INTERVJU DIMITRIJE VOJNOV: Imamo epidemiju ljudi koji tvrde da su bili u tajnim službama

INTERVJU DIMITRIJE VOJNOV: Imamo epidemiju ljudi koji tvrde da su bili u tajnim službama


 

Počelo je sa “OZNA sve dozna”,onda smo shvatili da je “UDBA srpska sudba”, ali i da bi sve bilo drugačije da je “Pera na vreme otišao u policiju”.Opsednutost tajnim službama je za Dimitrija Vojnova deo kulta o dubokoj državi i narodnih predanja koje je nemoguće ignorisati.Baš kao i strah ljudi od onih koji mogu sve da saznaju o nama.

Serija Državni službenik je već nakon prvih epizoda izazvala velike polemike. Rađena je prema Vašem scenariju, a reč je o radu tajnih službi. Zašto baš ta tematika? Da li je razlog samo srpska fascinacija teorijama zavere o tajnim službama ili tu ima nešto drugo?
Što se tiče tajnih službi, one zauzimaju veliki deo našeg medijskog prostora i narodnih predanja. Jedno od autentičnih stvari u vezi sa srpkim narodom jeste da mi osim što smo drevan narod, imamo dosta vredna verovanja i kultove koji opstaju već vekovima. Jedan od tih kultova je kult o dubokoj državi, a koji je kasnije transformisan i u kult tajnih službi. A kada govorimo o tajnim službama, one su postojale mnogo pre nego što su osnovane OZNA, SDP i danas BIA. To je jedan socijalistički kontinuitet. To su zanatlije i predstavnici duboke države koji su uvek intrigantni i potrebni su bezbednosti naše države. Ono što je bila moja ideja da napravimo seriju koja će biti poštena, koja neće biti apsolutno dokumentarni prikaz rada službe, ali će u svojoj suštini biti istinita i pokazati savremene izazove sa kojima se suočava naše društvo i koje se onda prenose i na domen bezbednosti.
Sva dokumenta koja nose oznaku ,,Strogo poverljivo” su sigurno najzanimljivija Srbima. Svi vole da vide taj pečat. Svi misle da sve znaju o radu tajnih službi. Kada je krenula serija, pitanje koje se nameće jeste da li su likovi izmišljeni? Jednom ste rekli da će serija početi tek kada se oglasi Boža Spasić. Jel se oglasio?
Uvek mi je bilo zabavno pojavljivanje tih estradnih debeovaca kao što je Boža Spasić i tih koji dolaze i prepričavaju neke stvari koje bi trebalo da su tajne, a onda upadaju u nevolje pošto im se otvore stare poternice koje su imali. To je kod nas postala epidemija tih ljudi koji su bili u službama ili tvrde da su bili pa onda dolaze i prepričavaju sve to u javnosti. To je jedna od stvari koje sam imao u jednoj od verzija scenarija gde jedan od junaka govori o svom ocu i kaže da ga ima više na Jutjubu nego Cece. Nažalost, taj deo nije ušao u završnu fazu scenarija. Odmah me je zabavilo što se on oglasio, jer uvek prisutan taj bezbednosno-zabavljački spoj. Ti ljudi koji pričaju o pustolovinama iz starih vremena i ubacuju razne informacije i dezinformacije i to je publici vrlo interesantno. Ovde sad odlazimo korak dalje. Pravimo jednu igranu strukturu koja je produkciono i u svakom drugom smisli ambicioznija. Zato što se mi ovde ne bavimo prepričavanje ustaša koje Boža Spasić stalno vrti, nego imamo jednu savremenu priču. Ona je aktuelna. Meni je to sa Božom bila jedna šala koju sam rekao i on se naravno oglasio posle prve epizode.
Ko se još oglasio? Da li se neko prepoznao? Da li ste se pozvali na to da je svaka sličnost slučajna?
Nije se niko javio da kaže da se prepoznao od nekih ličnosti koje bi bile zanimljive javnosti. Serija je fikcija, ali je bazirana na stvarnosti i okolnostima koje su stvarne i ljudi prepoznaju aluzije u okvirima onoga što smo i hteli. Ono što smo hteli jeste da bude čitljivo i da bude direktna korelacija, ljudi to prepoznaju i time sam zadovoljan. Nema pogrešne percepcije. Bilo je u nekim medijima preterivanja i tvrdnji da je lik kog igra Žarko Laušević inspirisan Jovicom Stanišićem što nema nikakve veze. Ali, sve to doprinosi interesovanju i meni je drago kada ga ljudi imaju, pa čak i kad je ono malo pogrešno.
Kakve serije u Srbiju postaju najpopularnije i kakav film bi Dimitrije Vojnov snimio o Josipu Brou pročitajte opširnije u novom broju “Ekspresa.”

Ta tematika je veoma popularna i u stranim serijama, ali u njima vidimo da su pripadnici tajnih službi prikazani kao patriote, heroji, a u Srbiji i na prostoru stare Jugoslavije kada hoće da uvrede čoveka, zalepe mu etiketu ,,ma on je u službi”. Zašto je to kod nas uvreda?
– Zato što je služba bila u okviru jednog sistema koji nije bio demokratski i koji je prema velikom broju ljudi bio represivan. Jasno je da tajne službe imaju ogromne ingerencije. Ljudi su prema tome uvek vrlo skeptični. Kad imate mogućnost da neke stvari radite tajno, da nemate neku preveliku odgovornost za to što radite, osim prema svojim nadređenima i prema nekim državnim strukturama koje to kontrolišu, onda takva moć može ljude da korumpira. U tom pogledu svi imaju određeni strah zbog toga što mi danas živimo u informatičkom dobu. Naši zdravstveni kartoni su u kompjuterima, a oni su u mreži. Podaci naših bankovnih računa, sve što postoji o nama je deo mreže do koje je lako doći. To je danas osnovna bezbednosna tema. Lažne vesti, plasiranje u medijima, na socijalnim mrežama. U tim okolnostima naravno da ljudi imaju određene strahove koji su sada drugačiji. Sada tajne službe nisu nužno deo sistema koji se može smatrati kao što je bio socijalistički jednopartijski, ali imaju pristup ogromnoj količini informacija koje mogu biti zloupotrebljene. To je nešto čime se Amerikanci bave u svojim filmovima više od dvadeset godina. Od filma “Državni neprijatelj” pa sve do filma “Snouden”, koji je istinita priča o tome kako je čovek pokazao da su službe prikupljale podatke o ljudima koji ni za šta nisu bili ni sumnjivi ni krivi. Normalno je imati određenu skepsu zbog toga što se stvara ogromno prikupljanje podataka da koga mogu doći neki ljudi mimo službi, što vam može ozbiljno poremetiti život.
Kada pominjemo nekadašnje službe i Udbu koja je ulivala strah u kosti, ko je bio uspešniji – Udba ili današnje službe?
– Kada govorimo o savremenim okolnostima, one su naravno drugačije od starih. Naša služba je osnovana za vreme rata i njena suština je bila da kako su se partizanske snage kretale, one su za sobom ostavljale mrežu ljudi u tim mestima koji su zapravo bili obaveštajci i služba je bila paralela države. Ta obaveštajna mreža je bila jedan strukturalni deo u ratu i ona je iz njega izašla nastavljajući rat dalje intervencijama u imigraciji, prema političkim ekstremistima. Ona je nastavila da vodi rat i posle njegovog završetka. Ono što je prepoznala bilo je da će se država raspasti i počela je da smišlja alternative na koji način će ona i te buduće države kada krene borba za jugoslovensko nasleđe funkcionisati. Nažalost, tu posao nije dobro urađen i služba je verovatno i više znala nego što je uspelo da se kroz politiku sprovede u delo. Danas je naša bezbednosna politika potpuno drugačija. Nemamo tu vrstu agresivnog delovanja koje se dešava po dijaspori. Nema te vrste obračuna, ali to ne znači da su izazovi mnogo manji. Čak mislim da su izazovi sada vrlo veliki i da unutar njih služba ima mnogo posla. Mislim da je taj posao mnogo pitomiji i etičniji nego što je bio ranije. Okolnosti ne mogu da se promene, ali činjenica da mi ne slušamo mnogo o BIA i njenim zadacima čini da deluje da ona danas funkcioniše uspešnije nego ranije.

Pre nekoliko meseci uputili ste otvoreno pismo direktoru Filmskog centra Srbije i njegovom odboru ste ponudili da napišete poglavlje za knjigu Bogdana Tirnanića “Crni talas”, koja govori o represijama nad filmskim autorima. Šta biste napisali kao dodatak?
– To je bilo jedno ironično pismo koje je proisticalo iz toga što je Filmski centar Srbije, pre svega predsednica Upravnog odbora Jelena Trivan bila uključena u jednu kampanju pritisaka koja je dovela do toga da producent odustane od produkcije jednog filma za koji su već bila dobijena sredstva od Filmskog centra Srbije i taj film neće biti snimljen. Ironija sudbine jeste to što sam iz vizure autora serije koja se smatra patriotskom u tabloidima provučen kroz blato kao jedan veliki izdajnik, antisrpski autor. Uspeo sam ipak da nastavim sa radom u ovom društvu, u ovoj industriji, i u ovoj kinematografiji u trenucima kada sam prolazio kroz tog toplog zeca. Ono što je tad urađeno, po obimu i načinu realizacije na nivou je onoga što smo smatrali zabranama u vreme crnog talasa kada su filmovi zabranjivani. Samo jedan film u našoj istoriji je bio sudski zabranjen, svi ostali su bili opstruirani na drugom nivou. Opstrukcija koju je doživeo film “Mezimica” je u ravni tih vansudskih koje smo i ranije doživljavali i ja sam zbog toga u tom pismu ironično predložio da sam raspoložen da napišem poglavlje o tome. Oni nisu bili u stanju da odgovore na to pismo zbog toga što tamo nema nikog dovoljno pismenog da artikuliše neki odgovor na neki takav predlog.
Nekoliko puta ste javno prozvali ljude koji su iskritikovali neke filmove i rekli da su oni bili diskriminisani. Kako se ta priča o antisrpskom filmu uklapa s Vama?
– To da neki filmovi ne govore laskavo o Srbiji, to je nešto što mi znamo. Kada se meni desila ta vrsta etikete, delovalo je kao vrhunska ironija sudbine. Ja sam bio taj koji je ukazivao na te filmove, a na kraju je moj film zabranjen upravo zbog toga. Ta vrsta perverzije je samo kod nas moguća, ali ukoliko sam za nešto kriv, ja sam svakako platio najskuplju cenu.

Zar Vi ne važite za ljutog desničara?
– Upravo to i hoću da kažem. Ako sam ikome zagorčao život svojim izjavama te vrste, onda sam za to zaista platio najskuplju cenu koja je, nažalost, mnogo veća od cene koju su platili neki drugi koji su upravo takve stvari radili. Moja savest je sada apsolutno mirna. Nečim se šepurimo po festivalima, nešto drugo se pravi za lokalnu upotrebu, a nešto se ućutkuje. Tako je nekad bilo, tako je i sada. Međutim, nekad nije postojao internet. Sada ljudi znaju i sve se menja.

Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Ekspresa..

 

Pročitajte još:

[/wc_posts]

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar