HJU HEFNER: Seks sve prodaje

Vlasnik „Plejboj" imperije Hju Hefner otišao je na onaj svet, a da nije priznao da je njega i njegov magazin u orbitu svetskog šou-biznisa lansirala Merilin Monro

Na vest o smrti Hjua Hefnera, najslavnijeg bonvivana dvadesetog veka, najraspevanije poruke na javnim mrežama ispisane su dilemom - da li će njegova duša iz ovozemaljskog raja završiti kod Svevišnjeg u raju, ili će ga Svevišnji smestiti u pakao zbog svemirske ravnoteže?
U želji da objasne suštinu životnog kruga čoveka u čijem središtu su bile platinaste lepotice iz svih krajeva sveta, Hjua Hefnera su videli kao vlasnika apsolutne sreće. Čini se da su savremeni instant mislioci „sledili pogrešan trag", kako je zapisao Hemingvej u besmrtnom romanu „Snegovi Kilimandžara". Jer ako se držimo Aristotelovog postulata da je traganje za srećom osnovni smisao života, i vlasnik „Plejboja" je bio na pogrešnom tragu, što je potvrdio njegov konačan zapis da „u životu nije uspeo da nađe srodnu dušu". Umro je 28. septembra u Los Anđelesu, prirodnom smrću u 92. godini života. Umro je zaboravljen i sam, u „Plejboj vili", koju je godinu ranije prodao „za male pare", svestan da je živeo daleko od istinske sreće. Moguće da nije čitao priču o Krezu, helenskom kralju Lirije, svevremenom sinonimu bogatstva i raskalašnog života.
Plutarh je zabeležio da su mudraci pitali Kreza da li je on zbog enormnog bogatstva (bio je toliko bogat da je imao zlatnu toaletnu šolju) najsrećniji čovek u Heladi. Krez, po Plutarhu, odgovorio je: „Ne, nikako. Najsrećniji čovek u celoj Heladi je Feb iz Milosa. On je pobedio pre 40 godina na Olimpiji u bacanju diska. Ženio se samo jednom, on i supruga izrodili su osam sinova i pet kćeri. Feb iz Milosa ima danas 53 unučadi, cela porodica živi u dobrom zdravlju i slozi."
Zbog čega je važno Plutarhovo podsećanje o helenskom pojmu sreće i kako to prepoznati u priči o Hjuu Hefneru? Sreća se meri različitim aršinima na svim stranama sveta, ali antičko prepoznavanje univerzalnih vrednosti moglo bi biti važno za pomenute klince koji na društvenim mrežama pominju zemaljski raj. Za Hjua Hefnera je kasno.
Međutim, sve pomenuto ne umanjuje značaj osnivača i vlasnika kultnog magazina „Plejboj", kao i mnogo šta drugo što se zbivalo oko prvog seks-magnata u modernoj istoriji. On je izgradio kultnu imperiju na već zaboravljenoj premisi: „seks sve prodaje". Za Hjua Hefnera kažu, i ne greše, da je trasirao mnoge pop kulturne i lajfstajl trendove dvadesetog veka. Međutim, teško je održiva tvrdnja, iskazana u poplavi emocija i hvalospeva povodom njegove smrti, da je on bio prvi promoter seksualne revolucije i slobode govora. Istina je da su se te 1953, kad je objavio prvi broj „Plejboja", u nekim saveznim država SAD-a skoro ispod ruke kupovale antibebi pilule, a u javnom govoru birale reči kad se pričalo o „onim stvarima". Njegov kultni magazin pomerio je neke rigidne moralne i društvene međe konzervativne Amerike, ali ni „Plejboj", niti njegov osnivač opsednut seksom bez mašte uvažavanja erotike kao ljubavne filozofije, nisu bili ozbiljna značajka početka šezdesetih, koje su u svim životnim oblicima pomerili apsolutne granice i promenili svet u temelju.
U uvodniku uz prvi broj „Plejboja", Hefner je najavio sadržaj novog magazina opštom deskripcijom da će se baviti „humorom, prefinjenošću i pikanterijama"! Te devize, ma šta ona značila, navodno držao se do kraja, mada je i to teško dokazivao jer ona tako nemaštovito nije baš ništa značila.
Uostalom, sve izrečeno za njegovog života i citati iz nekrologa dokazuju samo jedno: Hju Hefner je bio oličenje „američkog sna". Rođen u porodici skromnih metodista, pripadao je srednjoj klasi još neraslojenog američkog društvenog života, gde je slobodni govor na temu ljubavi bio zaključan u spavaćoj sobi. Mlađani Hju, bez sumnje veoma inteligentan, hrabar, preduzimljiv i prvenstveno sa sluhom za vremena koja dolaze, postao je simbol tog vremena.

Veoma brzo se obogatio, postao je planetarna zvezda, čovek o kojem su mediji, kasnije će se ispostaviti, sasvim tempirano pisali hvalospeve. Za godinu dana tiraž „Plejboja" je dostigao milion, a Hju Hefner je svim plućima prigrlio sve ono što donosi milionski konto na računu, od prve „Plejboj vile" u Čikagu, skupih automobila, pristupa visokom društvu... Tako je počeo njegov „Dolce Vita". Pažljivo je čuvao svoje bogatstvo, što i ne priliči sladostrasniku kakvim se predstavljao. Seks je pretvorio u mašinu za pravljenje snova, a šminku o raskalašnom životu veoma vešto je spinovao u javnom životu. Njegovo bogatstvo posle smrti procenjeno je na oko 40 miliona dolara. Mnogi i danas na društvenim mrežama u SAD-u pominju značaj njegove svilene pidžame i lule (samo to je nosio na svojim ekstra žurkama)! Valjda je bilo važno razlikovati se po svaku cenu?
Malo ko je među Hefnerovim biografima zabeležio surovu činjenicu da je temelje njegove imperije udarila Norma Džin Masterson, alijas Merilin Monro, bivša konobarica u neuglednoj krčmi u nekakvoj vukojebini koja nije registrovana ni u vojnim mapama. U decembru 1953, kad se pojavio prvi broj „Plejboja", objavio je planetarnu senzaciju - fotografiju gole Merilin Monro. Glavni vinovnik tog skandala bila je protuva s fotoaparatom i bez posla pod imenom Tom Keli. Prodao je Hefneru fenomenalnu senzaciju za 200 dolara, s kojom je ovaj započeo svoj američki san uz majčinu pomoć u kuhinji malog porodičnog stana u Čikagu.
Ostala je tajna kako je nastala ta fotografija, kao što je ostalo nerazjašnjeno da li su se posle sreli Merilin Monro i Hju Hefner, da li joj je izrazio bar zahvalnost. Ili su to uradili u dosluhu?! Merilin Monro je pred novinarima priznala da je fotografija autentična, a na pitanje novinara „šta ste imali na sebi", slavna glumica je odgovorila - „radio"! Tog decembra 1953, naga Merilin Monro lansirala je „Plejboj" i njegovog vlasnika u planetarnu orbitu slave i šou-biznisa. Hefner to ni mrtav nije priznao.
Hju Hefner nije prvi čovek koga je Merilin Monro učinila slavnim. Ona je te 1953. već bila planetarni seks-simbol. Njene fotografije ukrašavale su vojničke spavaonice, udžbenike osnovaca ispod jorgana pre spavanja... Bila je predmet čežnje opsesivnih, maštovitih erotskih snoviđenja, kako prašnjavih kamiondžija sa Srednjeg zapada, tako i srednjoškolaca i koledž šminkera, ali i klana Kenedijevih iz Bele kuće, čiji će bahati libido na kraju surovo zakucati ekser u njen mrtvački sanduk. Bila je ljubavnica predsednika SAD-a Džona Kenedija. Šapuće se da je bila u paralelnoj vezi i s Robertom Kenedijem, mlađim predsednikovim bratom.
Merilin je pre toga zlatnim ramom uokvirila biografiju bejzbol igrača Džoa Dimađa. Živeli su u kratkom braku, a njegov grob u Los Anđelesu i danas opsedaju šiparice. Pisac i dramaturg Artur Miler postao je planetarno poznat posle braka s Merilin. Frenk Sinatra je bio izgubio zdravu pamet zbog njene lepote, Din Martin je upisivao recke, a Iv Montan postao je veliki šansonjer i glumac posle kratke avanture s njom. Ni Merilin nije bila bez greha. Žuta štampa u Americi optuživala ju je za smrt Klarka Gejbla, koji je pod „nerazjašnjenim okolnostima" umro od srca. Madona i Kajli Minog postale su slavne posle izvođenja njene pesme iz filma „Muškarci više vole plavuše", a svojim aktom udarila je postament za slavu i bogatstvo Hjua Hefnera.
Zbog čega je neobični život Hjua Hefnera bio više dobra imitacija, zapravo poza, a nikako istinska priča o plejboju žednom života, strasti i novih izazova? Jeste da on i danas u Americi slovi za erotsku legendu, ikonu čija je deviza glasila „Život je prekratak da biste živeli tuđe snove". On nije ni talentovani lokalni plejboj. Kad je uz maminu pomoć napravio prvi broj „Plejboja", imao je 28 godina. Za njega su znali samo ljudi iz komšiluka. Postao je plejboj i poželjni bonvivan u tridesetoj godini života, prekasno da bi se na to stablo moglo nakalemiti nešto prirodno. Ali sve je nadomestio novac. Pre bi se s ozbiljnom argumentacijom moglo govoriti o Hjuu Hefneru kao talentovanom biznismenu. Upotrebljavao je seks i jedro žensko telo da bi napravio imperiju, ne samo prestižni magazin nego i lanac restorana u kojima su služile golišave „plejboj zečice" i još mnogo toga na istu temu. Pretvorio je svoju kompaniju u bankomat koji je samo uzimao. U bankomat je gurao zgodne devojke željne slave i uspeha bez mnogo pitanja, zlorabio je tu njihovu želju bez milosti. U tim zakonima životinjske farme nije bilo nevinih, a ni božije pravde. Pobednik se znao unapred.

Hefner prodaje Plejboj?

Proglasili su ga za seks-ikonu 20. veka, plejboja visokog ranga, večitog mladića. Međutim, ubeđen sam da ga u svoje društvo ne bi primili istinski veliki ljubavnici. Đakomo Kazanova nikako, za Porfirija Rubirozu bio bi siroti amater. Ginter Saks ili onaj plejboj i mag Formule 1 Flavio Bijatore gledali bi ga s prezirom. Jer on je brojao, gledali bi ga kao knjigovođu bez gaća, hvalio se da je spavao s hiljadu žena. Kako je to bedan učinak u poređenju s bilansom Vorena Bitija, koji glasi 12.500. Pa on je amater u poređenju sa Brižit Bardo, koja se popela na stepenik od 5.000. Naravno, muškaraca...
Tako je Hju Hefner zatvorio životni krug koji dokazuje samo jedno - novac i niske strasti su idealno jedinjenje!

Od Madone do Stoje
Za „Plejboj" su pozirale Dru Barimor, Fara Foset, Linda Evans, Kejt Mos, Madona, Šeron Stoun, Naomi Kembel... U srpskoj franšizi „Plejboja" slikale su se novinarka Olivera Kovačević, glumice Milica Milša, Lena Bogdanović i Katarina Žutić, Suzana Mančić, pevačica Goca Tržan... A da Hefner nije mogao da se upokoji bez srpske mirođije, svedoče i čitulje u „Politici" kojima su se od njega oprostili Beograđani Nikola Vlačić, knjigovođa i pomorac Nikola Krtolica. U niškim „Narodnim novinama" čitulju je potpisala grupa ožalošćenih.
Saradnjom i prijateljstvom s Hefnerom hvalile su se i prsata pevaljka Stoja i ćerka jednog našeg kolege.

ZAGROBNI PETING

Piše: Zoran Ćirić

Ekskluziva za obožavaoce i sledbenike: Hju Hefner je umro na isti način kao i Čarli Parker. Na pičci. Sama ta istorijska činjenica, koju ne možete nigde da izguglate, jeste dovoljan razlog da ga svrstamo u velikane našeg (i još više njegovog!) doba.
A evo druge, više lokalne ekskluzive: kineski carinik Toma N. i sibirski gubernator Voja Š. ponovo su se udružili, zajedničkim proglasom da Unesko dozvoli da Hju Hefner bude sahranjen u Kući cveća. Vulin je skinuo uniformu u znak podrške, a Čanak se proglasio Kataloncem kako bi internacionalizvao zahtev u kojem stoji da je osnivač „Plejboja" bio profesionalni podrivač sistema, meraklija bez mere i mane, gazda koji je znao da zajebe i podjebe, karijerista koji se nikad nije penzionisao - što je najbukvalnije oličenje srpskog mentaliteta. Istoričari SANU čak tvrde da je Hefner „veći Srbin od Tesle", i to potkrepljuju tezom kako se Srbi odvajkada boje gromova, ali nikada nigde nije zabeleženo da su se bojali seksa.
Slušajući ta patetična fantaziranja koja prevazilze najekstremniju, klinički hospitalizovanu mitomaniju, ne mogu da se ne zapitam: ima li išta žilavije u srpskoj demonologiji od titoizma i odanih mu komunjara iz prestoničkog kruga dvojke?
Sigurno se pitate, budeći se iz pubertetske nostalgije, otkud sad komunjare u softkor sagi o čoveku koji je postao podjednako fenomen kao i njegov izum: Hju Hefner je, zapravo, prevazišao slavu odavno ocvalog magazina „Plejboj". E, upravo tu leži kurčevita suština. Slavni sin neslavnih narodnosti, JB Tito, čitavog svog ilegalno-maršalovskog života pokušavao je da imitira Hjua Hefnera u njegovom sultanskom hedonizmu. I zato je Udba, uz pomoć KOS-a, Festa, Bitefa i ostalih zvučnih ukrasa režima, permanentno širila famu o Titu kao velikom zavodniku, ljubavniku pred kojim su padale najlepše ikone titoizma, ali i belosvetske glamurozne lujke - zvezde kapitalističkog imperijalizma.

Za razliku od svih tih Brozovih zločina što zaudaraju na impotenciju i erektilnu disfunkciju, Hju Hefner je bio iskonski levičar - nikada ga nije drkao i tako pripomogao razvijanju desnice

Avaj, zaludan mu beše despotski napor. Ni mnogo krupnije zverke nisu mogle da se uporede sa cezarističkim Hefnerom, čiji je harem bio veliki kao onaj u okolini Tadž Mahala. Kičerasti đilkoš, JB Tito, voleo je da paradira orgijastičkim korakom. Ali dok se Maršal razmetao okružen profesionalnim ubicama - Hju je blistao na falusoidnom prestolu okružen profesionalnim zečicama. Broz je imao Karađorđevo, gde se vršio masakr drogirane divljači, upotpunjen ceremonijom svinjokolja koji uvek najavljuje buljokolj po šemi partijske nomenklature. A humani liberal Hefner je svoj dvorski posed lukavo dizajnirao u jebodromski Diznilend, drsko aludirajući na to da je Bela kuća najveći fufilend u čitavoj Americi.
U igri ko će kome da ga smesti, Hju se pokazao kao nenadjebivi majstor režije i glume. Nisu mu trebali ordenje i keširani pokloni da privuče najslavnije zvezde koje su dolazile na poklonjenje znajući da ih čeka provod što nema cenu, te da je pitanje prestiža umočiti ga na takvom hepeningu, koji se od čiste avangarde s vremenom pretvorio u čistu klasiku i jednu od najtrofejnijih američkih tradicija.
Naravno da titoizam nema blage veze s plejbojizmom Hjua Hefnera, te da ne može da prođe ni kao bednjikava imitacija. Jer ima li većeg kuluka od jebanja po direktivi? A režim JB Tita se bazirao na partijskom incestu i prvoboračkom svingeraju, uz uvlačenje u samo jednu, Maršalovu zadnjicu. I gde je tu avantura, a kamoli uživanje?

Gazda „Plejboja" je razbucao konzervativnu, verski zatucanu, većinsku Ameriku onako kako ni najplutonskija sovjetska atomska bomba ne bi

Hju Hefner je bio i ostao nedostižni vođa u carstvu bludizma i džentlmentskog mačizma. Ali superpotentni libido Hjua Hefnera stvorio je i istinskog revolucionara - gazda „Plejboja" je razbucao konzervativnu, verski zatucanu, većinsku Ameriku onako kako ni najplutonskija sovjetska atomska bomba ne bi. Taj mag spektakularnih snošaja krojio je politiku a da nije dodirivao štof - znajući da političari nemaju štofa. Takođe, namamkao je - što pičetinom, što kešom, što komadićem slave - vodeće umetnike da blebeću i tračaju sami sebe u čuvenim „Plejbojevim" intervjuima, i tako se pokažu kao alave babe koje bi da zajašu i mehaničkog bika samo da budu „zvezde rodea" na jedan tren, odnosno koliko već traje jedan akademski svrš.
Elem, ono što srpski titoisti (koji oksimoron!) ne mogu oprostiti ni mrtvom Hefneru jeste neoborivi fakat da je ovaj pojebao mnogo više i mnogo kvalitetnijih žena/devojaka od njihovog Maršala, da ga je nadživeo i po čuvenju i po godinama staža i po visini prihoda po glavi spermića - a da pritom nije puzio po planinskim gudurama, pećinama i kanjonima, niti je likvidirao saborce s leđa, niti pravio logore za one koji mu nisu dali ribu i nisu hteli da glume njegove „pičke".
Za razliku od svih tih Brozovih zločina što zaudaraju na impotenciju i erektilnu disfunkciju, Hju Hefner je bio iskonski levičar - nikada ga nije drkao i tako pripomogao razvijanju desnice. I zato na njegovom grobu, tik uz Merlinkine „predsedničke" obline, stoji uklesana parola „Smrt apstinenciji!" Ne, to nije tek još jedan životni moto neverovatno uspešnog čoveka. To je nedosanjani san svih nas, najopipljivija iluzija slatke večnosti u ovoj dolini suza i guza.
Hvala ti na golemoj žrtvi, sveti krevetski anarhisto!