime, u jednom intervjuu osamdesetih Vejts priča kako se, kada padne kiša, svi psi iz Bruklina nabiju ispod jednog mosta, unezvereni i uplašeni. Kasnije mnogi od njih lutaju gradom potpuno pogubljeni jer kiša spere granice kojima psi obeležavaju teritoriju i oni se, faktički, ne mogu vratiti kući, što je ujedno i poslednji stih u toj pesmi. Ima dosta simbolike i metaforičnog u tome, naročito kada je u pitanju srpski narod. Mi smo kao psi posle kiše koji ne znaju gde su bili i kuda treba da idu.
Priče nastanjene u ovoj Vašoj knjizi se mogu čitati kao romani u malom, jedinstvene su i po tome što predstavljaju svojevrsno književno putovanje?
– Sve priče se mogu čitati odvojeno, kao samostalna dela. Na kraju krajeva, neke od njih su tako i objavljene po antologijama i tematskim zbirkama, ali sve one čine određeni narativni univerzum. Spaja ih sam naslov zbirke, a spajaju ih i junaci. Ja sam čitavu knjigu zamislio kao svojevrsno putovanje kroz različite vremenske dimenzije i prostore. Na primer, čitalac će krenuti iz Beograda 1915. godine, a završiti u utopijskoj Srbiji negde u budućnosti u kojoj je glavni grad Niš. U međuvremenu će se pentrati po planinčugama koje nastanjuju demoni, posetiti Ivu Andrića u Berlinu na početku Drugog svetskog rata, lutati s Danilom Kišom po fantazmagoričnom Beogradu iz sedamdesetih… Mislim da je to prilično dobra vožnja.
Roman „Kainov ožiljak” pisali ste u četiri ruke, zajedno s Vladimirom Kecmanovićem, što predstavlja svojevrstan iskorak u književnom stvaranju. Kako je to izgledalo?
– Ideja mi je pala na pamet kada sam napisao priču „Mrtve stvari”, koja se takođe bavi Andrićevim berlinskim danima. Mislim da taj period nije dovoljno prikazan i obrađen kada je naš nobelovac u pitanju, pa mi je bilo intrigantno da o tome napišem celu jednu knjigu. Bilo mi je logično da mi u tome pomogne moj prijatelj i kolega Kecmanović, rođeni Sarajlija. Nema ama baš ničeg neuobičajenog u pisanju u četiri ruke. Tako nešto postoji u svetskoj književnosti skoro čitav jedan vek. Evo, upravo ovih dana nas je napustio Teri Pračet, pisac koji je s Nilom Gejmenom napisao sjajan roman u četiri ruke „Dobra predskazanja”. To što je takav proces kod nas nekakvo čudo neviđeno, u stvari govori koliko smo mala i zaostala književnost i da su ljudi koji bi trebalo da je vrednuju kroz kritiku i teoriju staromodni i nekompetentni diletanti. Uz to su i vrlo potkupljivi. Ali to je druga priča.
Kako ste doživeli taj jedinstven, novi susret sa Andrićem, kako Vam se to velikan srpske književnosti otkrivao tokom pisanja romana?
– Ja sam Andrića prevashodno upoznao kroz njegovo delo. Kasnije sam ga dublje upoznao kroz studije o njemu i njegovoj diplomatskoj misiji. Stalno sam otkrivao nekog novog Andrića. Mislim da ga još uvek otkrivam.
Kako je izgledala sama priprema građe romana, proces istraživanja? Da li je bilo nepoznanica koje su Vas posebno iznenadile?
– Bilo je zanimljivo čitati o Andriću, karijernom diplomati koji je službovao u Vatikanu, Madridu, Berlinu… To je jedan ne baš poznati Andrić. Veliki profesionalac, ali i svedok jedne epohe kakva se čovečanstvu neće ponoviti. Mada neke stvari ostaju iste, i o tome Andrić svedoči kroz svoje delo.

Lakše je podneti neugodnu stvarnost tako što ćemo se vezati za mit i guslati o Obiliću i Lazaru, svetinjama, Kosovskom boju… I to je ključni problem. Svi govore o teritorijama, nepokretnoj imovini, kome šta pripada… A zaboravlja se da su Kosovo – ljudi. Koga briga za crkve ako u njima neće biti nikoga da se pričesti? Koga briga za svetu zemlju ako ne bude onog ko će je orati? Koga briga za groblja ako tamo neće biti nikoga da zapali sveću? Ljudi su bitni i o njima treba voditi brigu

On se stalno bavio temom nesavršenosti ljudskog karaktera, nepokorivosti zla, nepostojanosti dobra… Ništa se tu nije promenilo, osim možda forme. U Andrićevo vreme zlo je nosilo smeđe i crne uniforme, danas nosi „Armanijeva” odela i bele rukavice, i predstavlja sebe kao humanistu i mirotvorca. Mada kada čitate Hitlerove govore, i oni su puni fraza tipa „demokratija”, „pravda za sve”, „mir”, „jednakost”, „ljudska prava”… Zvuči poznato, zar ne?
Vaše umeće pripovedanja prepoznaju i hvale vrsni književni znalci. Kako reagujete na to?
– Ako pod književnim znalcima podrazumevate recentnu književnu kritiku, u većini slučajeva me ne zanima šta o meni i mom pisanju misli ta korumpirana interesna grupa. Ali su se pozitivno o onome što radim izjašnjavali ljudi različitih afiniteta i generacija, od Dobrice Ćosića, preko Kokana Mladenovića, do Marka Šelića Marčela. Ta mišljenja veoma cenim i daju mi podstrek za dalji rad.
Kako ste postali pisac? Šta je presudilo da krenete tom stazom?
– Postao sam pisac da ne bih morao svakoga dana da ustajem u pola šest, na brzinu se obrijem i jedem, i odlazim u neku sumornu kancelariju gde osam sati dnevno zarađujem novac za nekog drugog. Ergo, postao sam pisac da bih bio slobodan.
Kako pišete, imate li neke svoje rituale, pravila?
– Ranije sam pisao noću. Sad pišem ujutru jer mi tako sad više odgovara. Odvedem ćerku u školu, kupim novine i burek, pročitam novine, pojedem burek, skuvam kafu, sednem za računar i pišem. Onda odem po ćerku u školu, vratim se, skuvam ručak, čekam da žena dođe s posla. I tako svaki dan. Nema tu nikakvih rituala i tajni, zato i ne treba mistifikovati. Posao pisca se ne razlikuje mnogo od posla računovođe, s tim što mi ne radimo s ciframa, nego s rečima.
Kakav odnos imate sa čitaocima, kako komunicirate?
– Na razne načine. Pre svega preko društvenih mreža. Uspeo sam da izgradim vernu i postojanu publiku, kojoj sam posvećen. A i oni su posvećeni meni, što se naročito videlo kada je izašao „Olujni bedem”.
Koje pisce doživljavate kao uzore?
– Ivu Andrića, Nila Gejmena i Margerit Jursenar.
Koje knjige preporučujete za čitanje?
– Preporučujem poeziju Novice Tadića, Zvonka Karanovića i Miodraga Pavlovića, priče Ive Andrića i Igora Marojevića, sve od Vlade Kecmanovića, novi roman Vlade Pištala „Sunce ovog dana”, „Tajne priče” Mirjane Novaković, kao i dve knjige koje sam uredio: „Malterego 2: Higijena nesećanja” Marka Šelića i „Apisov apostol” Slaviše Pavlovića.
Opet malo o istoriji, ali u drugom kontekstu. Kinje nas već jedno par decenija, naročito što se saplićemo o mitove, kosovski mit nadasve. Kosovo i Metohiju nam otimaju, svetinje ruše. Šta mislite o svemu tome i kao pisac istorijskih romana i kao neko ko je upućen u istoriju?
– Kinjenje je uzajamno. Nismo ni mi cvećke. U Miloševićevo vreme, Kosovo je bio aparat za dobijanje izbora lažnim glasovima, a kosovski Albanac nije mogao da izvadi ličnu kartu ako ne podmiti sve, od portira do načelnika. Danas nam niče mnogo toga što smo davno posejali. Naravno, uvek je lakše podneti neugodnu stvarnost tako što ćemo se vezati za mit i guslati o Obiliću i Lazaru, svetinjama, Kosovskom boju… I to je, po mom mišljenju, ključni problem. Svi govore o teritorijama, nepokretnoj imovini, kome šta pripada… A pritom se zaboravlja da su Kosovo – ljudi. Naročito oni koji su tamo ostali da žive i imaju tretman gori nego Jevreji u varšavskom getu. Koga briga za crkve ako u njima neće biti nikoga da se pričesti? Koga briga za svetu zemlju ako ne bude onoga ko će je orati? Koga briga za groblja ako tamo neće biti nikoga da zapali sveću? Ljudi su bitni i o njima treba voditi brigu.

ZATUCANO POIMANJE KNJIŽEVNOSTI JE DOŽIVELO ZASLUŽENI PORAZ

Vratimo se Vejtsovim „Kišnim psima” i kiši koja briše tragove, a samim tim i granice. Brišu se granice i na polju vrednovanja književnosti. Jedan od dokaza za to je i dodela Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu. Šta mislite o tome?
– Mislim da je dodela Nobelove nagrade Dilanu jedan presedan koji će pozitivno uticati na brisanje razlika između tzv. elitne i pop kulture, i da će konačno biti razbijeni okoštali i zaostali principi vezani za definisanje književnosti. Ove godine je Nobela dobio muzičar, sledeće će možda dobiti neki strip-umetnik poput Arta Špigelmana, koji je već za svoju grafičku novelu „Maus” dobio Pulicera. Primećujem da među fakultetlijama i akademcima vlada pometnja i zgroženost povodom tog događaja, ali to je bilo nešto neminovno, njihovo zatucano poimanje književnosti najzad je doživelo zasluženi i definitivni poraz. Preporučujem im da slušaju malo više rokenrol i da čitaju Nila Gejmena, nikad se ne zna, možda i on jednog dana bude Nobelovac.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar