INTERVJU, AKI RAHIMOVSKI: U Beogradu sam kod kuće

INTERVJU, AKI RAHIMOVSKI: U Beogradu sam kod kuće

Foto: Oksana Toskić


Tašmajdan je kultno mesto Beograda kroz koje su za vreme bivše Jugoslavije prošli svi rok bendovi. Drago mi je što se to obnovilo, što se tradicija nastavlja i što smo mi opet imali čast da budemo u srcu Beograda. Inače, „Valjak” je imao mnogo koncerata u Beogradu. U Hali sportova je zapravo rođen „Parni valjak” 1975. godine, a svirali smo i u „Pioniru”, hali „Pinki” u Zemunu, gde se održavala „Hit parada” i gde su nastupali najbolji bendovi, na Tašu…
Jedan od najpopularnijih i najdugovečnijih bendova s prostora bivše Jugoslavije, „Parni valjak”, povodom 40 godina karijere je koncertom u okviru turneje pod nazivom „2 u 1″ prošlog vikenda oduševio sve prisutne na beogradskom stadionu Tašmajdan. Ne treba zanemariti da je četrdeset godina karijere nešto čime ne može mnogo bendova da se pohvali. Još je manji broj onih koji mogu reći da su i nakon četiri decenije koncertno i diskografski aktivni. A tu je i činjenica da nakon gotovo pola veka ne presušuje autorska inspiracija „Parnog valjka”, da nove pesme benda idu u korak s vremenom, a da stare i dalje obaraju rekorde slušanosti. Pevač kultne grupe, Aki Rahimovski, otkriva kako je nastala ideja o akustično-električnom muzičkom spektaklu koji prave na ovoj turneji.
– S tom pričom smo krenuli prošle godine iz pulske Arene, onda smo krajem oktobra bili u Areni u Splitu, ove godine u Varaždinu… U pitanju je ozbiljna produkcija, velika scenografija, jedna sveobuhvatna priča koja spaja akustiku i elektriku. Sad smo rešili da to bude Taš. Znate i sami da smo imali tri pune Arene u Beogradu, slavili smo rođendan u Hali sportova, što su bili električni koncerti, a u Sava centru smo svirali akustično. Ovog puta smo napravili spoj ne samo za publiku nego i za nas, pošto uživamo u svemu što radimo. Dakle, oni koji su bili samo na akustici ili samo na elektrici ovog puta su na jednom mestu mogli da dožive dva koncerta. Svugde gde smo svirali ljudi ni nakon tri sata nisu izlazili, hteli su još, jer kad se pogase svetla i krene priča, vreme nestaje. Što se tiče Beograđana, uživao sam, i bend je uživao. Takvu publiku treba zaslužiti! Veliko hvala beogradskoj publici, napunili su nam baterije na najlepši mogući način.
Zašto ste odabrali Tašmajdan ovog puta?
– Taš je divan, uvek mi budi velike, duboke emocije i sećanja. To je kultno i čarobno mesto Beograda kroz koje su za vreme bivše Jugoslavije prošli svi rok bendovi. Drago mi je što se to obnovilo, što se tradicija nastavlja i što opet imamo čast da budemo u srcu Beograda. Inače, „Valjak” je imao mnogo koncerata u Beogradu. U Hali sportova je zapravo rođen „Parni valjak” 1975. godine, a svirali smo i u „Pioniru”, hali „Pinki” u Zemunu, gde se održavala „Hit parada” i gde su nastupali najbolji bendovi, na Tašu… Svi ti koncerti su bili druženja iz kojih se rodilo mnogo prijateljstava koja traju i danas. To je lepota ovog našeg druženja s narodom.
Hus je u intervjuu još 1991. godine izdvojio Beograd kao vrlo značajan za „Parni valjak” jer je to grad u kojem vas je publika najviše volela…
– U Beogradu se zaista osećam kao kod kuće. Ima gradova i gradova, i nama je svaki grad važan. A Beograd ima dušu, i tu je svakako presudna ta ljudska strana, koja nikad ne sme da se izgubi. Bez obzira na to što ste neka zvezda, vi živite od naroda. Tokom života upoznali smo mnogo ljudi, a mnoga poznanstva su se pretvorila u prijateljstva. Nekima sam venčani kum, nekima sam krstio decu, i to do danas traje, a to je bogatstvo koje se ne kupuje, nego se zaslužuje. I zato kažem da, gde god da smo svirali, ta dobrodošlica publike, fanova, ispunjavala nas je i mi smo davali sve od sebe. A kad smo odlazili iz tih gradova, nikada nismo zatvarali vrata, uvek su ostajala otvorena da možemo da dođemo i sledeći put.
Nedostaje li Vam to vreme? Ne samo u smislu jugonostalgije nego nekog drugog vremena kada se muzika drugačija slušala, kada su koncerti bili drugačiji?
– I tada su koncerti bili na visokom profesionalnom nivou. „Valjak” se uvek trudio da to bude na određenom nivou. Danas se ređe viđamo, ali kad dođe, recimo, Bajaga u Zagreb, uvek se nađemo posle koncerta, družimo se, prisećamo starih vremena, nastavlja se priča koju smo imali u to vreme, nažalost, danas ređe, ali u svakom slučaju, ta nit se nije prekinula. Hvala bogu, živi smo i zdravi, još uvek komuniciramo, nismo ostavili nikakve loše tragove, muzičari su muzičari. Nema loše publike, samo loših izvođača.
Osim s Bajagom, s kim se još nastavila ta nit?
– Društvo iz tog vremena se rasulo, nažalost, neki su u Ljubljani. Evo, skoro sam bio gost na jednoj televiziji i, kao iznenađenje, u program se javio Žika Jelić iz „YU grupe”. Pričao je kako je, kad su oni slavili pet godina postojanja, naš menadžer Mihaljek ubacio „Valjak” da im bude predgrupa na jugoslovenskoj turneji, a mi smo imali samo singl „Ja sam Parni valjak”. Bilo mi je drago što smo popričali i prisetili se toga.
A kako je nastao „Parni valjak”? Hus i Vi ste pre toga bili u zagrebačkoj „Grupi 220″.
– Pozvali su me u „Grupu 220″ posle Bum festivala 1975. godine, koji je održan u Makedoniji, a na kojem sam nastupao s grupom „Tor”. Preselio sam se u Zagreb, ali je ta priča, nažalost, trajala vrlo kratko sve dok jednog dana nije došao naš menadžer Vladimir Mihaljek i rekao: „Momci, sad krećemo profesionalno, došao je pevač iz Skoplja koji samo od toga živi, krećemo u ozbiljan posao i odlučite da li ste spremni na stvari koje ovaj posao povlači za sobom.” U tom trenutku nisu svi bili spremni na to, članovi benda su bili na fakultetu i muzika im je bila hobi, zabava, i grupa se raspala. Hus me je zamolio da ostanem, mada ni sam nisam imao nameru da se posle samo tri meseca vratim u Skoplje, a Zagreb je tada za nas u Makedoniji bio kao Nemačka. Već kad sam krenuo u tu pustolovinu, prihvatio sam da ostanem i skupim novu ekipu. Pokojni basista Zlatko Miksić Fuma, legenda koji je s bubnjarem Srećkom Antoniolijem u ono vreme svirao po američkim klubovima u Nemačkoj, rekao je povodom imena benda: „Pa šta, ajmo se zvati ‘Parni valjak’.” Pridružio nam se i Jurica Pađen, i to je bila prva postava „Valjka”, a sve ostalo je istorija.

aki rahimovski by oks (1)Hus je producirao Džonijev „Balkan” i, gde god da smo tada gostovali u medijima, nosili smo taj singl i govorili da je to dečko koji obećava, što se ispostavilo kao tačno

Odakle priča da vas je Mihaljek pronašao u jednom klubu u Jajcu, gde ste nastupali u noćnom klubu sa striptizetama?
– Mihaljek je tada vodio „Bijelo dugme” i imali su jednom koncert u Skoplju. Raspitivao se koji je bend tu najpopularniji, rekli su mu grupa „Tor”, a pošto sam uveče svirao klavijature u pijano-baru u hotelu, rekli su mu da me tu može pronaći. Došli su Bregović, pokojni Ipe Ivandić i Mihaljek u bar, ali šef bara nije hteo da ih pusti i rekao mi je: „Čupo, došli su ovi neki tvoji čupavci i hoće da uđu.” Ali tad to nije moglo, u bar nije moglo da se uđe bez sakoa i kravate, svirala se kvalitetna muzika, imali smo na repertoaru oko 750 pesama, od evergrina do rokenrola. Izašao sam da vidim ko me traži kad ono Brega, Ipe i Mihaljek. Našli smo im neke sakoe i ušli su da me čuju. Brega je rekao: „Mali razvaljuje kako peva.” Dogovorili smo se da dođem u Zagreb i da učestvujemo na Bum festivalu, a posle toga sam s momcima iz bara u Skoplju svirao u jednom ekskluzivnom hotelu u Jajcu, na Plavskom jezeru, samo za stranu elitu. Hus se raspitivao kod Mihaljeka gde sam i otuda priča da su me našli u Jajcu.
Rekli ste da ne volite da poredite akustiku i elektriku, a u kojoj verziji više uživate?
– Čar je u tome što s muzikom možete da se igrate, ali treba da se trudite da to bude kreativno i uspešno. Recimo, naša pesma „Ljubavna” je u džez varijanti bila prelepa, da bi u ZGM bez struje dobila novo ruho, u latinoameričkom duhu, i postala dopadljiva onima koji možda nisu percipirali električnu varijantu. Nismo uništili izvornu varijantu, samo smo joj dali novi život,da ide u jednom drugom smeru. Naravno da ne možete sve stvari pretvarati u akustiku, iako sve pesme u startu nastaju uz gitaru. Cela priča je krenula od Erika Kleptona i njegovog „Unplugged” albuma, za koji je dobio šest Gremija. Mi smo imali ideju da napravimo jedan dokumentarac, samo za nas, da vidimo kako će naše pesme zvučati u akustici. Nismo mogli sve pesme da radimo, nismo želeli da od dobre stvari pravimo lošu i naružimo je. A počeli smo da sviramo u zagrebačkom Kazalištu mladih, gde su dodavali stolice, u jednom trenutku je sve podsećalo na rođendansku žurku i prva dva koncerta su napravljena tako što se pročulo da „Valjak” tamo nešto svira. Napravili smo audio i video snimke s tih koncerata i to se neverovatno prodavalo. Samo u Sloveniji je od 1995. do danas prodato više od 100.000 primeraka. To je najprodavaniji video-album „Parnog valjka”.
„Parni valjak” je svrstavan u bendove „novog talasa” iako smatrate da mu niste pripadali.
– Kada su se pojavili „Prljavo kazalište”, „Film”, „Električni orgazam”, u jednom trenutku smo bili deo svega toga, imali smo ulične tuče, prštalo je od panka i od svega, ali nekako smo samo proplivali kroz taj novi talas, normalno da nas je dotaklo.
Album „Vruće igre” je nastao u tom periodu.
– Mi smo deca „Bitlsa” i „Rolingstonsa”. „Stonsi” su nam kao rokerima tada bili bliži, „Bitlsi” su nam bili sladunjavi, ali kako smo sazrevali i dublje ulazili u opus „Bitlsa”, shvatili smo da je to savršenstvo. Kad neko u tri minuta napiše sve što se može napisati, to je umetnost. Jednostavno a veliko. To su „Bitlsi”.
Sarađivali ste i sa Džonijem Štulićem.
– Džoni je bio deo priče koja se nije uklapala u „Valjak”. I Hus i Džoni su jaki autori, a znamo kako su završili „Bitlsi”… Šalim se naravno, Džonijev opus je bio potpuno drugačiji od onoga što je radio „Parni valjak”. Ali mi smo prvi izdali njegove pesme „Kad Miki kaže da se boji” i „Jablan”. Hus je producirao Džonijev „Balkan” i, gde god da smo gostovali u medijima tada, nosili smo taj singl i govorili da je to dečko koji obećava, što se ispostavilo kao tačno.
Da li ste u kontaktu s Džonijem Štulićem?
– Ne, znate kako je on specifičan, uvek je bio svoj, ne treba ga dirati, ja mu želim dobro zdravlje i sve najbolje u životu.
Kako Vam danas izgleda regionalna, a kako svetska rok scena?
– Ne volim poređenja. Mi smo pripadali rok generaciji ne samo kao bend, takva je bila i publika. Ljudi su nas pratili iz grada u grad, devojke posebno, imali smo svoje navijače, živelo se po rokerskom sistemu, mi smo svirali na radnim akcijama i zabavljali mlade koji su tamo prebacivali normu. Tu se družila cela zemlja, ljudi su se upoznavali, venčavali, bez obzira na današnje kritike tog vremena, bilo je zdrave ideologije u svemu tome. To su druga vremena, nije bilo telefona i interneta kao danas, kad vam je sve dostupno, tada ste morali da odete na koncert da nešto čujete ili da kupite ploču, da slušate radio… Danas je globalizacija uništila dušu umetnosti, nemamo vremena, svi nose slušalice na ušima, slušaju nešto, ali ne prate pesmu, bitan im je ritam i to je to. Ima i danas klinaca koji i te kako dobro praše, ali nemaju podršku medija i sve obično završava u nekoj lokalnoj varijanti.
Koliko je savremena tehnologija promenila muziku i način slušanja muzike ili način stvaranja?
– Tu vreba opasnost, jeste da tehnologija skrati procedure i brže se dođe do rezultata, ali u svemu tome može da se izgubi ono što je najvažnije, duša, ako pesma nema dušu, ostaje mrtva nota na papiru.
Kako vidite mesto „Valjka” na jugoslovenskoj rok sceni? Hus je u intervjuu početkom osamdesetih uvrstio bend u prvih pet po značaju.
– Publika je ta koja rangira, ja to ne želim, samo znam da su nam koncerti i danas svuda rasprodati. A kad smo se vratili, nismo to uradili da bismo na račun nostalgije uzeli neke pare, već smo hteli da vidimo posle pauze od četiri godine šta „Valjak” ima da kaže. Hus je napravio mnogo novih pesama, krenuli smo s „Nakon svih godina”. Nakon mesec dana, pesma je bila na vrhu svih top lista, a na koncertima smo videli neku svežu krv i klince koji znaju sve naše pesme, i to nam je bio motiv da idemo dalje.
Ali ste 2005. godine pravili oproštajnu turneju „Parnog valjka”.
– To je bila pametna odluka tada, proslavljali smo 30 godina rada, što je zavidan jubilej i u svetskim razmerama, a kamoli za komadić zemlje na Balkanu koji se zvao Jugoslavija. Lako je „Stonsima” i drugim bendovima da naprave svetsku turneju od godinu i po dana, onda se povuku i mogu sebi da daju oduška nekoliko godina. Mi moramo uvek da budemo aktuelni, čim nestaneš sa scene, pojede te mrak, zaborave te.

U PESMI „LJUBAV” JE SADRŽANA FILOZOFIJA „PARNOG VALJKA”

Aki i bend su na beogradskom koncertu izveli i svoj novi singl „Ljubav”, koji je oduševio našu publiku. Naime, „Parni valjak”, nakon brojnih svevremenskih hitova i sjajnih novih pesama: „Za malo nježnosti”, „Samo ti (Norma Belle)” i „Opet se smijem” kojima su proletos oduševili slušaoce i već u prvoj nedelji emitovanja zauzeli prvo mesto službene top 40 liste (a ovakvi slučajevi su i u svetu nakon 40 godina karijere zaista retki), predstavili su nedavno i singl koji u jednoj reči simbolizuje filozofiju benda – „Ljubav”.
Autor ove pesme i kreativni motor sastava Hus je za tu pesmu nedavno rekao: „Mislim da je poruka pesme sama po sebi jasna, nema tu neke filozofije. Ljubav kao stav, kao način života, kao osećaj s kojim hodaš kroz grad može biti odgovor na ovaj užas koji se dešava i kod nas i u svetu. Mislim da ljubav treba da bude motor, pokretač svega što čovek radi.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar