DALIBOR MATANIĆ, REDITELJ: Mržnja je postala moda

DALIBOR MATANIĆ, REDITELJ: Mržnja je postala moda

Foto: Nemanja Jovanović


Prošlost nam se stalno ponavlja, istorija se igra s nama. Ako imate ciklične procese u kojima se na svakih 40 godina desi novi rat i ako Merkelova, Tramp i Putin govore o Balkanu kao o novom žarištu, ispada da smo svi uhvaćeni u jednu matematičku jednačinu istorije koja ostavlja mnogo rana i unesrećenih ljudi

Da je autor koji obećava, nagovestio je prvim igranim filmom „Blagajnica hoće ići na more” još 2000. godine, kada je ova komedija otvorila jubilarni, 30. festival „Novi režiseri/novi filmovi” u Njujorku, a iste godine u nemačkom gradu Kotbusu donela mu priznanje za najboljeg reditelja debitanta u Evropi. Uspon Dalibora Matanića u kinematografiji nastavio se naslovima „Fine mrtve devojke”, „Sto minuta slave”, „Kino Lika” u kojima je žestoko raspalio po hrvatskom društvu. Ulaznica za klub velikih filmskih reditelja, rođenom Zagrepčaninu bio je „Zvizdan”, antiratna filmska priča o ljubavi Hrvata i Srpkinje koja je pre dve godine u Kanu osvojila prestižnu nagradu žirija u kategoriji „Izvestan pogled” i upisala istorijski rezultat za hrvatsku kinematografiju od njene nezavisnosti.
Nagrađivani filmadžija boravio je nedavno u Beogradu, „na specijalnom zadatku”. Matanić se našao u ulozi člana žirija 45. Festa, u okviru kojeg je promovisao i svoj prvi rediteljski izlet u serije, projekat „Novine”, koji je zbog prikaza dekadencije društva i stanja u medijima uskomešao javnost i oborio rejtinge gledanosti u Hrvatskoj i regionu. O pomenutoj seriji i novim projektima, budućnosti filma, odnosima Srbije i Hrvatske, govorio je Matanić za „Ekspres” napravivši kratki predah u zgusnutom rasporedu festovskih obaveza.
Kako biste ocenili ovogodišnju selekciju filmova na Festu?
– Nameće se raznolikost filmova koji po unutarnjim energijama, opsesijama i temama imaju dodirne tačke, ali zanimljivo je gledati filmove koji su rađeni na drugačije načine, a imaju istu energiju. Kombinacija proverenih autora s novim, zanimljivim radovima s visokim kvalitetom debitantskih filmova, mešale su se stare i nove mlade snage, spajali nespojivi delovi sveta i Evrope, postavljale se dijagonale s krajnjeg severa na krajnji jug, razne opsesije i preokupacije. Videli smo zanimljive filmove debitanata i autora koji već dugo i spretno rade. Selektor je obavio dobar posao jer možemo čitati različite filmove i istu energiju.
Da li je neko ostvarenje ostavilo poseban utisak na Vas?
– Lepo je videti emociju kod mladih autora i hrabrost u otkrivanju novih tema. Volim kad primetim svežiju, inovativniju crtu kod autora, i to se moglo videti u nekoliko ostvarenja koja se bave intimnim životom likova koji su zarobljeni u kavezu društva, okoline, kavezu stava jedne države, nekih zakona i navika, i prikazuju borbu pojedinca za ljubav, oslobođenje…
Kako biste ocenili Kusturičin film „Na mlečnom putu, koji je otvorio Fest?
– Kusturica ima neki svoj kod, i fan sam njegovih prvih filmova. Drago mi je što sam imao priliku da ga upoznam na Festu, a u svakom slučaju bilo je lepo videti na otvaranju punu dvoranu i takvu atmosferu zbog jednog filma, što je dobro i za festival i za Beograd. To je ono što daje „touch” festivalu, da nije samo revija filmova. Stvari su se promenile na Festu i ekipa koja sada vodi festival radi to veoma dobro. Odlično je što je uveden takmičarski program i što postoji nacionalna, regionalna i međunarodna selekcija.
Umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić upravo je u intervjuu za „Ekspres” pohvalio hrvatsku kinematografiju i naveo je kao uzor, nazvavši je malom silom na Balkanu.
– To se događa poslednjih godina, ali stvari se uvek pokreću iznutra i veliku zaslugu ima Hrvatski audio-vizuelni centar (HAVC), koji sada u Hrvatskoj napadaju desničari za „finansiranje i promovisanje antihrvatskih pamfleta”, a da diskredituju uspehe hrvatskih filmova poslednjih godina pokušavaju i pojedini filmski radnici. To je pitanje novca, moći i pozicije, ali dobra stvar je što su se svi filmski autori koji rade dobro i pošteno ujedinili u odbrani svega toga.
Šta je bio recept u slučaju hrvatske kinematografije?
– Organizacija. HAVC je kao filmski institut osnovan i planiran po uzoru na najbolje filmske institute u Evropi kao što su francuski ili danski. HAVC se bavio kvalitetom projekata, scenarija, promocijom, distribucijom i svim stvarima koje čine kinematografiju. Zato ga mnogi smatraju najboljim modelom u ovom delu Evrope.
I nečim što nedostaje srpskoj kinematografiji?
– Tako je, mada sam čuo da se i kod vas stvari kreću nabolje. Stvar je u modelu, važno je da autori nisu prepušteni sami sebi i da morate da se bavite ne samo filmom već i plasmanom i distribucijom. Mnogo je bolje i lakše kada postoji razrađen mehanizam koji vam pomaže u tome, a kod nas je sistem takav da se i sami autori međusobno pomažu, što je jako lepo.

na-mlecnom-putu-film-emir-kusturica-1473278901-986697Kusturica ima neki svoj kod, i fan sam njegovih prvih filmova. Drago mi je što sam imao priliku da ga upoznam na Festu, a u svakom slučaju bilo je lepo videti na otvaranju punu dvoranu i takvu atmosferu zbog jednog filma

Vaš film „Zvizdan”, koji je nagrađen u Kanu, zapravo je hrvatska, srpska i slovenačka koprodukcija. Da li su koprodukcije nužne da bi se dobilo više sredstava iz evropskih fondova, da li je to razlog što se kinematografije s prostora bivše Jugoslavije produkcijski udružuju poslednjih godina?
– Bilo bi zaista glupo da nema tog regionalnog spajanja pošto je jezik sličan, tako da autori i glumci mogu da sarađuju bez jezičkih barijera. Mislim da su kulturna i regionalna saradnja logičan čin. Kada je „Zvizdan” u pitanju, još pre odluke da se radi koprodukcija želeo sam da angažujem direktora fotografije iz Slovenije. Za mene je logično da se ljudi povezuju i da sarađuju. Nema zidova za kulturu, bez obzira na to što u poslednje dve godine u Evropi ponovo pokušavaju da ih podignu.
U Hrvatskoj su mnogi filmovi poslednjih godina izazvali polemike, pa otuda i napadi na HAVC. Filmovi „Ustav Republike Hrvatske” i „Ne gledaj mi u tanjir” ocenjeni su kao kontroverzni jer „vređaju” Hrvatsku, a da ne govorimo o buri koju je izazvala najava snimanja filma „Poslednji Srbin u Hrvatskoj”.
– Dižu se oni kojima je jaka sujeta, što nema nikakve veze s kvalitetom filmova, već o borbi za moć i raspodelu novca, kao i težnji da se stvari vrate u devedesete, kada je bio haos u Hrvatskoj. Diže se buka jer su, kao što vidite, radikali ojačali svugde po Evropi, pa i u Hrvatskoj, gde i danas ima ljudi koji prebrojavaju krvna zrnca. Dešava se nešto što sam mislio da se nikada neće ponoviti, mržnja je postala moda, lakše je podizati zidove i mrzeti nego voleti. Bio sam u komisiji koja je odobrila sredstva za film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj”, koji je, u stvari, zombi komedija i toliko je zabavan da bi bio greh da se ne snimi. Kad sam pročitao scenario, rekao sam da će to biti veliki hit i pun pogodak. A ljudi su se odmah digli zbog naslova.
Na konferenciji Festa rekli ste da je u Hrvatskoj mnogo toga neizvesno ovih dana. Na šta ste tačno mislili?
– Na atak na HAVC i kulturu generalno. To su postali gorući problemi u Hrvatskoj, cela država priča samo o filmu, a da ne govorim o HRT-u i o tome šta se sve događalo poslednjih godinu dana. Mada, sad ima pokušaja da se sve dovede u normalu, ali vrlo opasna struja u Hrvatskoj nastoji da kontroliše zemlju.
Koja je to struja?
– Tvrda desničarska klerikalno-farmaceutsko-politička linija, veoma neprijateljski nastrojena prema svemu što je drugačije, prema nezavisnim medijima, prema raznim udruženjima, prema filmovima koji su kritički prema Hrvatskoj. Postavlja se pitanje zašto pravimo takve filmove? Pa, da bi zemlja bila bolja. Radi se o grupi diletanata koji mogu biti veoma opasni. List „Novosti u Hrvatskoj u vlasništvu je srpske manjine, glavni urednik je novinar Ivica Đikić, koji je pisao scenario za seriju „Novine. Obrušili su se na seriju baš zato što smo prozvali tu struju. Ne možete da zamislite kakvim niskim metodama pokušavaju da diskredituju i ukinu finansiranje jednog takvog časopisa. Ipak, verujem da će se stvari popraviti. Prošla vlada, koja je trajala samo šest-sedam meseci, bukvalno je smaknuta da Hrvatska ne bi otišla u mrak kao što je slučaj s Mađarskom i Poljskom. Nadam se da smo još uvek nekakve lutke Angele Merkel i Evropske unije i da neće dozvoliti da ponovo postanemo mračno mesto kao što postaju neke druge članice.
„Zvizdan” je Vaš glas protiv mržnje i svega što se dešavalo tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, ali paradoks je da su baš posle prikazivanja i uspeha Vašeg filma počele da rastu tenzije između Srbije i Hrvatske, a Ivo Josipović kaže da odnosi dve zemlje nikada nisu bili lošiji…
– Političari koji žele da zgrnu poene, a ne umeju to kvalitetom, počnu da zaoštravaju odnose s drugima. Kad smo distribuisali „Zvizdan” u Španiji, pričao sam im o tome kako je, kad smo išli u Kan, situacija bila drugačija i da je bilo krajnje vreme da se taj rat zaboravi i da se krene napred u toleranciju i dijalog… Ali za ovih godinu i po sve se neočekivano počelo menjati u nekom neželjenom pravcu.
U pravcu u kojem Hrvatska formira Komisiju za suočavanje sa prošlošću?
– U „Zvizdanu” sam govorio o tome dan nam se prošlost stalno ponavlja i da se istorija igra s nama. Ako imate ciklične procese u kojima nam se na svakih 40 godina desi novi rat i ako Merkelova, Tramp i Putin govore o Balkanu kao o novom žarištu, ispada da smo svi uhvaćeni u jednu matematičku jednačinu istorije koja ostavlja mnogo rana i unesrećenih ljudi. Da bar naši političari smiruju strasti i teže dijalogu i toleranciji, da naše crkve smiruju tenzije umesto što ukazuju na razlike, bilo bi mnogo podnošljivije…
Strahujete li od novih sukoba na Balkanu?
– To bi bila katastrofa, sa stalnim podsećanjem na grobove i na rane. „Zvizdan” poručuje da se moramo uzdići iznad grobova i da nam nema druge. Ponovo pričamo kao da smo u devedesetima, a jedino što ima smisla je kultura, jedino ona može da premosti te stvari.
I serija „Novine” je izazvala buru u hrvatskoj javnosti. Koga ste dirnuli, ko se tu našao prozvanim?
– U „Novinama” smo izbegli svako povezivanje sa stvarnim likovima i događajima, ali čim je počelo snimanje, stvorila se fama oko serije koja zapravo govori ne samo o nemoći medija već i o borbi za pozicije i poluge moći, što uključuje i politiku i kontrolu medija i ekonomiju i crkvu. Serija prikazuje ono što se trenutno događa u Hrvatskoj, a kad smo imali taj nesrećni pad HRT-a u totalni mrak prošle godine, postavljalo se pitanje i oko emitovanja serije koja je njihov „prime time” projekat. Srećom, mnogi su javno počeli da pitaju šta se dešava sa serijom i na kraju su pod pritiskom počeli da je prikazuju. Serija je duboka analiza društva i korupcije, a u njoj su se prepoznali upravo oni koji su nas najviše napadali. „Novine” dobro prolaze i van granica Hrvatske, rađene su kao „template” da se mogu poistovetiti s bilo kojim gradom i društvom, imaju univerzalni „plot”.
Matanic (10)

Serije mogu da pomognu filmu da se izbori za nekadašnju poziciju, naročito u Americi. Mislim da će se promeniti način distribucije filmova i da će online premijera biti jednako važna kao i ona bioskopska

Zašto su mediji nemoćni?
– Zato što je kontrola medija postala važnija od istine. Ako se u 2017. godini kod Trampa razvio pojam „out of control”, istina više nije presudna, nego pozicija moći i balansiranje informacijama.
Predsednik najdemokratskije države na svetu od početka je u sukobu s medijima.
– To govori kuda se društvo kreće, kao i da bi moglo doći do prevremenog skidanja Trampa s vlasti jer mislim da Amerika ne želi da tek tako prepusti poziciju svetskog vođe, a u ovom trenutku Tramp uništava svaku američku poziciju i diskredituje zemlju. Ili će ga smiriti ili će ga maknuti s vlasti.
Govoreći o seriji „Novine”, rekli ste u jednom intervjuu da na našim prostorima nedostaje više serija koje podsećaju na filmove.
– U Americi su se kreativci iz Holivuda prebacili na televiziju, posebno na velike kablovske mreže na kojima nema nikakve cenzure. Na televiziji, za razliku od Holivuda, možete da snimite scene seksa, psovanje, pušenje cigareta, sve ono što u „fabrici snova” više ne možete da vidite. Holivud je postao velika korporacija koja funkcioniše kao veliki reklamni sistem u koji više nije uključena samo Amerika, sad su tu Evropa i Azija. Iza holivudskih scenarista u stvari se kriju ekonomisti koji neprestano prate grafikone kako da što više zarade. Scenaristi su, u stvari, bankari. A na televiziji to nije slučaj, na američkim televizijama projekat će se napraviti bez obzira na to da li će biti gledan ili ne. Tako se prkosi tržišnom sistemu, i to je super. Kod nas zaista nedostaje filmskih serija, posebno jer smo preplavljeni glupostima na komercijalnim televizijama koje truju gledaoce i degradiraju kulturu. Serije će tek postati bitna stvar. Moguće je da ćemo uskoro imati na festivalima žirije koji će nagrađivati serije, polako se ide ka tome, Festival u Berlinu je to već uveo, a mi smo s „Novinama” bili u Puli i Sarajevu, sad u Beogradu…

Da li će serije pobediti film s obzirom na to da sve više filmskih autora odlučuje da radi serije: Skorseze režira serije, Entoni Hopkins igra u „Zapadnom svetu”…
– Bilo je procena da bi se to moglo desiti, ali mislim da serije mogu samo da pomognu filmu da se izbori za nekadašnju poziciju, naročito u Americi. Mislim da će se promeniti način distribucije filmova i da će online premijera biti jednako važna kao i ona bioskopska.
Kakva je onda budućnost filma?
– Najveća revolucija biće u načinu distribucije. Kao što se mediji sve više sele na online svet, kao što je Tviter postao važniji od printa, slično će se događati i s filmom, ali u svakom slučaju neće nestati. Bitno je za film da se što više odvoji od komercijalizacije, da se ne ublažavaju teme, da se ne prave isključivo mejnstrim filmovi, već da se propituje i kritikuje današnji svet. Mislim da je nebitno da li će se film prikazivati u bioskopu ili na mobilnom telefonu, već da li ima jasnu poruku. Kad već političari ne rade ništa dobro za ovaj svet, mislim da kultura može i mora. Korporacijski svet pokušava da degradira kulturu i stavi je u jedan kontrolisani sistem, ali kultura je mnogo moćniji čin od toga što se sada pokazuje u Hrvatskoj, gde se preko filma lome politike i stavovi.
Da se osvrnemo i na nedavnu dodelu Oskara, obeleženu skandalom kada je proglašen najbolji film. Pratite li najvažniji filmski događaj u godini?
– Oskar je izgubio svaku relevantnost, osim glamura. Ono što se pomaklo poslednjih godina je to što su proširili glasačko telo pa se desilo da je nominovana, recimo, Izabel Iper. Kad bi se više spajao umetnički svet evropskog i svetskog filma sa američkim, Oskar bi imalo više smisla. Kao one godine kad je Mihael Haneke bio nominovan za „Ljubav” u glavnoj konkurenciji. Što se tiče američkih filmova, to je apsolutno borba komercijalnog sveta, to su korektni filmovi, ali ne mogu da se porede s „Tonijem Erdmanom”, koji nije dobio Oskara, a bolji je od svih američkih nominovanih ostvarenja. Mjuzikl „La la lend” je simpatičan, film „Mesečina” je korektan, ali nijedan ne predstavlja ništa bitno za svetsku kinematografiju.
A odluka da se „Salesman” iranskog reditelja Asgara Farhadija proglasi za najbolji strani film?
– To je, kao i obično, politička odluka, iako se radi o sjajnom filmu i odličnom režiseru.
Farhadi nije prisustvovao ceremoniji zbog Trampove odluke o ukidanju vize azijskim zemljama, ali je poslao poruku da ceo svet treba da se ujedini protiv fašizma.
– Apsolutno se slažem. Tokom Festa, razgovarao sam s Fernandom Truebom, koji je dobio Oskara za „Belle epoque”, o tome koliko je važno da se u ovom trenutku zaustavi fašizam koji galopira Evropom. To se u Srbiji možda ne oseća jer imate unutarpolitička previranja, dok je u Hrvatskoj to marginalno, ali stalno prisutno, što me zabrinjava i sramoti zemlju, kao i ove komisije i slične odluke.
Matanic (9)Mislite na podizanje spomenika Stepincu.
– Toliko se ponekad stidim Hrvatske i opsednutosti tim stvarima. Mislim da je najbolju poruku povodom toga poslao papa Franjo, ne baš kvalitetnim sveštenicima hrvatske crkve. Zabrinjava me što sad pričamo o temama kao da smo u 1996. Na Balkanu je lako podgrevati vatru, imate tri rata, zemlje koje su potpuno istrošene, koje su prošle i komunizam i tranziciju, a ne zna se koji je sistem gori. Jedini period u kojem su ljudi na ovom prostoru počeli da uživaju i da komuniciraju između sebe bile su lajt osamdesete, kada je komunizam počeo da se raspada, ali to nije potrajalo.
Pomenuli ste tranziciju. Kako je Hrvatska prošla u tranziciji?
– Trebalo nam je desetak godina da se maknemo od tog komunističkog modela jednoumlja u novom ruhu. Kod nas su najveći desničari i ekstremisti danas najveći komunisti, i to je najsmešnije. Oni bi hteli jedan komunistički sistem u kojem se ne bi razmišljalo o kvalitetu, nego o tome ko je podoban.
A šta vam je doneo ulazak u EU?
– U ekonomskom smislu se malo nešto poboljšava, ali sad se pokazuje druga dobra stvar zbog koje sam i želeo da uđemo u EU, da se zaustavi ovaj primitivizam i ekstremizam. EU ima problema sama sa sobom, ali ipak je neka garancija, što se videlo prošle godine u slučaju Turske, da ne želi članice koje u kojima se divlja.
Kako ste razumeli pokušaj Hrvatske da blokira pregovore Srbije sa EU?
– To su najveće političke gluposti, ali svakom pametnom hrvatskom političaru jasno je da je strateški važno da Srbija uđe u EU što pre da ne bi Hrvatska bila poslednja na toj granici. S Bosnom će sigurno biti problema jer se tu, nažalost, prepliću principi i religije kao u slučaju s Turskom.
Verujete u opstanak EU?
– Biće jako teško, ali mislim da je „a must” za Evropu da unija opstane, bez obzira na to kako funkcioniše, što su mnogi nezadovoljni i što će uvek biti dve lige članica. S druge strane, i u odnosu sa Amerikom i Rusijom više se ceni ujedinjena nego razjedinjena Evropa, a za naše krajeve EU je spas jer vidimo da nam stalno prete novi sukobi.
Mislite da je EU garant mira na Balkanu?
– Garant je da se bar donekle ekstremisti drže pod kontrolom. Jeste da je Tramp na vlasti u Americi, da je Le Penova u dominaciji u Francuskoj, da se svašta dešava u Poljskoj, ali mislim da sistem EU, bez obzira na Bregzit, gradi Evropu koja smiruje nacionalizam.
Radite nastavak trilogije „Sunce”?
– Prvi film bio je „Zvizdan”, drugi je „Zora”, duhovni i materijalni svet. Ovog puta tema nije politički rat, već borba koja se seli u porodicu. Mi smo kao narodi veoma vezani za porodicu, ali se u tranziciji izgubio taj patrijarhalni kod i doza primitivnog odnosa, posebno prema ženi, što je dobro, ali su se izgubile i uloge i ljudi ne mogu da se snađu u novom sistemu, u jednom galopirajućem idealizmu. U Hrvatskoj sad imamo ozbiljne probleme s natalitetom.
U Hrvatskoj se poslednjih dana vodila debata o Zakonu o abortusu.
– Ne napadam crkvu i mislim da je 50 odsto sveštenika dobronamerno i humano, ali da druga polovina nije. To toliko nema veze sa samom crkvom koliko s ljudima koji su uz crkvu, a u Hrvatskoj postoji taj klerikalno-farmaceutski klan, a borci protiv pobačaja su farmaceuti, oni koji zarađuju od prodaje kontraceptivnih pilula. To nije pitanje religije i stavova, nego težnja da se društvo kontroliše kao u nacističkom sistemu u kojem se ljudi dele na podobne i nepodobne.

FILM HANE JUŠIĆ POBEDNIK 45. FESTA
Nagrada „Beogradski pobednik” za najbolji film u glavnom takmičarskom programu 45. Festa, koji je završen u nedelju, pripala je ostvarenju „Ne gledaj mi u tanjir” hrvatske autorke Hane Jušić, odlučio je žiri u čijem su sastavu, osim Dalibora Matanića, bili i: Srdan Golubović (predsednik), Branka Katić, Čeda Kolar i Sergej Trifunović. Film „Hartston”, u režiji Gudmundura Arnara Gudmundsona (Danska/Island), nagrađen je kao najbolje debitantsko ostvarenje. Ovogodišnji Fest završen je projekcijama filmova „Tišina” Martina Skorsezea i „Afterparti” Luke Bursaća. Umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić rekao je da je zadovoljan festivalom:
– Uložili smo mnogo truda i videli pune sale, zadovoljne gledaoce, novinare koji izveštavaju o svakom detalju festivala… Sledeći, 46. Fest počinje 23. februara 2018. godine – najavio je Pantelić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar