INTERVJU, ANJA RUPEL: Sloveniji ne treba Evropska Unija

INTERVJU, ANJA RUPEL: Sloveniji ne treba Evropska Unija

Foto: Ivana Mataja


U vreme Jugoslavije uvek je bila ta priča da će nam biti bolje, i koliko god ponekad bila lažna, ulivala ti je neku snagu. Danas nema čak ni toga, sve je mračno i pesimistično, čak ni ideologija nije slatka i privlačna kao što je nekad bila. Kada bi Slovenija raspisala referendum o EU, glasala bih za to da nam vrate staru Sloveniju, evo im ova evropska

“Kako bih voleo da si tu, grad je tako tužan, a ti si s one strane…”- tih se devedesetih obrada hita grupe “Videoseks” u verziji “Goblina” po Akademijama, KST-ovima, SKC-ovima i ostalim rupama beogradskog pašaluka pevala kao oda propaloj mladosti u vojničkim šinjelima i jednoj crnki što je, na našu veliku žalost i nevolju, ostala “s one strane”. Mladalačku maštariju da upoznam Anju Rupel, ultimativni seks simbol i najintrigantniju pop divu bivše Jugoslavije, ostvarila mi se tek dvadeset i kusur godina kasnije, što je ipak bolje od momaka iz Goblina, koji je i dalje samo sanjaju i “izvlače malog nestašno, divljački, pamparampapa…”

Gospođa Mjesec je, odmah da primetim, i dalje vrlo živahna i energična, mrzi kada sama šeta noću, a i što bi, kad ima porodicu, ćerku tinejdžerku koja će još malo pa ući u godine u kojima se mama prvi put popela na scenu.

– Bilo mi je tek šesnaest, bila sam ono što kažu fina cura, odličan đak, svirala flautu, nisam izlazila noću, a onda je sleteo svemirski brod i poveo me na put. Albumi, koncerti, spotovi, čitav neki novi, čudni svet pred mojim očima. I danas, kad se setim tih romantičnih osamdesetih, čini mi se kao da se to dešavalo nekom drugom, a ne meni.

Sablaznila se kada su je prvi put proglasili seks simbolom… a ona klinka, junferka. Osamdesete su proletele kao san, druženje s najvećim facama YU scene, zlatno doba koje je, po logici stvari, morala da smeni mračna epopeja.

– Niko od nas nije ni slutio šta bi moglo da se desi. U muzici nikad nije bilo podela na Srbe, Hrvate, Slovence, ljudi su se zaljubljivali, voleli, nisu pitali za veru i naciju. Kad danas vrtim film unazad, napravili smo kao generacija zaista neke vredne stvari. U estetici smo apsolutno parirali onima s MTV-a, recimo, a što se muzike tiče, uvek smo imali nešto svoje, autentično, za razliku od današnjih klinaca koji ne znaju ništa drugo osim da kopi/pejstuju svetske zvezde.

Zvezda na maminom džeparcu

Slovenija je toj jugoslovenskoj sceni brojčano najmanje doprinela, četa jeste bila mala, ali odabrana: Lačni Franc, Buldožer, Pera Lovšin, Videosex…

– Zanimljivo da nas u Sloveniji tada uopšte nisu slušali. Popularne su bile neke domaće grupe, komercijala, koje su uzimale dobre novce, svirale na veselicama i pevale na slovenačkom, za razliku od nas čiji su stihovi bili na srpsko-hrvatskom. Nismo to radili namerno, da bi se lakše probili na tržište, stvar je bila mnogo jednostavnija. U to vreme tekstove je pisao Istok Turk, koji je živeo u Zadru, kao sin vojnog lica stalno se selio i taj srpsko-hrvatski mu je bio prirodan izbor. Bilo je novca i u rokenrolu, ali mi nekako nismo znali da ga uzmemo. Veliki bendovi živeli su super od prodaje ploča i koncerata, a ja sam na vrhu popularnosti išla kod mame i tate po džeparac…Prve pare sam zaradila tek devedesetih, kada sam krenula sa solo karijerom.

Foto: Ivana Mataja

Foto: Ivana Mataja

Tih osamdesetih, u komunizmu, bilo je puno manje kontrole nego danas, kada se svi busaju u grudi zbog ljudskih sloboda i prava, kad imate ceo svet na telefonu a zapravo smo svi hermetički zatvoreni, prati nam se svaki korak i reč, fotografija koju objavimo na društvenim mrežama

Saradnja s Laibachom donela joj je svetsku popularnost, kada je na MTV-u emitovan spot za pesmu “Across the universe”, obrada Bitlsa u aranžmanu najkontroverznijeg slovenačkog benda svih vremena. Njoj je to bilo nešto sasvim normalno, čak nikada nije videla sebe na MTV-u…

– Spot smo radili u Beogradu, Bucko i Tucko su ga snimali. U vreme kada je izašao u Sloveniji nije bilo MTV-a, tako da ja zapravo nikad nisam videla sebe na MTV-u, nego su mi drugi prepričavali. Snimila sam tada i “Sympathy for the devil” od Stonsa. Inače, pre dve godine sam prvi put nastupila s Laibachom, otpevala tu pesmu, nikad pre ni posle toga.

Na moje pitanje da li su tada imali osećaj da žive u komunističkom gulagu, strogo kontrolisanom sistemu s ograničenim slobodama, ljudskim i umetničkim, sledi jedno veliko “neeeeee”.

– Naprotiv. Tu kontrolu puno više osećam danas, kada se svi busaju u grudi zbog ljudskih sloboda i prava, kad imate ceo svet na telefonu a zapravo smo svi hermetički zatvoreni, prati nam se svaki korak i reč, fotografija koju objavimo na društvenim mrežama. Ok, u naše vreme nije bilo toalet papira, ako si hteo neku ploču morao si po nju u Italiju, po farmerke u Trst, ali je to imalo svoju čar. Pokušavam danas da objasnim svojoj kćerki kakav je nama doživljaj bio kada dobijemo neku ploču, ili prvu ritam mašinu. Ona to ne kapira jer joj je danas sve dostupno na jutjubu ili guglu. Muzika je puno izgubila s novim tehnologijama.

S Jugoslavijom umro i Videosex

Satisfakciju u Sloveniji Anja Rupel i Videosex doživeli su tek “posthumno”, devedesetih, kada bend već odavno nije postojao. Postali su perjanice slovenačke kulture, ponos i dika nacije koja je stvarala svoju državu. Tih godina, međutim, Anji se činilo kao da joj neko izmiče tle pod nogama…

anja rupel foto facebookRaspadala se zemlja koju sam volela, a s njom i grupa Videosex i moj privatni život, jer sam deceniju bila u vezi sa čovekom iz benda. Emocionalno sam bila na dnu, srušio mi se svet. Mislila sam da je to kraj moje muzičke karijere

– Raspadala se zemlja koju sam volela, a s njom i grupa Videosex i moj privatni život, jer sam deceniju bila u vezi sa čovekom iz benda. Emocionalno sam bila na dnu, srušio mi se svet. Mislila sam da je to kraj moje muzičke karijere, da ću u budućnosti raditi neke druge stvari. I krenulo je u tom smeru, 91. počela sam na radiju, dobila emisiju na prvoj privatnoj televiziji. Skupa sa Slovenijom, oporavila sam se i ja. Od 1994. sam krenula u solo karijeru, prilično uspešnu. I priznajem, smetalo mi je u početku što se stalno potencira Videosex, kao da posle njega nema života.

Njen stric Dimitrije Rupel bio je tada aktivan političar, prvi šef slovenačke diplomatije, pretpostavljam da je po toj liniji bila dobro upućena u sve što se dešavalo, ali…

– Svoga strica sam tada viđala jednom godišnje, na ručku kod bake. Ali i bez toga bila sam svesna da se dešava nešto nenormalno. Bila sam naivna, kao verovatno i većina ljudi u toj državi, do poslednjeg dana sam verovala da će se sve smiriti, da ćemo biti pametniji nego što smo bili. Prekinule su se stare veze, progovorilo je oružje. U Sloveniju je tada došlo mnogo umetnika sa svih strana, pa smo preko njih čuli šta se tamo dešava. Oni koji su ostali, poput Branka Đurića i Saše Lošića, oplemenili su ovdašnju kulturu.

Danas se Jugoslavije seća sa setom…

– A kako drugačije, to je zemlja u kojoj sam se rodila, postala zvezda. Kada sam prvi put posle rata krenula za Hrvatsku i videla granicu bilo mi je grozno, došlo mi je da zaplačem. Pa zar ovo nije sve naše?

Slovenija je prva exYU država koja je ušla u EU, u to probrano, obećano društvo. Pitam je da li je Unija ispunila snove Slovenaca…

– Moje nije. Kad su Englezi izašli, ovde je bilo dosta govora o tome, te kako mogu, blabla. To je priča koju plasiraju mediji, većina običnih ljudi koji plaćaju poreze i račune smatra da nam je gore nego što nam je bilo pre, u periodu nakon što je Slovenija postala nezavisna, a pre nego je postala članica EU. U tom nekom razdoblju bili smo puni elana, verovali smo u bolje sutra, lakše se živelo, a danas smo depresivni, rezignirani, svi misle samo o tome kako da prežive. Vlada nekakav osećaj da se o našim sudbinama odlučuje tamo negde. Osim, naravno, jednog sloja ljudi koji su se obogatili pljačkom u doba tranzicije. Očekivanja su bila velika, a onda smo se razočarali. Jedina prednost je ta što mladi mogu putovati i raditi u drugim državama, ali je problem što se većina njih, kada jednom ode, više nikad ne vrati. U vreme Jugoslavije uvek je bila ta priča da će nam biti bolje, i koliko god ponekad bila lažna, ulivala ti je neku snagu. Danas nema čak ni toga, sve je mračno i pesimistično, čak ni ideologija nije slatka i privlačna kao što je nekad bila. Kada bi Slovenija raspisala referendum, iako skoro nikada ne glasam, tada bih izašla i glasala za to da nam vrate staru Sloveniju, evo im ova evropska.

Foto: Ivana Mataja

Foto: Ivana Mataja

Poslednjih godina mladi u Sloveniji sve više slušaju turbo folk. Te muzike nema u medijima ali je deca vole, kao i sve zabranjeno voće. Između američkih zvezda i srpskih narodnjaka, biraju ove druge, jer su im mentalno i jezički bliži

Nova vremena su u Sloveniju donela i nove muzičke uticaje. Domaća pop scena skoro da i ne postoji, ali su zato jaki uticaji sa strane. Pored američkih i britanskih hitova kojima ih zasipaju s medija, pojavilo se i nešto čega nije bilo pre…

– Poslednjih godina mladi ljudi sve više slušaju turbo folk. Te muzike nema u medijima, odakle nas, kao po nečijoj komandi, zasipaju američkom i britanskom muzikom, ali je deca vole, kao i sve zabranjeno voće. Razmišljala sam i zaključila da oni, između američkih zvezda i srpskih narodnjaka, biraju ove druge, jer su im mentalno i jezički bliži. Tu ubrajam i Severinu, koja je zapravo najveća slovenačka zvezda, jer po nastupu zaradi 20.000 evra, dok ovi domaći najviše dobace do 2.000. Ovde je uvek dobro prolazio Bajaga, Parni valjak, taj neki nostalgični YU rok, ali folk je nešto novo. Izgleda da što više bežiš od nečega, to te uvek sačeka iza ćoška. Muzika je generalno postala fastfood, pojavi se hit, sažvaćeš ga malo i ideš dalje, kao na traci.

Koku puje te skupe stvari?

Ovo su godine u kojima se svode računi, prave preseci karijera. I greške su njihov sastavni deo…
– U mom slučaju bilo ih je mnogo, ali nekako su sve trebale da se dese. Da sam sa svojih 18, 19 prihvatila neke od ponuda koje sam imala i napustila Videosex, moj život bi sigurno krenuo drugim tokom, možda bi postala veća zvezda, ali meni se dopada što je ovako ispalo.

Za sve ove godine samo je jednom puta bila u Beogradu, zašto…

– Bilo je ponuda da nastupim, ali nekako bi se uvek izjalovilo. Poslednji put sam bila pre tri godine, snimali smo emisiju o Tošetu Proeskom. A pre toga dugih 25 godina. Prijatno me je iznenadio centar grada, sve je bilo čisto i uredno, blještalo je hiljade prodavnica. Lepo, ali skupo. Nije mi bilo jasno ko kupuje u tim radnjama s obzirom da su cene previsoke i za Slovence, a naš standard je, koliko znam, veći nego u Srbiji.

Osamdesetih je Slovenija bila zemlja Mladine, Noe slovenische kunsta, panka, levičarskih filozofa. Šta je danas, pitam Anju za kraj, kako bi je predstavila nekom strancu…

– Slovenija možda nema pojedince kao što ih je imala nekad, ali je lepa dežela koja ima planine i more, odlične sportaše, i zaslužuje da živi bolje od ovoga kako živi.

DRŽAVO, DALJE RUKE OD DECE!

Majka ste tinejdžerke, kako je vaspitavate? Pripremate je da se što bolje uklopi u ovaj surovi konzumeristički svet, ili insistirate na onim starim, pomalo zaboravljenim vrednostima?

– Treba naći srednji put. Nekad bi detetu koje ne sluša lupio jednu vaspitnu i to je to, a danas zbog toga možeš da završiš u zatvoru. Roditeljstvo je pretvoreno u čitavu filozofiju, treba ti hrpa knjiga da se obučiš. Ne sviđa mi se to uplitanje države u naše privatne živote, deca imaju previše prava, premalo dužnosti i sve su razmaženija. Trudim se da svojoj ćerki postavljam granice. Sutra slavi 14 godina i premda s obe strane ima muzičke gene, za sad je to ne interesuje. Osim što pleše street dance, hip-hop, ima ritam, sluh, umetnički je tip, pa videćemo…} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar