FOTOGRAF GORAN JOVIĆ: Kišni dečak u srcu Afrike (VIDEO)

Probao je krv, jeo slepe miševe, kada je napuštao sirotište u Etiopiji deca su ga  zvala „tata", a tek je u Namibiji shvatio šta je sloboda. I sve to zbog fotografije. Goran Jović je taj čarobni fotoaparat kupio sasvim slučajno, ali je onda sasvim namerno odlučio da fotografija bude njegov jedini pogled u svetove u koje mnogi nisu ni zavirili.

[gallery columns="1" size="large" ids="189459"]
Šta te je navelo da uzmeš fotoaparat u ruke i kreneš u svet?
- Moj prvi susret s fotoaparatom desio se sasvim slučajno pre otprilike deset godina. Prijatelj me je pozvao da isprobamo njegov aparat, koji je tek bio kupio. Ja mu kažem: „Jesi li lud, zima je, kiša pada, gde ćemo po ovakvom vremenu?". Međutim, bio je uporan, doslovno me je naterao. Popustio sam na kraju i pridružio mu se. Sutradan sam ga pitao koliko košta ta njegova igračka. Čim mi je odgovorio, otišao sam do bankomata, podigao lovu i rekao mu: „Aparat je od sada moj, a ti sebi nabavi nov ako ti treba". Tako je sve počelo. U mom slučaju se zaista ispostavilo da se ništa ne dešava slučajno.

Dakle, ljubav na prvi pogled?
- Tako je. Prvih godinu dana sam se doslovno igrao, fotografisao sve i svašta. Nakon godinu dana sam potrošio svu ušteđevinu s računa kako bih kupio sve što želim od opreme. Brat nije verovao šta radim, rekao mi je da za taj novac mogu da kupim automobil. Ali šta ću, to je bilo jače od mene.

Nisi jedini koji mi je potvrdio da je fotoaparat skupa igračka.
- Kada jednom uđeš u taj svet, ne možeš da prestaneš. Tu nema kraja. Uvek imaš novu želju, uvek može bolje. Pogotovo ako želiš da držiš visok nivo kvaliteta fotografije.

[gallery columns="1" size="large" ids="189457"]

Na osnovu tvojih fotografija teško je ispratiti u kojim si sve državama bio. Kako biraš destinaciju koju ćeš posetiti? U čemu pronalaziš inspiraciju?
- Ljudi me često pitaju koliko sam zemalja posetio, međutim, ja zaista ne znam da im odgovorim na to pitanje. Nikada nisam sve stavio na papir. Nemam ambiciju da jurim brojke. Volim da otkrivam nove destinacije. Ne bežim ni od toga da se vraćam na mesta koja sam već posetio, a koja su na mene ostavila jak utisak.

Kako si došao na ideju da boraviš u plemenima i da tamo slikaš?
- Do toga je takođe došlo slučajno. Kao i sve u vezi s fotografijom. Bio sam u Njujorku i u gradu sam video devojku sa afro-pletenicama koja je nosila haljinu sa afričkim motivima. Bila je jako upadljiva. Prišao sam joj i ispostavilo se da je to moja školska drugarica koju nisam video veoma dugo. Kroz razgovor mi je objasnila kako je osnovala udruženje koje posećuje sirotište na jugu Tanzanije. Pitao sam je da li joj treba fotograf. Pristala je i otišli smo tamo na 15 dana. U Tanzaniji sam, pored fotografisanja, radio s klincima, učio ih, igrao se s njima. Pomagao sam oko pranja veša. Boravili smo u plemenu Masai. Nakon deset meseci vratio sam se kod njih i ostao tamo mesec dana. Od tog trenutka postao sam zavisan od te vrste putovanja.

Koliko ti je teško da zadobiješ poverenje stanovnika nekog plemena? Jesi li imao nekad problema da se uklopiš?
- Najčešće sam imao pozitivna iskustva. Svi smo mi ljudi različiti, pa tako i s plemenima ponekad imaš situacije kada jednostavno ne ide. S plemenima Mursi i Surima je išlo teže. S ta dva plemena je zaista teško postići neki dogovor. Po prirodi su agresivni, vole alkohol i svi muškarci su naoružani. Zato je bitno da imaš vodiča koji poznaje teren i te ljude. Vodič je taj koji ti kaže koje darove bi bilo dobro da im poneseš kada ideš prvi put, šta im je potrebno. Da li je to med, brašno, ulje... Pored darova, neophodno je da izdvojiš dovoljno vremena za njih. Ne možeš odmah da uzmeš fotoaparat u ruke, počneš da fotkaš i da očekuješ da ćeš steći njihovo poverenje. Neophodno je odvojiti vreme, pojesti šta ti nude, popiti, spavati u njihovim kolibama. Tek tako si na dobrom putu da ti se otvore i da te prihvate. Kako vreme odmiče, tako sve više upoznaješ njihovu kulturu i doslovno postaneš nevidljiv za njih. Kada to uspeš, onda možeš da uloviš prave stvari. Tako pronalazim i inspiraciju. U njima samima.

Jesi li prisustvovao nekim ekstremnim situacijama?
- Prisustvovao sam zanimljivom venčanju u Etiopiji. Tamo se žene bore za muškarca tako što dozvoljavaju da budu bičovane. Na taj način pokazuju spremnost da se žrtvuju za svog čoveka. Narod Surma veruje da ti, ukoliko piješ krv, to daje ekstremnu snagu. Probao sam, i pravo da ti kažem, nisam se osetio jači. Očigledno na mene ne deluje. Probao sam i slepe miševe. Nisu loši. Ukus je sličan piletini, samo su žilaviji. Hranljivi su dosta. U Ekvadoru sam imao par neprijatnih situacija. Uhapsili su me tokom racije jer sam zaboravio dokumenta u hotelu. Na kraju je sve ispalo kako treba. Vratiš se kući i imaš o čemu da pričaš.

[embed]https://vimeo.com/214382154[/embed]

Na osnovu tvojih fotografija stiče se utisak da je kod tih naroda vreme stalo. Kako reaguju na tehniku koju nosiš sa sobom. Imaju li svest o tome u kakvom svetu žive?
- Većina njih se navikla na fotoaparate. Cenkaju se, traže novac da ih fotkaš. Međutim, moja filozofija je da se uvek napravi korak više. Uvek sam pre za to da odvojim nekoliko dana više i da angažujem vodiča koji će me odvesti u sela gde niko ne odlazi. Tada su reakcije urnebesne: prstima mi prelaze po ekranu kada vide fotografiju ili se oduševe kada na njoj prepoznaju nekog svog rođaka. U nekim situacijama im je objektiv izgledao kao oružje pa su se izmicali. Ali kad im objasnim o čemu je reč, prihvate ga brzo.

Da li ti se dešava da se vežeš za neko pleme?
- Izdvojiću jednu situaciju s poslednjeg putovanja u Bali. Otišao sam na severnu plažu, gde sam proveo popodne s jednom bakicom koja radi za 2,5 kuna dnevno. Ona izrađuje košarice za rižu od lišća i dnevno ih napravi 15. Bakica živi sama u nekoj oronuloj kućici u šumi. Naravno, na rastanku sam joj ostavio nešto novca, međutim, njoj je od svega najviše značilo to što sam proveo to malo vremena s njom. Što nije bila sama. Prvi put mi se desilo da mi je došlo da zaplačem i da sam poželeo da ostanem. Međutim, ne mogu. Neke stvari se ne mogu promeniti. Bilo mi je teško da odem od nje i ona se rasplakala. Zato se uvek trudim da s tih egzotičnih destinacija kroz svoje fotografije dočaram i drugu stranu medalje.

Na tvojim slikama se često mogu videti mala i izgladnela deca. Kako to utiče na tebe dok radiš? Je l' uspevaš da se izoluješ i da budeš surovi profesionalac?
- Kada sam napuštao sirotiše u Etiopiji, bliznakinje od četiri godine su me dozivale „tata, tata". Oca nisu nikada upoznale, a majka ih je napustila. Svaka takva situacija te oblikuje. Poput kamenčića u mozaiku. S vremenom postaneš svestan da ne možeš da promeniš svet. Teško je razumeti njihov način života. Postoje plemena u kojima važi takvo pravilo da prvo jedu odrasli pa tek onda deca. Oni se vode logikom da su, ako se šefu plemena nešto desi, svi ugroženi, a ako jedno dete umre, ostali neće biti ugroženi. Teško je to razumeti. Međutim, iako ne možeš da promeniš svet, možeš makar na trenutak nekoga da učiniš srećnim. Ako to uspeš, ispunio si svoju misiju.

[gallery columns="1" size="large" ids="189455"]

Da li im zavidiš nekad na skromnosti i izolovanosti? Menjaju li te kao osobu ta putovanja i ljudi koje upoznaješ?
- U početku, kada tek stignem na neku destinaciju, potrebno mi je da se naviknem na to gde sam. Vuče me da proverim laptop, mobilni telefon. Međutim, nakon par dana se očistim od svega toga i budem mirniji i opušteniji. S vremenom sam shvatio da smo kroz modernizaciju izgubili preko potrebni mir. Samo smo nešto prividno dobili. Ne znam da li sam se promenio, ali sam siguran da sam pronašao sebe. Pretumbao sam prioritete. Neke stvari kojima sam bio preopterećen sada mi nisu ni na desetom mestu. Ako je to promena, onda sam definitivno drugi čovek.

Šta je to što Crni kontinent nudi, zbog čega se svi ljudi koji ga posete vraćaju očarani? I sam si jednom prilikom rekao da si zaljubljen u Afriku.
- Teško je to opisati. U Namibiji sam bio nekoliko puta. Tamo sam osetio pravu potpunu slobodu. Uzmeš terenac, imaš šator, kuhinju, imaš sve što ti je potrebno u toj pokretnoj kući. Putuješ gde želiš, spavaš gde ti padne na pamet. U Namibiji je snimljen i film „Pobesneli Maks". Kada odgledaš taj film, osetiš potpunu slobodu. To je rekao i režiser: „Namibija je najlepše mesto na svetu". Neverovatno je iskusiti tu slobodu. Nigde nisam video tako jasan Mlečni put kao u Namibiji kada padne noć.

Imam utisak da su umetnici u stalnom raskoraku sami sa sobom. S jedne strane imaju obavezu da zarađuju, a s druge teže umetničkoj slobodi. Kao da su stalno na raskrsnici rezona da li da se prepuste komercijalnijim stvarima i na taj način zarade ili da rade ono što vole i finansijski trpe. Kako ti uspostavljaš balans?
- Stalno živiš na raskršću između te dve strane. Video sam dobar natpis na jednoj majici ,,Ja sam umetnik, ali jedem hleb kao i svi ostali". To je to. Srećni su oni koji mogu da rade ono što žele. Radim ja i venčanja. Nije da se žalim zbog toga, ali naravno da više volim kreativnu fotografiju.
Koliko je teško biti fotograf u današnje vreme? Tehnologija je toliko napredovala da ko god ima iole dobar telefon može da napravi odličnu fotografiju.

[embed]https://vimeo.com/207375872[/embed]

Kako se izboriti za svoje mesto na tržištu pored tolike konkurencije?
- Neophodno je vreme. Mnogo ulaganja, davanja sebe, odricanja kako bi te ljudi uopšte prepoznali. Jedini način da danas isplivaš jeste da daš nešto više, nešto što je tvoj lični pečat. Često me ljudi pitaju kako da počnu, ali ja ne znam šta drugo da im odgovorim osim da prate svoje srce. Ako prate svoju strast, otvoriće im se i pravi put.

Šta je tvoj lični pečat?
- Rekao bih da je to komunikacija između mene i osobe koju fotografišem. Odnos koji smo izgradili pre nego što škljocnem.

Smatraš li svoje fotografije testamentom?
- Mislim da si ovim pitanjem pogodio suštinu. Testament je najbolja reč. Ono što će ostati nakon tebe. Da ljudi kada otvore fotografiju, znaju da je tvoja.

Osvojio si zaista mnogo nagrada. Na koju si najponosniji?
- Zanimljivo je to da sam prvu nagradu dobio baš u Srbiji, i to u Negotinu. A od fotografija koje su mi najdraže mogao bih da izdvojim „Kišnog dečaka" (Rainbow). Ta slika je na desetak takmičenja osvojila prvu nagradu. Nije tu bitna samo nagrada i novac koji dobiješ, već samo priznanje da radiš nešto bitno. Veoma mi je bitno kada vidim da ljudi prepoznaju ono što radim.

Da li si se i na trenutak nadao ovakvom uspehu?
- Ni približno. Da mi je neko rekao šta će se desiti, rekao bih mu da je lud. Fotografija je moja velika ljubav koja i dalje traje. Ta ljubav me je održavala u ovom poslu sve ove godine. Trenutno sam malo skrenuo u video-snimanje jer mi je to veći izazov, ali vratiću se fotografiji sigurno.

[gallery columns="1" size="large" ids="189451"]

Gde posle Čilea?
- Imao sam neke planove, ali se to istumbalo. Najbliži sam tome da idem u Južni Sudan, u pleme Mundari. Tamo se građanski rat malo smirio pa bih to iskoristio. U pregovorima sam sa organizatorom.
Po čemu je specifično to pleme?
- Imam zanimljivu priču. Tokom sušne sezone, jedan od klanova prelazi to područje i dolazi do susednog sela, krade stoku i potom se vraća nazad. Potom dolazi kišni deo sezone, u kojem je nemoguće proći kroz taj kanal. Nakon kišnog perioda ponovo počinje krađa. Tako da je kod njih taj ciklični period stalno prisutan. Jako im je zanimljiv i način mazanja pepelom, način na koji se hrane. To je priča koju treba tek da ispričam iz svog ugla.