INTERVJU, DAVOR SUČIĆ – SEJO SEKSON: Rokenrol je za mene religija

INTERVJU, DAVOR SUČIĆ – SEJO SEKSON: Rokenrol je za mene religija


Poslovi dođu i prođu, ali religije uvek opstaju. A rok je pitanje vere pa tako sve ono što je pravo u rokenrolu postoji i danas. Raduje me što učestvujem u toj stvari, bez obzira na to što su ponekad vremena teška. A radost učešća u nečemu što menja ljude, što popravlja svet, što vraća osmeh na lice za mene je misija koja je daleko veća od posla

Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson, frontmen sarajevskog „Zabranjenog pušenja”, u petak, 18. avgusta, sa svojim bendom nastupa posle deceniju i po ponovo na Beer Festu. Za sve posetioce na Ušću, kultna sarajevska grupa prirediće nastup kao spoj mladosti, u publici, i iskustva, na bini. Tokom našeg razgovora, Sejo se s nostalgijom seća prvog nastupa od pre 15 godina na Belgrade Beer Festu, i njihovog prvog velikog koncerta u Beogradu, govori o tome šta čeka fanove na koncertu „Zabranjenog pušenja”, kako se oseća posle 35 godina na sceni, koje rok bendove sa ex-YU prostora ceni, i šta za njega predstavlja rokenrol, da li će ponovo stati na binu s Neletom…
Ovog leta ste više nego prisutni u Srbiji, na Egzitu, na karnevalu u Vrnjačkoj Banji, Beer Festu… Koliko se repertoarski razlikuju vaši nastupi?
– Eto, kako kaže moja Milica, veseljem se pravo probija, koncertom za koncertom pokušavam da napravim novu predstavu, novi repertoar, pa da stvarno ljudi koji dođu na koncert vide pravi unikat. Mnogo je lepše kada ne znam šta će se desiti, kada postoji to uzbuđenje i kada sviramo za svoju dušu, kada pokušavamo sami sebe da zabavimo u stvari. Mislim da je to jedini način da zabavimo i publiku.
Pre 15 godina ste svirali prvi koncert na beogradskom Beer Festu. Kako se sećate tog događaja?
– Pa, to je bio jedan od onih trenutaka velikih i veličanstvenih, pogotovo posle duge pauze, posle svih ovih nemilih događaja, da se opet bend pojavi pred masom od pedeset hiljada ljudi. To je istovremeno bio i dobar znak da se rokenrol vraća i da vreme velikih predstava ponovo dolazi. Zaista se to desilo posle Beer Festa, svi su se kao pečurke posle kiše pojavili. Sve se više pojavljuju mnogi festivali kao što je Lake Fest, obnovljena je popularna Zaječarska gitarijada, sa desetinama pa i stotinama hiljada ljudi, a da ne govorimo o Egzitu, koji je stvarno jedan dobar master, bar na ovom našem regionalnom planu. To je stvarno bio jedan trenutak kada sam posle dugo vremena doživeo staru veličinu, staru moć, kada je rokenrol na ovim prostorima imao da kaže nešto veliko, kada se živelo, kada se nije spavalo, kada san nije bio toliko lep kao stvarnost. Bio je to jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri i drago mi je što smo odsvirali super koncert. Bodrili su nas i kolege i publika, to je bio sjajan koncert za Beograd i sigurno će nam ostati u sećanju kao jedan od najlepših.
Gde volite da izlazite kada ste u Beogradu?
– Slušajte, Beograd je glavni grad Jugoslavije. Šta ja znam, ja se uvek priključim domorocima i tamo gde domoroci piju vodu, gde oni plove, tu idem i ja. Nađem par dobrih prijatelja u čiji ukus imam poverenja i onda se prepustim toj matici beogradskih pabova, kafića i džez klubova, koje naročito volim. Nema više puno toga u ostatku eksjugoslovenskog prostora, tako da je Beograd, ne bez razloga, dobio titulu jednog od gradova najpoznatijih po noćnom životu, i meni je i iz tog razloga jedan od omiljenih desetak gradova na svetu. Za nas je Beograd nešto slično što je za Amerikance Meksiko, mesto gde dođeš da se provedeš i uživaš, gde te ne maltretiraju što pušiš u restoranu i gde možeš da se švercuješ u tramvaju.
Šta fanovi „Zabranjenog pušenja” mogu da očekuju 18. avgusta na Beer Festu?
– Sve zavisi od toga koliko će nam minutaže na koncertu selektor pokloniti. Ako dobijemo dovoljno vremena, biće tu svega za sladokusce. Za sada sve zavisi i od vremena, a mi ćemo, naravno, pokušati da napravimo jedan spoj mladosti i iskustva, po želji iz 1972. Biće pesme i za staru generaciju, ponešto kao što je „jugo 45″ karavan, „možeš imati moje tijelo”. Verovatno i pesme za juniore, ja ih tako zovem, koje su zaslužile svoje mesto u timu jer ja sam ipak, što Željko Kurtović kaže, „Sekson, zabava za celu porodicu”.
Na rok sceni ste već 35 godina, što je respektabilni staž. Šta vidite kada se osvrnete iza sebe?
– Kad sam jednom komšiji čestitao 30 godina braka, on je samo mahnuo rukom i rekao: ma, da sam ubio čoveka, već bi me pustili. Tako sam i ja u braku sa ovim bendom već 35 godina, i kad se osvrnem, to su samo lepe stvari, sve ružno zaboravljam. Ispunjava me ta neka svest da smo ljudima priredili lepe trenutke, da su neki uz naše pesme zaprosili svoje partnere, da su se neki parovi uz naše pesme ljubili, da su donosili životne odluke… To je lepo imati na umu kada se osvrneš na svoju karijeru. Moram da kažem da su mi tu i egzistencija i pare bitni, živeli smo od toga i plaćali kiriju. Ipak, najlepša stvar u ovom poslu su bili i ostali ljudi koji gravitiraju rokenrolu, zapravo moja publika, onih pet odsto ljudi na planeti koje ne boli kada misle i na koje sam ponosan. To su ljudi s kojima dugo posle koncerta pričam, s kojima sam često na mejlu. To više nije moja publika, nego moja familija.
Koliko se „Zabranjeno pušenje” promenilo za te tri i po decenije?
– Pa „Zabranjeno pušenje” se promenilo koliko smo se promenili i mi. Jednostavno, godine donose neko iskustvo i znanje, neku veštinu da ono što radiš – radiš sve bolje, i da ljudi više nemaju prema bendu ono milosrđe kakvo su imali kada smo bili mladi. Danas se greške ne praštaju, danas se na koncertu svaki zarez gleda, tako da odavno više nemamo onaj status klinaca kojima je dozvoljeno da rade šta hoće. Godine donose i daleko veća očekivanja publike, kao i veća očekivanja medija i produkcije. Danas ovaj bend više ne može biti onakav kakav je bio sa onoliko nepredviđenih stvari, tog nekog ludila i anarhije. Jednostavno, godine menjaju čoveka.

Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 11 avgusta. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar