I NEED A SUPERHERO

Strip je priča o ozbiljnoj stvarnosti ispričana na smešan i zabavan način, zbog čega nam je svakidašnjica lakša. Ovo deveto čedo umetnosti, koje je nepravedno ostalo u senci svojih poznatijih rođaka, filmova i knjiga, od 1938. godine širom sveta govori glasom naroda, ali u Srbiji ćuti već dve decenije. Gde su nestali „Mirko i Sla­ vko“, „Bič božiji“, „Divlja magija“, „Kobra“, „Vekovnici“...

Ko danas u Srbiji crta stripove, a ko ih čita? Kakav svemo­ćni heroj treba danas Srbiji i ko bi ga nac rtao kad su svi naši najpoznatiji crtači stripova davno emigrirali u Francusku? Aleksa Gajić, autor stripova „Premotavanje“, „Drako“, „Pljosnati strip“, „Tehnotajz“, „Čudnovati stripovi“, i dalje ima adresu u Srbiji i je ­ dan je od malobro jnih koji ne odustaje od stripa u Srbiji.

Zašto Srbija više ne obožava strip?

- Zatišje je nastalo tokom devedesetih. Deset godina je trajao taj veliki prekid u našoj strip-kulturi. Tada su trajale sankcije i vladala je velika nemaština, siromaštvo. Nije bilo ničega, a kamoli stripova, niti su oni mogli da se priušte. Onda su se pojavila piratska izdanja, na kojima sam i ja odrastao. Kopirali smo stripove i ukoričavali ih, delili međusobno, i tako su se oni čitali. Nikada se nisam bunio protiv pirata. Ne bunim se ni sada, kada su prešli na elektronska izdanja. Čak ih volim iako je uvek bolje čitati strip na papiru. Sada stvari polako idu nabolje, vraćaju se neka izdanja i festivali.

Ima li strip danas svoje mesto u Srbiji?

- Svakako da ima. Ja mislim da se to stalno menja u građanstvu, pa stvari nekad stoje bolje, a nekad gore. Ipak, strip se održava, makar na ivici egzistencije. Trenutno je situacija nešto bolja, drže se izdavači. Imamo sve više strip-festivala, edicija i dobrih izdanja po knjižarama. Najjači smo u regionu kad je strip-ku ltura u pitanju. Postoje zemlje na Balkanu koje su mnogo ekonomski stabilnije od nas, ali jednostavno nemaju interesovanje za strip, ne gaje tu ljubav i zanimanje. Takva je Mađarska, na primer. Pored nas, dobro stoje i Bosna, Slovenija. Kao i Hrvatska, naravno. Tamo su uvek bili čitani i prevođeni stripovi. Ali trenutno ipak Srbija prednjači.

Da li se strip kod nas smatra neozbiljnim?

- Mislim da se u poslednje vreme stav prema stripu umekšao, ublažio. Nije to kao kada sam ja bio mlad. Tada je bilo vrlo teško doći do stripova. Danas se i filmovi rade po njima, i sve to pokazuje da je strip oružje. Da je ušao u mejnstrim. On kritikuje, komunicira s ljudima. Generacije koje su čitale „Zagora“ sada su roditelji koji i dalje neguju stripkulturu, koju mogu i njihova deca da usvoje. Sve je to učinilo da se stav prema stripu promeni i da se na njega ne gleda kao na nešto što nije ozbiljna umetnost, već samo nešto što može da zabavi.

Da li je istina da su u prošlosti stripovi bili zabranjivani u Srbiji budući da nisu odgovarali političkoj ideologiji?

- Pojedini stripovi su bili zabranjeni, i bilo je cenzure. Posebno ako se nisu slagali s političkom strujom. Međutim, tako je bilo sa čitavom umetnošću u tom periodu. Ni knjige ni filmovi nisu bili pošteđeni toga. Slično crnom talasu u kinematografiji, i strip je prošao kroz isti put. Takvo je bilo vreme, ali strip je uvek opstajao.

A ipak je jedan Vaš strip koji govori o političkim protestima rasprodat za 45 minuta, i to u 15.000 primeraka?

- Sve je tačno, osim da je rasprodat. Razdeljen je. Delio sam ga džabe. Meni je drago da se čitao jer nikad mi nije bilo stalo do toga da zaradim od svoje umetnosti, već mi znači da ona nekoga zanima. To je bila „Propaganda strip protesta“, napisana u osam svezaka. I svih 15.000 primeraka se odmah razgrabilo.

Imamo li danas dobre strip-crtače?

- Imamo dosta dobrih autora u Srbiji. Problem su finansije i mala potražnja, jer sve to obeshrabruje domaće izdavače pa naši umetnici moraju da rade za strance da bi se izdržavali. Ne može se kod nas živeti samo od stripa, ali to je problem koji postoji ne samo u stripu već i kod svih umetnosti. Uz to, strip se menja neprestano, prolazi kroz etape i razne oblike pa su mnogi crtači počeli da se bave i ilustracijom ili video-igricama. Gejming je trenutno prilično isplativ i popularan.

Kako nastaje strip, od lika ili dijaloga?

- Ne postoje pravila. Neko kreće od lika, neko od dijaloga, scenarija, pošalice... Uglavnom to zavisi od toga da li se radi za industriju, novac ili za sebe. I ja imam različite pristupe, pa ako radim za novac, polazim od scenarija. Kada radim za Francuze, a to su stripovi od kojih živim, onda tu nema mnogo filozofije. Postoji niz pravila koja se prate, kao i scenario. Kada radite za novac, radi se bez mnogo talasanja. Ali kada radim svoje stvari, jednostavno krenem da crtam. Više volim da crtam svoje terapijske stripiće jer tada nisam obavezan da se dopadnem, niti da budem shvaćen. Njih počinjem da radim po principu mentalne automehanike, automatizma - samo crtam pa se nešto izrodi iz toga. Potrebno je da postoje i takve stvari.

Može li se živeti od stripa?

- Može. On je održiv i isplativ, ali onda kada umetnici rade za strane izdavače. Takva situacija traje od 1999. godine, pošto kod nas strip još uvek nije dovoljno podržan. Umetnici, na primer, ostaju da žive u Srbiji, ali rade za strance i radove šalju putem interneta. Ja sada radim za Francuze. Radio sam za „Soleil Productions“, kao i za mnoge druge. Potpuno je drugačije kada sarađujete s njima. Vrlo su ozbiljni, tačni i insistiraju na tome da table šaljete na vreme!

Koji je strip u svetu najprodavaniji?

- Ne bih mogao da dam ruku da je to tačan odgovor, ali recimo da je za Amerikance to „Supermen“ ili „Betmen“. U Japanu bi to bilo nešto što ima i igračkice, „Naruto“ ili slično. U Evropi bi bio popularan klasik kao što je „Tintin“, „Gaša“... Nisam siguran koji je tačno najprodavaniji, ali siguran sam da Gugl zna.

Može li se zlatno doba stripa vratiti?

- Intenzitet se ne može ponoviti nikako. Nema šanse da imamo stripove u nekadašnjem broju, kao što je to bilo pre devedesetih, kada su crtači mogli da žive od svoje umetnosti. Posle tog perioda, zlatnih osamdesetih, tako nešto je bilo teško izvesti. Međutim, to nije zbog toga što živimo u Srbiji i u ovim uslovima. Svuda u svetu strip prolazi kroz krizu, koja je počela onog trenutka kada i ekonomska, znači od 2008. i 2009. godine. Kriza je pogodila i strip u Francuskoj, Italiji, Americi... Ne znam za Japan, kod njih je strip nešto drugo. Do 2010. godine, za svega dvanaest meseci, tiraži su se desetkovali svuda u svetu! Takođe, strip kao medij je izgubio deo publike, koja je danas zainteresovanija za gejming, društvene mreže... Ipak, trenutna situacija je nešto bolja, izdavači su se pokrenuli, postali zainteresovani za ovu umetnost, i strip se oporavlja i polako vraća na scenu.

Postoji li generacijski raskol? Koji se stripovi čitaju sa 13 godina, koji sa 35, a koji sa 55 godina?

- Svakako da postoji, a glavni zadatak naših izdavača je da uvode novu publiku. Zato je važno pitanje kroz koje sadržaje se uvodi nova publika. Nekad su to Diznijevi junaci, nekad mange, a nekad francuski humoristički stripovi... Sve zavisi od toga na šta se klinci pecaju. Neko počne sa „Zagorom“, i posle 50 godina još je na „Zagoru“. Ali postoje i veoma progresivni mladi ljudi koji se odmah hvataju za izuzetno zrela štiva. Nema pravila, svačega sam se nagledao, i dosta je izuzetaka. Međutim, ja verujem da bi trebalo da se počne s Mikijem i Pajom, nekim humorom, pa da se ode u neku superherojštinu, romantizam, pa zatim u ozbiljne socijalne i istorijske teme, pa onda pod stare dane bi moglo da se završi s nekom teškom filozofijom... Ali mnogo je onih koji nisu uopšte išli tim redosledom. Naravno, mnogo je i drugih faktora koji određuju šta se čita u nekom trenutku, kao što su moda, mentalitet, okruženje. Ipak, moram da kažem, iako mi je teško, stripovi su jedna mala i mizerna stvar, meni vrlo draga, ali su tiraži poražavajući, pa odabir i čitanje zavise i od toga šta postoji od stripova u datom trenutku.

Ceo intervju sa Aleksom Gajićem pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...