Hiperprodukcija glumaca u Srbiji

U vreme Jugoslavije, sa FDU je godišnje izlazilo 40 glumaca, a na nivou tadašnje SFRJ ukupno je diplomiralo 100 glumaca. Zemlja je bila veća i bogatija, a produkcija predstava i filmova daleko brojnija. Geografski prostor je sada manji, privatnih akademija je sve više, pa i umetničkih kadrova koji ih završavaju. Pitanje je šta se dešava sa glumcima koji diplomiraju, kako se snalaze i dovijaju u realnom vremenu i prostoru, koji je za toliki broj njih svakako tesan

U Srbiji vlada hiperprodukcija brojnih kadrova, od prosvetara, lekara, pravnika, ekonomista, novinara, dramskih umetnika... Među njima je, zbog atraktivnosti samog poziva, kao i izloženosti javnosti, jedan od uočljivijih društvenih fenomena i školovanje velikog broja glumaca. Uzimajući u obzir da postoji beogradski FDU, Akademija u Novom Sadu, i Prištinski univerzitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kao i nekoliko privatnih dramskih akademija, na godišnjem nivou dobijamo oko 100 novih školovanih glumaca.
Razmatrajući nekoliko parametara, počev od visine plata u pozorištima, do zabrane zapošljavanja u javnim institucijama, osim ukoliko neko ne ode u penziju ili na onaj svet, to znači da retko ko od mladih ima šansu da radi za platu, i da im s druge strane preostaje snalaženje u prostoru u kojem mogu honorarno da zarađuju - pozorišna ili filmska uloga, TV, estrada, advertajzing... Glumci su u stvari prepušteni sami sebi.
Znajući sve ovo, pitanje je da li onda naše tržište može da apsorbuje toliki broj školovanih glumaca, ili je prezasićeno?
Problem glumačke profesije van granica naše zemlje i regiona jeste i jezička barijera. Mali broj glumaca odlazi preko granice trbuhom za kruhom, i retko ko uspeva da se bavi svojim poslom u inostranstvu, s obzirom na to da je jezička barijera gotovo nesavladiva u ovoj profesiji. Njihov domet, i kada dobiju šansu, svakako zavisi od njihove ličnosti i talenta, ali možda najviše od faktora sreće, i uglavnom je kratkog daha. Zbog izraženog akcenta, uglavnom su osuđeni na uloge istočnoevropskih mafijaša i Rusa, poput Šerbedžije, a za njega se može reći da je uspeo u Holivudu. Ima još svetlih primera kao što su Dragan Mićanović, Anica Dobra, koja je dobar deo karijere provela snimajući za nemačko tržište, Raša Bukvić, koji ima zapažene filmske i pozorišne uloge u Francuskoj... Ipak, stvaranje, javno postojanje, koliko god malo bilo, makar i bez novca i garancije slave i uspeha, izgleda da je jedino što većini entuzijasta daje smisao.
Činjenica je da je oduvek bilo talentovanih mladih ljudi, kao i potrebe za igrom i javnom afirmacijom, ali i da je u vreme Jugoslavije sa FDU godišnje izlazilo 40 glumaca, a na nivou tadašnje SFRJ ukupno diplomiralo 100 glumaca. Zemlja je bila veća, finansijski bogatija, a produkcija predstava i filmova daleko brojnija. U to vreme godišnje se proizvodilo samo u jednom pozorištu od 10 do 12 predstava. Sada je taj broj prepolovljen, kao i budžet za kulturu, a samim tim i za glumce. Geografski prostor je sada manji, privatnih akademija je sve više, pa i umetničkih kadrova koji ih završavaju, i posla za sve postojeće i nadolazeće generacije nedostaje. Pitanje je šta se dešava sa glumcima koji diplomiraju, kako se snalaze i dovijaju u realnom vremenu i prostoru, koji je za toliki broj njih tesan.
Razgovarajući o ovoj temi, obratili smo se upravo ljudima iz struke, a jedna od njih je i glumica Mila Manojlović, koja je glumu završila 2000. na FDU, u klasi profesorke Gordane Marić.
- Na klasi nas je bilo desetoro i svi smo diplomirali. Kao glumica radila sam u pozorištu, na neformalnim scenama, na TV-u i najmanje na filmu. Master iz pozorišne režije pohađala sam u Londonu i on je uglavnom bio vezan za moderne pristupe dramskoj umetnosti. Za takvu vrstu obrazovanja opredelila sam se jer me je umetnost uvek zanimala u nekom širem smislu.
Mila Manojlović ističe da je njeno studiranje prošlo u okolnostima sankcija, protesta i bombardovanja, kada nikakve produkcije nije bilo. Bavila se pedagoškim radom kao asistent prof. Marić na FDU, radila je na pripremi mladih, neškolovanih glumaca za pozorišne predstave, TV i film. A gostuje i kao predavač na riječkoj akademiji, na odseku za glumu, koji vode Rade Šerbedžija i Lenka Udovički.
- Mladi ljudi su se uvek prijavljivali za glumu u velikom broju. Potreba za preobražavanjem u korenima je ljudske civilizacije. Ljudi i danas prave maskenbale i iskaču iz sebe, kao što su radila pradavna plemena, i verujem da će nas jedino tehnološki napredak umrtviti u tom smislu, odnosno preusmeriti način igre, ali nikada neće biti iskorenjena ta potreba čoveka da se igra. U rešenje ne verujem, niti mogu da zamislim da će do promene doći. Umetnik je tanana specifična duša koja treba da posmatra, upija, oseća, napaja se da bi mogla nesputano da stvara. Umetniku je često potrebno i prostora i vremena da bi od sebe dao najbolje, da bi se izrazio. To on nema kad jer mora od nečega da prehrani porodicu, ili samog sebe. Umetnik je prevaziđena kategorija, kao i čitava kulturna scena. Šareni artikal dovoljno je zabavan da ućutka raju. A nije ni svaki svršeni glumac umetnik - završava Mila.
Naš sagovornika Ivan Karl, filmski i TV kritičar, potvrđuje nam priču o brojki od oko 100 svršenih studenata glume svake godine i nepovoljnoj klimi za njih.
- Uz pretpostavku da svi završe u roku, svake godine imamo mnogo ljudi sa srodnim diplomama različite težine koje ovo tržište ne može da apsorbuje.
Kada je reč o platama glumaca, Ivan Karl kaže da nema saznanja o platnim razredima, ali da svakako te prinadležnosti prate finansijske mogućnosti osnivača, od grada do Republike.
- Svi su na budžetu, a verujem i da postoji dodatni tržišni potencijal poslovanja, koji neki od prestoničkih teatara prepoznaju i koriste kroz sponzorstva i druge vidove komercijalnih angažmana. Cene ulaznica su veće od bioskopskih, ali to nije uteha jer je iza platna stranog filma distributerska kopija, a iza zavese predstave ljudski ansambl u kojem su glumci samo istureni deo jednog kolektiva.
O tome da li u našim pozorištima ima uhlebljenja za toliko novih glumaca, Karl smatra da nema jer ne postoji toliko scena koliko se izdaje diploma, jer su pozorišta u prestonici mahom popunjena. Poznati su mu neki mladi glumci koji su pokušavali da igraju po unutrašnjosti, ali im ni to nije bilo dugoročno rešenje.
Većina kulturnih radnika se slaže da je situacija u uređenim državama poput Nemačke i skandinavskih zemalja, pa i Slovenije, takva da umetnici mogu da žive od svog rada, ali tamo umetnici imaju obavezu koju poštuju i ne tezgare sa strane. Kod nas pak dramski umetnici izgleda ne shvataju u potpunosti koliko su se okolnosti izmenile, i da ukoliko imaju stalni angažman u pozorištu, ne treba da očekuju da im je to sekundarni posao koji mogu da dovode u pitanje zbog honorarnih izazova, tj. tezgi. S druge strane, položaj samostalnih umetnika je veoma težak.
Neki od glumaca se bave i produkcijom ili režijom, pojedini su otišli u privrednike, neke češće viđamo u reklamama ili u voditeljskim vodama nego u filmskim i pozorišnim rolama, drugi pak javno žive svoj privatni život pa o njima znamo više iz novinskih vesti nego po ulogama... Sve u svemu, ljudi se snalaze.
Osvrćući se na to gde sve glumci mogu da rade po završetku studija, Ivan Karl kaže da izbor možda i nije mali, ali i da je to mač sa dve oštrice koji seče neke karijere.
- Jelenu Gavrilović je pogurala reklama za banku, čini mi se i Lenu Bogdanović. Dosta glumaca je razvilo voditeljsku karijeru poput Kristine Radenković, Marije Veljković, Stefana Buzurovića, Milana Kalinića, Žarka Lazića, kojima je to sada primarno zanimanje. Televizija proslavi, ali i na specifičan način oboji svako lice, pa je povratak u matičnu profesiju jako težak jer ih publika veže za emisije u kojima ih gleda svaki dan i teško će im verovati kada na ekranu ili sceni pokušaju da, umesto sebe, budu neko drugi. Ima još različitih primera, Olja Bećković je novinar, Jelena Tinska se više bavila plesom i fitnesom, Marko Stojanović se posvetio pantomimi i karlingu, Đorđe David je roker, Iva Štrljić piše ljubavne romane... Tek kada je glumac etabliran, kada se dokaže u struci i nametne tržištu, može sebi da dopusti povremene izlete u druge vode, i to treba da se radi s merom i samo za dobre honorare - naglašava Karl i nastavlja o tome da sve ovo ukazuje na problem hiperprodukcije glumaca u Srbiji. Mnogi se linijom manjeg otpora opredeljuju za glumu misleći da to garantuje reflektore i slavu, dok privatne škole igraju na tu kartu pri regrutovanju budućih studenata koji plaćaju skupe školarine jer misle da time kupuju ulaznicu u svet poznatih, a realnost je drugačija. I ovde i u inostranstvu, samo mali broj uspe uz surovi zakon tržišta, a što je ono manje, to je teže i duže penjanje na vrh.
Kada je reč o jezičkoj barijeri, Ivan Karl smatra da je u Americi engleski sa slovenskim akcentom otežavajuća okolnost, konkurencija je ogromna, a vreme luksuz koji u glumačkom poslu malo ko ima. Stefan Kapičić je snimao serije, Sergej Trifunović nezavisne filmske produkcije, Katarina Radivojević je stigla do manjih pozorišnih scena, Marija Karan se udala. Jedini koji je tamo ostavio ozbiljan trag, dodaje Karl, jeste Rade Šerbedžija, koji je sarađivao sa Stenlijem Kjubrikom, Klintom Istvudom, Gajem Ričijem i Tomom Kruzom i svuda je igrao Ruse. S druge strane, Miloš Biković uspešno gradi karijeru upravo u Rusiji i možda će uspeti da otvori vrata tog velikog tržišta i ostalim kolegama odavde.
Zanimljiv je i podatak da agenti iz Londona već neko vreme ovde rade kastinge za mjuzikle, koji se potom plasiraju u arapskim zemljama. Arapi su srećni misleći da gledaju glumce iz Londona, agenti su srećni jer imaju jeftinu radnu snagu, a naši glumci što zarade honorar, a jezik im nije presudan, radi se na matricu.
Položaj naših istaknutih umetnika, glumaca, pa i mladih koji tek stupaju na scenu i daske koje život znače je, čini se, oduvek bio neizvestan. Teatrolog i pozorišni kritičar prof. Ivan Medenica je svojevremeno rekao da to nije pitanje samo za istaknute umetnike već se i te kako odnosi i na mlade, i na one s nezavisne scene, jer upravo rad svih njih spada u nešto što bi trebalo da bude javni i društveni interes.
Zašto se školuje toliko glumaca? Više studenata jednako je više para za finansiranje obrazovnih institucija. U tom grotlu učestvuju delom država, a delom sami studenti. Niko ne razmišlja šta će raditi ti mladi glumci u stvarnom svetu, ali izgleda da ni oni sami dovoljno o tome ne misle pre izbora fakulteta. Nije drugačija situacija ni po pitanju drugih profesija. Ipak, u oblasti edukacije za kulturu i umetnost, tržišni parametri ne bi trebalo da budu primarni, ali ne može se ni obrazovni sistem izuzeti od odgovornosti.
Ozbiljna društva o tome misle na vreme. A u tim ozbiljnim društvima o tome ne misle političari, ni šoferi, nego stručnjaci, znalci, vizionari, što reče jedan bloger.

VLADA TRŽIŠTE, PONUDA I POTRAŽNJA

Milena Trobozić Garfild, glumica, producentkinja, spisateljica
Škole nisu ustanove za zapošljavanje i nisu odgovorne za buduće zaposlenje svojih studenta. To se odnosi na glumu, ali i na sve ostale profesije. Danas ima manje posla za glumce nego nekada, kada je tržište kulture bilo veće i bogatije, u vreme SFRJ. Nekada se snimalo 30 filmova godišnje, a sada se u ovim državicama skromnih mogućnosti snimi jedva pet-šest. Školovanje glumaca nema veze s društvom i državom, država nije i ne treba da bude ni mama ni tata. Država finansira školovanje glumaca na tri državna fakulteta. Sve ostalo je pitanje tržišta, ponude i potražnje. To je lična odluka i odgovornost onih koji se opredeljuju za te studije. Slična je situacija i s medijima i fakultetom za žurnalistiku. Sve je manje posla za novinare, i biće ga sve manje zbog medijskog haosa nastalog internet revolucijom, smanjenja reklamnih budžeta i gašenja pretežno štampanih medija. Situacija će se pogoršavati jer su na udaru i kablovske televizije, koje u svetu sve više gube publiku. Novinari će, usled pada medijskih reklamnih zarada i smanjenja medijskog prostora, biti sve manje traženi i manje plaćeni. Gde će budući novinari raditi, i pod kojim uslovima, to nije pitanje fakulteta za novinarstvo. Ali to nije briga ni države ni društva, to su globalne posledice svake tehnološke revolucije, pa i ove digitalne, kojoj svedočimo.
Pad produkcijskih budžeta u kulturi, pa i u medijima, i pad zarada utiče i na pad kvaliteta. Koliko para, toliko i muzike. Talentovani i kvalitetni će verovatno tražiti neke profitabilnije i sigurnije profesije. U ovim profesijama će ostati entuzijasti.
I glumci, kao i novinari, zavise od svog maternjeg jezika, koji im je jedno od sredstava izražavanja. Zato je ovim profesijama teško da se ostvare u inostranstvu. Oni ne mogu da se izvezu kao lekari, elektroinženjeri ili, na primer, muzičari i slikari... Čak ni velikim evropskim zvezdama poput Žerara Depardjea, Žilijet Binoš, Izabel Iper ili nekada Sofije Loren nije uspelo da naprave dugotrajnu karijeru u Holivudu. Ne zato što nisu talentovni, već zato što ih akcenat na jeziku koji im nije maternji ograničava na određeni tip uloga.