INTERVJU, BOJANA LUKIĆ: ČOVEK JE ČOVEKU MIGRANT

INTERVJU, BOJANA LUKIĆ: ČOVEK JE ČOVEKU MIGRANT


Izložba „Migracija-ajicargim“ u Beogradu je prošle zime prošla relativno nezapaženo, ali to nije bio slučaj s postavkom slikarke Bojane Lukić u drugim evropskim metropolama. Priznanje za svoj rad je, kako kaže, ponajpre dobila od posetilaca. Ipak, njeno viđenje migrantske krize u Srbiji i te kako je odjeknulo u Dablinu i Budimpešti, Helsinkiju i Atini, mada nije u Beogradu. Bojana Lukić nije kivna na svoj Beograd jer, kako kaže, granice su za umetnike najporoznije, što važi i za njihovu prihvaćenost.

Zbog čega su umetnici u Srbiji često van fokusa medija, dok istovremeno dobijaju inostrana priznanja?

– Teško mi je da na to odgovorim jer bi trebalo analizirati i stručnu javnost i politike medija. Ali se i to menja, rekla bih. Ne dovoljno brzo, naravno, ali se menja. Pazite, našoj zemlji je bila potrebna decenija i po da obnovi Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti pa ne znam što bismo se čudili manjku pažnje. Ipak, stvari se pomeraju i ja odbijam da budem pesimista.

„Nevidljivi migranti“ su angažovana postavka. To je vrhunska politička tema u celoj Evropi. Zašto si se sada odlučila baš za tu temu?

– Ta tema me prati od studija na Akademiji lepih umetnosti Brera u Milanu. Dakle, od početka mog rada je pitanje migracije, identiteta, odlazak u tuđinu nešto što me zaokuplja. Na tome sam i diplomirala baveći se temom „Živeti na granici“, a diplomski rad mi je bio na temu „Rat i art“, gde sam istraživala naše i strane umetnike koji su devedesetih u Jugoslaviji bili aktivni i bavili se temom rata. Sećam se osećaja kada sam devedesetih otišla na studije u Italiju iz zemlje koja je bila od sveta izolovana, zatvorena u sebe i jad. A onda je usledio sudar s drugom kulturom i Milanom kao gradom koji je kotao različitosti. Začas sam postala dvostruki stranac. U Italiji građanin trećeg reda, a u mojoj zemlji sam doživljena kao neka tamo studentkinja na prestižnoj akademiji sa zapada. Nije moja životna priča ni izbliza dramatična kao sudbina nesrećnih ljudi koji su potegli iz Sirije ili Iraka, ali je to taj osećaj. I on me prati od prvog dana.

Rad „Nevidljivi migranti“ je baziran na slikama pravih ljudi?

– Da, to su pravi ljudi koje sam gledala u Beogradu, što lično, što na fotografijama migranata koji su na vrhuncu tog velikog pokreta stanovništva prošli kroz naš grad. Ali sam namerno izbegla da im prikažem lica. Ima nekoliko razloga. Prvo, zato što su za mnoge, za apsolutnu većinu to i bili bezlični ljudi. Govorili su o njima kao o „hiljadama“ ili „stotinama hiljada“, a još bližu odrednicu su mogli da dobiju samo kao „Sirijci“, „Pakistanci“ i slično. Negde na tom putu kao da se zaboravilo da su to ljudi koji nisu napustili samo svoju zemlju pod užasnim okolnostima već i život kakav su do tada vodili. I njihova izmučena i uplašena lica je mogao da vidi ko je hteo. Ja sam se koncentrisala na nešto drugo.

Na šta?

– U kombinovanoj tehnici kolaža, tuša i olovke njihovim siluetama sam dala u boji samo mape. To su isečci karte pretpostavljene zemlje u koju žele da odu ili kroz koju su prošli. To je neki vid nade gde će moći da započnu novi život. Nekada taj teret napuštene zemlje predstavljaju naramci ili torbe koje nose, ili kroz decu prikazujem odredište u kojem će ponovo biti ljudi, a ne samo broj, gde će ponovo imati imena, profesije, porodicu i mesto u društvu.

Slažeš li se da se, kad je o toj drami reč, naše društvo pokazalo veliku toleranciju i razumevanje?

– I da i ne. Vidite, oni ovde nisu bili žrtve maltretiranja, pljačke ili nekog šikaniranja. Građani su skupljali pomoć, i to najpre u ustanovi kulturne namene Mikser hausu, gde se reagovalo dok se država još nije snašla u problemu. Ali moj je utisak da je to tako prošlo samo iz razloga što Srbija nije tim ljudima bila destinacija. Ni prvi ni peti izbor. Oni su samo prošli tuda. Da su došli da ostanu, makar neki od njih, bojim se da bi se pokazalo drugo, ne tako lepo lice. Pogledajte Mađarsku. Tamo ekstremna desnica histeriše, a ni oni nisu blizu vrha liste želja za ostanak tim ljudima.

Tvoj rad je skrenuo internacionalnu pažnju na sebe i sada je čitav jedan projekat nastao na tim temeljima.

– Da, sada smo usred projekta „Common Ground“, u okviru kojeg se bavimo upravo temom ljudi koji su iseljenici. Oni su sada u određenim zajednicama koje ne čine samo ljudi koji su pobegli u dramatičnim okolnostima već uopšte ljudi koji su se otisnuli u neku drugu sredinu. Na tome rade umetnici iz Irske, Grčke, Finske, Mađarske, Portugalije i Srbije. Imamo radionice u njihovim kvartovima, približavamo im temu traganja za identitetom ili očuvanjem, a na kraju uključujemo u rad te, da tako kažem, obične ljude. Oni su dobili zadatak da na kartama zemlje iz koje dolaze ili u koju su krenuli iskroje krila i napišu šta za njih znači sloboda. I kad vidite te odgovore i radove, shvatite koliko ljudi sve to emotivno doživljavaju. Imaju potrebu da to kažu. Bila sam dirnuta i jedva čekam da vidim kuda će nas sve to umetnički odvesti.

Ne smeta ti manjak priznanja u vlastitoj zemlji?

– Priznanja su važna. Naravno da gode. Ali vidi, ima raznih formi priznanja. Meni je u Beogradu bilo najveće priznanje kada su tri posetiteljke zaplakale. Dakle, poruka je došla do njih. A umetnost nije samo užitak uz osmehe. Ona treba i da uznemiri, da navede ljude da razmisle, da se angažuju. Uvek ću pamtiti jedno veliko i sasvim obično priznanje. Jedna žena mi je prišla na izložbi i rekla: to sam ja! Ovo sam ovde ja! Istina, silueta je zaista podsećala na nju, a ona je izbegla iz ratne Bosne. Iako to nije ona, naravno, pokazalo se da se ljudi mogu identifikovati s nekim ko pati. To znači da je rad uspeo. Da se vratim na priznanja. Ona nekada zasluženo, ali i nezasluženo, dolaze ili izostaju. Ne poredim se ni sa kim, ali principijelno govoreći: Vinsent van Gog za života nije bio priznat, Franc Kafa je umro ne dočekavši da njegovo pisanje postane klasik književnosti.

Osloboditi decu fame talenta

Mnogo radiš sa decom u različitim radionicama. Misliš li da roditelji guše talenat dece jer je umetnički poziv težak životni put, ili ih pak stimulišu?

– Tu ima svega. Ali ja insistiram na tome da talenat uopšte nije bitan. Važan je proces u kojem deca uživaju. Kod nas su roditelji koncentrisani na rezultat. Oni žele da na kraju dobiju lep crtež. A to je promašaj. U redu je ako stigne i dobar rezultat, razume se, ali pustite decu da uživaju. Umetnost nije i ne sme biti elitistička. Ta opterećenost talentom je pogubna. To je pogrešno kao i guranje dece pošto-poto u nešto što je isterivanje neostvarene roditeljske ambicije kao kada propali fudbaleri teraju sinove da šutiraju loptu, a možda su ti sinovi nadareni za muziku. Neka igraju fudbal, ali neka uz to i sviraju ili slikaju. Podsticanje kreativnosti nije bitka za život i smrt. Zaboravite rezultat. A ima tu još nešto: roditeljima je važno da im dete ne isprlja stan bojama ili zaprljanom vodom. I uskraćuju užitak rođenoj deci.

Misliš li da škola može da stimuliše kreativnost dece?

– Ne mislim. Obrazovni sistem je rigidan. Peticu ima onaj kome je najčistija klupa, nebo mora da bude plavo, trava zelena, a sunce žuto. Ko kaže da u umetničkom doživljaju nebo ne sme biti žuto, trava crvena, a more ljubičasto? To je gušenje slobode. Vidi dete boje, ali ima pravo, čak i tako malo, na svoj doživljaj sveta oko sebe. Neka drvo bude plavo, zašto da ne? A često mi se dešava da deci iz društva mojih sinova poklonim suve pastele da rade kod kuće. Kad dođu idući put, ja ih pitam šta su radili. A oni kažu: ništa, ne da mi mama da prljam sobu. Jadna deca!

Ceo intervju sa Bojanom Lukić možete pročitati u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar