INTERVJU, ANDRAŠ URBAN, POZORIŠNI REDITELJ: Osrednjost je opasno sredstvo vlasti

INTERVJU, ANDRAŠ URBAN, POZORIŠNI REDITELJ: Osrednjost je opasno sredstvo vlasti


Potpuno je pogrešan koncept preporoda srpske kulture nalik onoj s kraja 19. veka, što podrazumeva da imamo kvaziuzvišenu kulturu koja ne kaže ništa, već podrazumeva da se, dok gledate predstavu, osećate uzvišeno zato što pripadate toj kulturi, koja vas ne navodi da se obračunavate sa sobom umesto sa neprijateljem, najčešće izmišljenim

Gotovo da nema reditelja kojem Nušić nije bio umetnički izazov, iako dela srpskog komediografa kriju i opasne zamke za autore koji se trude da po svaku cenu pročitaju i pronađu novog Nušića. Istaknuti pozorišni reditelj Andraš Urban ima priliku da svoj rediteljski impuls ugradi u novu postavku „Sumnjivog lica”, koji će na sceni Narodnog pozorišta biti izveden 21. juna, što će biti peta premijera ovog komada u nacionalnom teatru od prve izvedbe 29. maja 1923. godine. Sa nagrađivanim umetnikom koji se u komadima „Čas anatomije”, „Gogoland”, „Bordel Balkan”, „What is Europe” na provokativan način obračunava sa sobom i sa društvom u kojem živi razgovaramo o novom rediteljskom zadatku, kulturnoj strategiji, budućnosti Evrope, statusu Vojvodine…
Posle „Ožalošćene porodice”, koju ste radili za niško Narodno pozorište, „Sumnjivo lice” je vaš drugi susret sa Nušićem, komedija koja je jedna od najpopularnijih dela na srpskom jeziku.
– Nisam preterano opterećen prethodnim verzijama „Sumnjivog lica”, dramsko delo uvek posmatram u nekom kontekstu, ali i van njega, i usklađujem i vodim dijalog sa delom krećući od sebe i od stvarnosti u kojoj živimo. Ne mislim da moje „Sumnjivo lice” treba da bude nešto novo, glumcima govorim da se ne opterećuju svojim zahtevima prema delu i prema predstavi, nego da dozvolimo da dođemo do određenih spoznaja, zaključaka, da otvaramo probleme i pričamo o njima, da improvizujemo, da se ne zatvorimo unapred u neka komediografska očekivanja. To jeste komad koji se stalno igra, u Beogradu ima sigurno tri-četiri postavke, što treba da nas natera na razmišljanje. Stalno postavljamo društveno-kritičke predstave koje govore o ponašanju naroda ili pojedinaca, ali to kao da ništa ne menja, sve ostaje isto, dok se mi divimo tome što je neko delo i danas aktuelno. A obično je postavljeno tako da publika gledajući predstave kao što je „Sumnjivo lice”, koje se dešava u provinciji, misli da je zaštićena, da se radi o nekim glupim ljudima u unutrašnjosti, da to nije naš život i nije naša odgovornost. To je ono čime stalno pokušavam da se bavim.
Zašto su bolesti našeg društva koje je uočio Nušić pre više od 100 godina nepromenljive, imamo li mi uopšte želju da se menjamo?
– To se obično vezuje za priču o mentalitetu, što je pogrešna postavka. Za mnoge stvari olako kažemo „to je u našem mentalitetu”, a takav odnos imamo i kad govorimo o Evropi. Na Balkanu imamo taj „trip” da nas niko ne razume, da smo posebni i da glupi Amerikanci i glupi Evropljani to ne mogu da shvate, ističući kao našu posebnu vrednost taj neformalni deo naše kulture i načina života, o tome volimo da govorimo kao o fundamentima, kao o nečemu što stoji iznad svega. Naravno, postoje i momenti mentaliteta, ali mi volimo da se merimo sa ozbiljnim državama i sistemima, a ne živimo u takvom. Gde je naša samokritičnost i građanska svest da država nije nešto strano već naše? Mi nemamo pojma kako se menja društvo. U našoj svesti to znači da treba izaći na ulice i organizovati demonstracije, a društvo se menja svaki dan i na svakom koraku. Demonstracije su jedan od načina, neka vrsta ekstrema, krajnjeg slučaja.

Kakva će generacija stasati ako se uči da ne talasa, da ne govori, ako joj se šalje poruka: „ako ti se ne sviđa, onda idi odavde”. Kakav je to stav? Koja politika može i sme da prihvati odgovornost za to što je poterala toliko mladih iz zemlje

Koji su drugi načini?
– Treba da naučimo da se društvo menja svakim našim postupkom. Prihvatamo određeni sistem koji nije čak ni pravno garantovan, nego je nekakvo divlje pravo, kao taj korupcijski momenat kod Nušića ili kod Sterije. Ali, prihvatili smo da je život takav, samo taj komediografski šmek to malo ublažava i odstranjuje od nas, a ne primećujemo kakve strašne činjenice prihvatamo. Jasno nam je da nas lažu o određenim temama, počev od Kosova pa nadalje, a sve prihvatamo kao deo politike, da tako mora. Naučili smo da se u politici laže, ali nemamo svest o tome zašto to prihvatamo, ne bavimo se time zašto nešto mislimo. Naše „Sumnjivo lice” bavi se i nekom vrstom društvene paranoje koja se manifestuje kroz cenzuru i autocenzuru, pojmove koji se često spominju u poslednje vreme. Autocenzura podrazumeva odgovornost autora, a mi očekujemo jako tolerantno društvo koje će obezbediti put svake istine bez posledica što, nažalost, ne postoji i to mora da se prihvati. Mislio sam da to ne postoji u kulturi, ali suočio sam se sa tim radeći mnoge predstave koje su bile shvaćene kao politička poruka ili rušenje određenih vrednosti, nacionalnih i sličnih. Bila bi laž da kažemo da umetnik ne razmišlja o tome kako će biti protumačen kao i da nema cilj da bude protumačen na određeni način, ali on je taj koji donosi odluku. Nerado predstavljam sebe kao nekog unutrašnjeg emigranta, ne bavim se time, ali niz mojih predstava se ne izvode uprkos uspehu i interesovanju publike. Poslednji slučaj je u Narodnom pozorištu u Subotici, niko ne zna zašto se ne igra predstava „Ruženje naroda u dva dela”, za koje je publika pokazivala veliko interesovanje. To se desilo i u Temišvaru, gde smo u koprodukciji uradili predstavu „Hungarian”, koja je skinuta zbog pretnji pojedinaca, a pozorište je odmah pokleklo iako bi trebalo da stane iza umetničkih vrednosti. Sasvim je normalno da se bavimo vremenom u kojem živimo i da pozorište ima komunikaciju sa savremenim čovekom.
Ulogu teatra preispitujete u predstavi „Gogoland”, koju ste postavili u Somborskom pozorištu.
– Somborsko pozorište je lep primer kako se teatar bori da jedna predstava ostane na repertoaru. Divim se ljudima koji su za razonodu izabrali odlazak u teatar, naravno, to je stvar i kulturne tradicije i socijalizacije. Šta traže od pozorišta vrlo je upitno, neki dolaze da se razonode, drugi žele estetski doživljaj. Koliko god ozbiljno pristupali pozorištu, ono ipak jeste vid zabave, a drugo pitanje je šta vas zabavlja, da li čitate ljubavni vikend-roman ili Dostojevskog. Problem je što se od teatra danas očekuje da se ne bavi ničim, da bude mesto gde ćete sesti, lepo se provesti i shvatiti kako je sve oko vas u savršenom redu. Pozorište jeste bavljenje društvenim i ljudskim problemima, jeste sukob sa samim sobom. Zato je potpuno pogrešan koncept preporoda srpske kulture nalik onoj s kraja 19. veka, što podrazumeva da imamo kvaziuzvišenu kulturu koja ne kaže ništa, već podrazumeva da se, dok gledate predstavu, osećate uzvišeno zato što pripadate toj kulturi, koja vas ne navodi da se obračunavate sa sobom umesto sa neprijateljem, najčešće izmišljenim.
Zašto se beži od kritičkog teatra, od komada koji nas teraju na preispitivanje?
– Pozorište mora da ima svoju publiku da bi funkcionisalo. Problem komercijalnosti i ozbiljnosti postoji u svakom teatru, a mislim da je društvo takvo da se u svemu beži od moguće istine. Živimo u vrlo ideološkim društvima gde se određuje šta se sme reći, a šta ne, i uvek je prisutan taj momenat da ako nešto kritikuješ, ti u stvari to ne voliš, ti si dobar patriota ako lažeš, ne talasaš i ne kažeš ništa. Ponovo su se vratili termini „strani plaćenik” i „domaći izdajnik”. Posađeno je vrlo opasno seme i nema garancije da neće biti aktivirano u jednom trenutku. Strašno je što je i u demokratskim i kvazidemokratskim strukturama borba za vlast i ostanak na vlasti prioritet, a dobrobit naroda i zemlje najmanje je bitna u tom šou-biznisu. Nije manje važno ni kakvi su kadrovi u kulturi u jednom društvu i da li se stranački zapošljavaju. I u Beogradu je to problem, a zamislite kako je tek u unutrašnjosti. A volimo da pričamo kako smo najbolji. U čemu to? Nemamo stručnjake na važnim pozicijama, ljudi koji nemaju nikakve veze sa kulturom određuju i sude o vrlo značajnim pitanjima u kulturi. Kakav rezultat očekujemo? Kako zamišljamo društvo za nekoliko godina? Uzmimo za primer kupljene diplome, jednog dana ti ljudi će biti lekari, sudije, biće na vodećim funkcijama u zemlji. Ako upropašćavamo kulturu, sagledajmo posledice, ne samo trenutnu situaciju. Kakva će generacija stasati ako se uči da ne talasa, da ne govori, ako joj se šalje poruka „ako ti se ne sviđa, onda idi odavde”. Kakav je to stav? Koja politika može i sme da prihvati odgovornost za to što je poterala toliko mladih iz zemlje, a svi govore da rade na tome da mladi ostanu ovde.

Antras Urban Oksana Toskic (1)Koliko mi zaista težimo Evropi? To je ta dvojna politika koja se kod nas vodi poslednjih 15 godina. Hajde da se predstavljamo kako se od nas očekuje, a kad bude prilike, pokazaćemo kakvi jesmo

Kad govorimo o upropašćavanju kulture, izgovor se uvek pronalazi u siromaštvu i nedostatku novca.
– Novac jeste bitna stvar. U „Gogolandu” postavljamo pitanje kako bi narod izglasao da se troše pare koje se odvajaju za kulturu. Ako predstava košta tri-četiri miliona dinara, običan svet bi glasao za nešto drugo. Nisu svi problemi vezani za novac, ali mnogi jesu. Forsira se nacionalistička kultura: „Ne morate da jedete, bitno je da pripadate negde i da možete da budete ponosni na to”. A kad to nije dovoljno, pojavi se neprijatelj s kojim morate da se sukobite i da se žrtvujete za svoju zemlju i narod. Problem je i što ljudi koji odlučuju o novcu koji se izdvaja za kulturu apsolutno nisu konzumenti kulture. Pogledajte kako su pozorišta prinuđena da rade u sistemu tenderisanja, zakon ne prepoznaje različitosti u umetnosti, a to bi moglo da se reši vrlo konkretno. Ili zabranu o zapošljavanju, na primer. Ginemo u subotičkom pozorištu „Deže Kostolanji” jer ne možemo da zaposlimo ljude na sistematizovana radna mesta, a sistemom racionalizacije ukinuta su dva radna mesta od ukupno 17. Kakav je to odnos? Naše pozorište je dokazalo da dobro funkcioniše, ima veliku produkciju bez obzira na to što je malo, priznato je u umetničkom smislu. Takvo pozorište sečete jer, navodno, ne možete na drugim mestima da dođete do određene kvote. Ide se birokratski i ideološki u rešavanje problema, što je sindrom svih balkanskih država. Stalno prihvatamo neki licenc (pravilo) za rešavanje problema koji se obično primenjuje u krajnjem slučaju, ako ne ide drugačije, sprovedemo to i gotovo. Ne zapošljavamo ljude, mladi nam odlaze i tako smanjuju broj nezaposlenih, a mi tvrdimo kako nam je dobro.
Šta je kulturna strategija Srbije?
– I ja se pitam šta je. Pretpostavljam da je sprovođenje jednog vida nacionalne kulture. Osrednjost je opasno sredstvo vlasti, to nije nenamerno, ali u ovom trenutku nema druge mogućnosti i to će uzeti svoj danak, a niko za to neće preuzeti odgovornost. I Beograd je, bez obzira na to koliko ga volimo i koliko je uzbudljiv, ipak dostupan za jedan zatvoren krug ljudi i obično se misli da je to najbolje u kvalitetu, a često se pokaže da nije. I van Beograda može da se desi nešto značajno, ali u prestonici postoji svest da ne može. Osrednjost jeste način da se nešto „dotera u red”. Ili vam neki upravnik pozorišta kaže da mu ne smeta kako radite i da on to razume, ali da neće razumeti naši finansijeri koji nisu privatni donatori, nego ljudi iz vlasti koji odlučuju o raspodeli novca. A mi njih nazivamo finansijerima!

Vrlo je opasna stvar to što se dešava Oliveru Frljiću, Kokanu Mladenoviću i drugim umetnicima, kada pokušavate da odredite o čemu može da se govori i na koji način. Niko ne pravi predstave da bi vređao, nego da bi se bavio određenim temama

Nedavno ste u Prištini imali premijeru predstave „Bordel Balkan”, zbog koje su negodovali ratni veterani koji su pretili smrću autoru drame. Slični incidenti desili su se i u Splitu zbog predstave Olivera Frljića „Naše nasilje i vaše nasilje” gde je čak prećeno i publici koja je došla da vidi komad. Kako je moguće da se u 21. veku čak preti publici koja dolazi na predstavu?
– Veterani UČK su pretili piscu Jetonu Neziraju da će sprečiti premijerno izvođenje, ali je predstava igrana. Frljićevo „Vaše nasilje naše nasilje” je igrano na našem festivalu u Subotici bez ikakvog prigovora, možda se nekima nije dopalo u estetici, ali nije bilo sukoba i skandala. Vrlo je opasna stvar to što se dešava Oliveru Frljiću, Kokanu Mladenoviću i drugim umetnicima, kada pokušavate da odredite o čemu može da se govori i na koji način. Niko ne pravi predstave da bi vređao, nego da bi se bavio određenim temama. Frljić je ozbiljan reditelj, sa verskog aspekta to je priča o vređanju, ali gde su granice kada se pojavljuje taj fašistički momenat kada žele da prekinu predstavu gazeći ljudska prava i slobode na koja se pozivaju.
Frljić smatra da smo na početku rađanja jedne nove političke paradigme koju je nazvao „fašizmom s demokratskim licem”.
– Dolazi do promene određene paradigme i u svetu i u Evropi. Jedna od najopasnijih stvari je što od jednog trenutka smete da postanete loši momci, više nije bitno demokratsko ili humanističko lice. Možete da priznate da vodite rat negde i da ste loši, ali da je vašem narodu zbog tog rata bolje. Vrlo je opasno živeti u licemernim društvima, pogledajte šta se može govoriti danas i šta se govori kao pozitiv, šta su do pre pet godina bile stranačke strategije ispod stola, a danas je postalo javno i besprizorno. U parlamentarnim demokratijama ko pobedi, ima vlast da određuje sledeće četiri godine, a mi više nemamo odgovornost. Govorim uopšteno, sredstva koja se koriste su vrlo fašistička, kako se koriste grupe građana i organizacije, gledajte kako se postavljaju funkcioneri, kako se određuje šta se emituje, šta se objavljuje u štampi, šta se postavlja na repertoare u pozorišta. To sigurno nije priča o slobodi.
Oči cele Evrope bile su u poslednje dve nedelje uprte u Francusku jer je od ishoda predsedničkih izbora, kako kažu analitičari, zavisila stabilnost Evrope, kojoj i mi toliko težimo.
– Koliko mi zaista težimo Evropi? To je ta dvojna politika koja se kod nas vodi poslednjih 15 godina. Hajde da se predstavljamo kako se od nas očekuje, a kad bude prilike, pokazaćemo kakvi jesmo. Izbegavamo referendum da li Evropa ili Rusija jer znamo kako će narod odlučiti… Javno se govori da težimo Evropi, a ispod stola se održava sve ono što je sada postalo evropsko, a što nije bilo u sklopu onog čemu smo težili, počev od nacionalizma. Evropa se menja, a mi živimo u nekakvoj demagogiji, neprestano ucenjeni, svaki dan čujemo izjavu nekog ministra koja treba da nam odredi život u narednih deset godina.
Tu dvoličnost o kojoj govorite Evropska unija poslednjih meseci zamera i Mađarskoj, odnosno Viktoru Orbanu, koji je oštro kritikovan u Evropskom parlamentu zbog niza zakona koji nisu usklađeni sa evropskim vrednostima.
– A šta su evropske vrednosti? Žalosno je i bolno da ono što u kontekstu evropeizacije samokritički kažemo jednog trenutka postaje regularan i zvaničan evropski stav. U Mađarskoj je dvopolarna politika bazirana isključivo na tome da li ste za ili protiv. Ako ste protiv Orbana, onda ste liberalan levičar bez levičarskih misli. Vrednosti ili nečije akcije mere se samo time da li je to dobro ili loše za drugu stranu, što je vrlo zeznut način mobilizacije naroda, baviti se samo rušenjem ili podrškom vlasti, a ne rešavanjem problema.

Rado govorimo o multikulturalnosti u Vojvodini, a nje više nema. Primer je Subotica, to je srpski grad i to je ideja, strategija. Novi Sad ima multikulturalni šmek zasnovan na prošlosti, ali gde je suživot u svemu tome

Da li će Vojvodina u budućnosti biti merilo evropeizacije Srbije kao što govore političari? Kako vidite status Vojvodine u Srbiji?
– To je priča od 1989. godine. Kad je srušen ustavni poredak koji se ticao autonomije, plaćen je danak na Kosovu, dok je autonomija Vojvodine vrlo upitna, zapravo ne postoji, a niko nema sluha da to reši. Zašto bi se vlast, koja je vrlo centralizovana i antiautonomaški nastrojena bavila određenom strukturom pokrajine na taj način. Možda je bolje pitanjem da odgovorim: kako je Vojvodina postala treći ili četvrti region u Srbiji po svom razvoju? Nije na prvom mestu kao što je nekada bila, prilično je zapuštena i ima velike probleme. Nije Vojvodina samo Novi Sad, kao što ni Beograd, koji se hvali da izgleda kao gradilište, nije Srbija, dobro znamo kako izgledaju drugi gradovi.
Šta Novom Sadu znači to što će biti evropska prestonica kulture 2021. godine?
– Bilo bi lepo da to iskoristi Novi Sad, a ne jedna politička opcija. U predstavi „Neoplanta” govorili smo o tome da rado govorimo o multikulturalnosti u Vojvodini, a nje više nema. Primer je Subotica, koja je donela strategiju kulture. Vi se zapitate šta je strategija koja bi trebalo da vodi ka nečemu, šta nam je cilj, da li je Subotica otvoreni grad, multikulturalni grad, šta je Subotica u kulturnom smislu. Ta strategija je sastavljena od nekih statistika i pomislite kako ni nema kulturne strategije, a u stvari je ima: Subotica je srpski grad i to je ideja, to je strategija. Novi Sad ima taj multikulturalni šmek zasnovan na prošlosti. Ako vas povedu gradom, pokazaće vam šta su sve izgradili Srbi, Hrvati, Mađari, ali gde je suživot u svemu tome.
Kako ste protumačili izjavu mađarskog ministra spoljnih poslova koji je rekao kako se napetost u odnosima Mađarske i Srbije pretvorila u istorijsko prijateljstvo, kao i da Mađarska i Srbija tokom istorije nikad nisu imale bolje odnose.
– Ako posmatram iz ugla manjinca, to je sigurno dobro i može dovesti do ozbiljne komunikacije na tu temu, druga je stvar da li se slažete sa političkim mejnstrimom Mađarske ili Srbije. U neku ruku mi je drago jer je nekada bilo neprijateljskog tona u odnosima, ali šta nam to znači. Kakva nam je realnost? Realnost je da vam nestaju ljudi iz zemlje. I mi umetnici u poslednje vreme često razmišljamo o tome kako gubimo publiku, mi možemo da se zavaramo i budemo arogantni i kažemo neka idu, ali odlaze ljudi koji su najinteligentniji i najsnalažljiviji deo ovog društva.
Poslednjih godina mnogi Vojvođani su masovno uzimali mađarsko državljanstvo. Vi niste razmišljali o odlasku iz Srbije?
– Mislim da je to normalna reakcija ljudi, ko želi da bude zatvoren u jednu zemlju, mi smo to iskusili devedesetih. Ja imam mađarsko državljanstvo, ali sam rezident Srbije. I devedesetih sam ostao ovde, tako sam se socijalizovao, moj život je izgrađen na ovim prostorima, ne samo u Srbiji, nego u celom regionu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar