INTERVJU, LAZAR RISTOVSKI: Sve sam sebi sam smislio

INTERVJU, LAZAR RISTOVSKI: Sve sam sebi sam smislio


Kako čovek sebi može da smisli i osmisli život, niko mu u tome ne može bolje pomoći, i još bolje ga uvaliti. Izgleda da se mnogo žalim na glumu i na svoj glumački život. To možda sada tako izgleda, posle odigranih 4.000 predstava u pozorištu i više od 70 filmova. Ranije nisam tako mislio

Lazar Ristovski, jedan od najboljih srpskih glumaca, koga znamo po zapaženim rolama koje je ostvario u filmovima „Hajka” (1977), „Svetozar Marković” (1981), „Igmanski marš” (1983), „Tako se kalio čelik” (1988), „Original falsifikata” (1991), „Tito i ja” (1992), „Podzemlje” (1995), „Balkanska pravila” (1997), „Bure baruta” (1998), „Belo odelo” (1999), „Bumerang” (2001), „Mali svet” (2003), „Pad u raj” (2004) „San zimske noći” (2004), ovih dana je u fokusu možda više nego inače ako je to ikako moguće.
Za čoveka koji godinama uspešno radi na više koloseka – pored glume, on je i producent, reditelj, kao i pisac četiri knjige, dve knjige priča i dva romana, koji snima po nekoliko filmova godišnje – čini se da je Lazar ove godine nadišao samog sebe kako bi organizovao Ravno Selo film festival, ujedno i prvi festival debitantskog filma, za svoje Ravnoselce. O ovom festivalu, ostvarenim profesionalnim i životnim ulogama, producentskom poslu, o političkom angažovanju, kao i o ljudskim vrednostima, razgovaramo s Ristovskim.

Potekli ste iz Ravnog Sela, šta je njegova specifičnost?
– Selo, kao selo. Ali Ravno. Ravno Selo je tipično vojvođansko selo. Sudar kolonista i starosedelaca ga čini posebnim, jer su se u tom sudaru desile mnoge lepe stvari. Izrodili su se mnogi talentovani ljudi, i u sportu i u kulturi.
Kakvo je bilo Vaše odrastanje i kako ste se inficirali glumom?
– Odrastanje je proces koji traje, rekao bih, ceo život. I sada ponekad, kada se probudim ujutru, vidim da sam malo odrastao.
Taj deo detinjstva je bio obeležen velikim siromaštvom, ali je to siromaštvo bilo ravnopravno raspoređeno. Danas je bogatstvo potpuno neravnomerno i nepravedno raspoređeno. Glumom se valjda nikada nisam do kraja inficirao jer sam uvek imao želju da se bavim još nečim. Mislio sam da je gluma privremen i neozbiljan posao. Ali, eto, tako mi se zalomilo da se još uvek bavim glumom, a uskoro ću i u penziju.
Činilo mi se da je bavljenje glumom lak posao i da se, kako reče jedan moj prijatelj, glumom pare zarađuju „na kreveljenje”. To kreveljenje me je skupo koštalo. Glumu sam izgleda shvatao preozbiljno. Na samom početku karijere, dok sam još studirao, u jednoj sceni gde je trebalo da isfoliram pad u nesvest, ja sam se zaista onesvestio. Video sam da mi neće biti lako. I nije mi bilo lako. A i što bi kad sam hteo pare da zaradim jeftino i lako.
Da li je neko posebno uticao na Vaš profesionalni razvoj?
– Nije niko. Sve sam sebi sam smislio. A to kako čovek sebi može da smisli i osmisli život, niko mu u tome ne može bolje pomoći i bolje ga uvaliti. Izgleda da se mnogo žalim na glumu i na svoj glumački život. To možda sada tako izgleda, posle odigranih 4.000 predstava u pozorištu i više od 70 filmova. Ranije nisam tako mislio.
Ove godine prvi put organizujete Ravno Selo film festival, ujedno i prvi festival debitantskog filma. Koji je Vaš motiv za to?
– Motiv je vrlo jasan. U selu je pre godinu dana izgoreo Dom kulture. Ja sam u toj akciji obnove doma osmislio filmski festival. Ispostavilo se da sam bio u pravu. Želja i žeđ mladih, i ne samo mladih iz Ravnog Sela i okoline, za jednim takvim događajem učvrstila me je u uverenju da sam pogodio. Kultura mora da se izmešta iz velikih centara. Kulturna događanja u malom mestu su uistinu praznik. Tamo se ljudi raduju kulturi, za razliku od Beograđana, koji na kulturu gledaju kao na robu pa se tako prema njoj i odnose. Potrošački i bez emocija. Kada je kultura u pitanju, emocije su neophodne. Doživljaj umetničkog dela podrazumeva emotivni angažman. U manjim mestima ljudi još nisu zaboravili da se raduju. Video sam to na licima ljudi koji su posećivali naše projekcije na festivalu.
Rešili ste da date konkretnu šansu mladima, kako ovim filmskim festivalom, tako i obnovom izgorelog Doma kulture u Ravnom Selu, a u projekat ste uključili i vrsnog arhitektu Rašu Dinulovića, koji je svojevremeno radio i na obnovi Ateljea 212. Kako ste zamislili da pospešite kulturni život u Vašem rodnom mestu i okolini?
– Raša Dinulović je sa svojim timom izradio besplatno idejni projekat. Sada je vreme da se stvar profesionalizuje. Predsednik opštine Vrbas, gospodin Milan Glušac, obećao je da će opština finansirati izradu glavnog projekta, a gospodin Igor Mirović, koji je lepim i nekonvencionalnim rečima otvorio naš festival, obećao je da će pokrajina obezbediti novac za rekonstrukciju Doma kulture u Ravnom Selu.
To govori da smo na dobrom putu i da smo dobro radili, i da su Ravnoselci to zaslužili. Dom je funkcionisao na amaterskoj bazi, ali moja namera je da se, kada dom bude završen, stvari profesionalizuju. Nećemo dopustiti da se jedna tako vredna i potrebna investicija vodi amaterski. Ljudi koji će raditi u domu moraju dobijati platu za to. Nastaviće s radom i tamburaški orkestar i folklor, ja ću pokrenuti dramsku sekciju, a pri festivalu će početi da funkcionišu i filmske radionice, koje će se nastaviti tokom cele godine. Dom kulture neće biti samo dom kulture već i kulturni centar, ne samo za moje selo već i za okolna mesta.
Prati Vas glas harizmatičnog čoveka i glumca, producenta koji nikome nije ostao dužan. Koliko Vam to lično znači i da li Vam pomaže u karijeri?
– Naša producentska kuća „Zillion film”, koju vodim sa svojim sinovima Petrom i Jovanom, nije nikome ostala dužna nijedan dinar, i po tome smo poznati. Sve honorare isplaćujemo pre kraja snimanja. To nas čini ponosnima i to našim saradnicima i partnerima uliva poverenje za svaki sledeći posao. Što se tiče moje harizme, to je dar od Boga. Ja osećam dobro taj poklon i mislim da ga dobro nosim. Zato ne posustajem. Zato se borim do kraja, do pobede, do koje se često dolazi preko poraza. Ne bojim se života, ne bojim se od greške, jer mnogo radim, a ko radi, taj i greši.
U nekoliko navrata ste već uspešno sarađivali sa sjajnim scenaristom i rediteljem Milošem Radovićem. Šta Vam je kao producentu prioritet za odabir saradnika?
– Razumevanje i prijateljstvo. Ako već moram da radim, onda biram da radim s prijateljima. Ljude veže ljubav i prijateljstvo, a ne mržnja. Mržnja nije prirodno stanje čoveka. Ona dolazi iz nekog dubokog nezadovoljstva. Ja sam čovek koji je naučio da voli i da radi iz ljubavi. Ponekad iskliznem iz tog koloseka, a onda su moji izlivi gneva užasni. Bojim se i sam tih izleta kada đavo, koji svakome sedi na ramenu i čeka svojih pet minuta, uzme stvar u svoje ruke. Onda bolje bežite od mene. U tim momentima ni sam nemam želju da se sretnem sa sobom.

Ja sam čovek koji je naučio da voli i da radi iz ljubavi. Ponekad iskliznem iz tog koloseka, a onda su moji izlivi gneva užasni. Bojim se i sam tih izleta kada đavo, koji svakome sedi na ramenu i čeka svojih pet minuta, uzme stvar u svoje ruke. Onda bolje bežite od mene. U tim momentima ni sam nemam želju da se sretnem sa sobom

U pozorištu ste odigrali više od 4.000 predstava, zašto ste napustili daske koje život znače?
– Umorio sam se od svakodnevnog podilaženja publici. Beogradska publika je razmažena. To je jedan isti krug ljudi čiju sujetu glumci pothranjuju svakodnevno. Prevelika je to obaveza. Nisam mogao više silom da se smejem ili da ih zasmejavam. Poštenije je izaći iz tog kruga podilaženja, i ja sam to učinio. To je, naravno, moj stav. Postoje i drugačiji pogledi, kao i glumci, i to je prirodno.
Šta Vam je presudno pri izboru uloge?
– Često su to osobine lika koje mi nisu bliske. Mada se često glumci opredeljuju za uloge koje kao da su pisane za njih. I reditelji tako dele uloge. Po tom principu. Ja više volim da iznenadim, i sebe i reditelja ako mi to dozvoli, ulogom koja nije tipična za mene. Retko kada sam pravio kompromise u odabiru uloga. Imao sam uvek osećaj da to što radim mora da valja i da će ostati zauvek negde zabeleženo. Ta činjenica me je terala da dobro biram i da još bolje radim.
Postoji li neka uloga koju ste priželjkivali, a niste je odigrali?
– Da. Hteo sam da igram dve uloge u Narodnom pozorištu, gde sam bio kratko član. Jedna je „Sirano”, a druga „Ričard Treći”. Predložio sam to onda Vidi Ognjenović, koja je bila umetnički direktor, ali se to navodno nije uklopilo u njenu koncepciju. Onda sam dao otkaz, što je s njene strane bilo propraćeno rečima da sam postupio viteški. Ipak, sledeće sezone je Miki Manojlović odigrao obe te uloge u tom istom Narodnom pozorištu. Koncepcija je promenjena. Da, a Miki se baš i nije proslavio u tim ulogama.
Kada je reč o našim glumcima, Vi ste se među prvima odlučili da se upustite u producentske vode. Šta Vas je navelo na taj korak?
– Konkretno je to bio film „Belo odelo”. Hteo sam da ispričam tu priču sam i na svoj način. Zato sam je napisao, odigrao, režirao i producirao. Dakle, sav rizik sam prihvatio na sebe. Isplatilo se. Isplatilo se jer sam radeći doživeo pravu umetničku katarzu. Svetska premijera tog filma je bila u Kanu, na najvećem festivalu na svetu. Mnogi reditelji nikada neće dosanjati taj san. Ja sam bio deo njega. „Belo odelo” je film koji je preživeo i koji se i danas rado gleda. Izgleda da količina uloženog često određuje i veličinu dobitka. Ja sam u taj film uložio i svoje emocije i sve svoje pare koje sam imao. Prodao sam potkrovlje u kojem smo živeli. Ostali smo na ulici. Ali hrabre i Bog čuva. Za nepunih godinu dana sam snimio nekoliko filmova u inostranstvu. Kupili smo novu kuću i vratili se normalnom životu. Da li sam ja ostao normalan posle tog filma, to ne znam.
Šta Vas je motivisalo da se prihvatite i režije?
– Želja mi je bila da ispričam tu priču o „Belom odelu”, kao i da se odužim svojim roditeljima mojim drugim filmom „Beli lavovi”. Taj drugi film koji sam režirao svojevrstan je dug radničkoj klasi, koja je prevarena i ostavljena na vetrometini. Sindikati, kao produžena ruka vlasti, nisu se stavili u zaštitu radnika. Kapitalizam je došao nenajavljen na ove prostore. Radnici nisu bili obavešteni o tome, i brzo su postali robovi u tajkunskim preduzećima. Zato moj Radnički rep nije bio omiljen kod onih koji su bili na vlasti tada. I zato nije omiljen ni kod jedne vlasti jer surovo govori jednu činjenicu: „Pozicija, opozicija, rođena ste braća, pazite šta radite, sve se vraća!”
Kako iz Vaše perspektive izgleda kada istovremeno usklađujete sve tri uloge, glumca, reditelja i producenta filma?
– Kako to izgleda? Nikako. Osećam se kao šizofrena ličnost. Podeljen. Pocepan. Sva ta tri zanimanja su užasno različita. Svi oni govore različitim jezicima i imaju različite interese. A sve sam to bio ja. Tri u jednom.
Osvojili ste skoro sve pozorišne i filmske nagrade. Šta Vam one znače? Da li neka od njih ima poseban značaj za Vas?
– Nagrada sam se nadobijao. Neke od njih su zaslužene, neke možda i nisu, ali su one sada moje. Znače mi jer, da ih nisam dobio ja, dobio bi ih neko drugi, a onda bih ja pomislio da je taj neko drugi bolji od mene. Zar nije lepše da ja mislim da sam bolji?
Upravo se sprema o meni film i knjiga povodom nagrade „Pavle Vuisić”, koju sam dobio prošle godine u Nišu za moj doprinos glumi. Nagrada „Pavle Vuisić” se dobija za životno delo u oblasti glume.
Svako ko dobije nagradu Festivala u Nišu, o njemu se pravi monografija. Moju će uraditi Vanja Bulić, a dokumentarni film o meni je već snimila Tanja Peternek. Bio je to sjajan studijski razgovor, lep, iskren i opušten, u ispovednom tonu, od kojeg sam se na kraju tresao, a u montaži će biti ilustrovan insertima iz moje karijere. Monografija i film će biti promovisani na ovogodišnjem Filmskim susretima u Nišu krajem avgusta.
Možda je ona kao poslednja najdraža. Sutra će to možda biti neka druga.
Brojni ljudi iz sveta umetnosti su podržavali razne političke opcije, kako u svetu, tako i kod nas. Koji su Vaši razlozi da se za nekoga javno deklarišete?
– Kada stepen netrpeljivosti prema nekoj opciji koja vodi u propast dostigne takav nivo da to postane neizdrživo, ja onda reagujem tako što se opredelim za drugu stranu kako bih pomogao da se ta gubitnička opcija što pre uništi. Predugo kod nas traju na vlasti gubitničke opcije. Takve situacije je narod dužan da rešava beskompromisno na izborima. Tu nema emocija i bolećivosti, jer se na izborima rešava sudbina i nas i naše dece. Zato sam i učestvovao u predizbornoj kampanji Aleksandra Vučića. Kada sam video ko se sprema s druge strane, kada sam video bivše propale demokrate uljuljkane u svoje samozadovoljstvo i buduće nedorasle likove koji igraju na kartu građanske opcije, a za koju misle da imaju tapiju i da je samo njima ostavljena u amanet, u meni se probudio iskreni bunt. Moj nastup u Areni su mnogi okarakterisali kao neku vrstu izdaje. Koga sam ja to izdao i čiji sam bio? Ja sam uvek bio svoj. Nikada nisam pripadao nijednoj partiji. Ni Komunističkoj. A mnogi koji su sada demokrate bili su članovi KPJ iz ličnih interesa, da sačuvaju svoje dupe.
Ja sam se opredeljivao za programe ljudi koji su ih izlagali. To što su nekada i Tadić i Dinkić imali dobre programe, ne znači da ću celog veka biti uz njih. Pošto su se nadavali autogolova u međuvremenu, a ja volim da pobeđujem, to me jasno svrstava na suprotnu stranu.
Šta Vas je opredelilo baš za Vučića?
– Verujem da on vodi pobedničku i najdemokratskiju politiku i zato sam bio u Areni, i zato ću biti tu dok god budem tako mislio. I ne samo da ću biti tu nego ću mu pomoći da bolje i lepše lice Srbije pokaže drugima. To lice je lice tolerancije, i verske i političke, i polne, kao i tolerancije između građanske i radničke opcije. Tolerancije i razumevanja između intelektualne i seljačke Srbije. Sve je to jedna Srbija, koja je zaslužila bolju budućnost. Ja sam tome doprinosio i do sada svojim radom i posvećenošću poslu i porodici, a radiću to i ubuduće.
Moja odluka da podržim gospodina Vučića zasnovana je i na činjenici da je on čovek koji trenutno ima međunarodnu reputaciju kao nijedan od političara u okruženju. Njegova politika je mudra, a to dokazuje i izbor Ane Brnabić za predsednika Vlade Srbije.
To su činjenice pred kojima opozicija gubi uporište jer je njihova politika samo politika mržnje po svaku cenu. A moje biće je biće ljubavi, a ne mržnje.
Nekolicina naših umetnika se prihvatila ministarske funkcije: Branislav Lečić, Voja Brajović, Ivan Tasovac… Šta mislite, koliko su bili uspešni?
– Mislim da nisu bili naročito uspešni. Čudno je to, kako se ko dohvati vlasti, pomisli da je bolji od drugih. Ministri se često zatvore u svoje kabinete i odvoje od naroda i realnosti. Biti ministar je privilegija, ali i obaveza da radiš i da se žrtvuješ.
Da li ste i Vi razmišljali u tom pravcu?
– Nemam te ambicije. Ja sam kreativac, a za kreativnog čoveka su ministarske fotelje smrt. Ne mislim još da mrem.
Kako ocenjujete rad sadašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića? Imate li nekih sugestija za njega, a u vezi s filmskom industrijom u Srbiji?
– Ne želim da ocenjujem njegov rad. Ono što se mora menjati jeste da se smanji moć nekoliko interesnih grupa koje dele ogromne svote novca među sobom. To je zadatak i ministra kulture i Filmskog centra Srbije. Nezadovoljstvo među filmadžijama je veliko. Nedavno smo osnovali i NUPS, Nezavisno udruženje producenata Srbije. Jedan od razloga je i taj da se vrati ugled i dostojanstvo pozivu producenta, ali i da se smanji taj uticaj jedne manjine za koju se može reći da je kidnapovala kinematografiju.
Nedavno ste snimali film „Pijavice” scenariste i reditelja Dragana Marinkovića, gde ste takođe jedan od producenata i jedan od glavnih glumaca. Šta Vas je inspirisalo da se angažujete na tom projektu?
– „Pijavice” su politički triler. Jedna angažovana priča o sećanju na položaj Jevreja u Drugom svetskom ratu na našim prostorima, ali i o tome kako su se tajne službe sukobljavale po tom pitanju za vreme poslednjih nemira na Balkanu.
Zadovoljstvo mi je da radim s prijateljima, pa sam pomogao Draganu da spakuje ovaj film, a on mi je zauzvrat ponudio da igram jednu od uloga.
Prošla godina je bila višestruko uspešna za Vas. Film „Dnevnik mašinovođe” osvojio je nagradu kao najbolji film na festivalu u Stokholmu, na festivalu u Njujorku je Miloš Radović proglašen najboljim rediteljem, Vi ste nominovani za najboljeg glumca, kao i film za najbolju fotografiju. S filmom Zrinka Ogreste „Sa one strane”, gde ste bili jedan od producenata i glavni glumac, osvojili ste osam Zlatnih arenu u Puli, uključujući i onu ličnu, za glavnu mušku ulogu. Kakav Vam je osećaj bio tom prilikom?
– Mislio sam da ću, što sam stariji, sve manje raditi, ali dešava se suprotno. Radim sve više. To mi je i zadovoljstvo, ali i opterećenje. Tako se desilo da je prošla godina bila jedna od najuspešnijih u mojoj karijeri. Nekoliko filmova koji su osvojili mnogo nagrada na velikim festivalima. To je baš bio lep uspeh. „Dnevnik mašinovođe” se pojavio na više od četrdeset festivala, „Sa one strane” takođe. Ja sam dobio Zlatnu arenu. Bio je to poseban doživljaj jer ja sam ona generacija koja pamti zlatno doba Pulskog festivala i znam značaj te nagrade. Ona možda nema isti sjaj kao nekada, ali meni lepo sija i dalje.
Glumački brakovi nisu retkost, ali njihova dugovečnost svakako jeste. Takođe, oni koji znaju Vaše sinove, Petra i Jovana, hvale ih kao divne mlade ljude, neopterećene time što im je otac poznati glumac. Kako ste Vi i Vaša supruga Danica uspeli u tome? U čemu je tajna takvog vaspitanja?
– Trajemo još uvek. Toliko smo stalno radili da se nismo obazirali na vreme koje protiče. Ja sam vaspitan u jednoj patrijarhalnoj porodici, koja poštuje tradicionalne vrednosti. Poštenje, odanost, viteštvo, rad i red. Moji sinovi su džentlmeni. Možda to kod žena danas nije popularno, ali mi ne jurimo popularnost, već kvalitet (smeh).
U toku Vaše skoro pola veka duge i plodne karijere, uspeli ste kao pozorišni i filmski glumac, producent, reditelj, napisali ste dve knjige. Snimali ste i u inostranim produkcijama i koprodukcijama, igrali u filmovima sa dva Džejmsa Bonda… Šta Vas tera dalje i kako postižete sve to?
– To je ono o čemu govorim. Baš sam se naradio. Ali ćeraćemo se još.
Šta Vi smatrate svojim najvećim uspehom?
– Moj uspeh je moje osećanje slobode. Pored svih izazova koje život nudi. Pored svih zamki da budem uhvaćen u mrežu zavisnosti od bilo čega i bilo koga, mislim da sam ostvario slobodu da mislim i delam kako ja hoću. To je moja najveća tekovina. Ovaj svet je uradio sve da potčini čoveka. Ja mu se ne dam. Ljubomorno krijem tu formulu.
Koji je Vaš nedosanjani san, bilo profesionalni ili lični?
– Da imam odlučnosti da prestanem da se bavim ovim poslom. Da se povučem u ložu usamljenosti iz koje se svet bolje vidi i da pišem. To mi je san.
Šta cenite kod ljudi?
– Odanost. Ne može čovek više nikome da veruje i da se sa sigurnošću na nekoga osloni. Strašno!
Kada se pogledate u ogledalo, koga vidite?
– Vidim svoje drugo ja, i pitam se dokle?

KRALJ PETAR ĆE MI OPROSTITI, ALI JA ĆU NAJVEROVATNIJE ODUSTATI OD TOG PROJEKTA

Nekoliko godina pokušavate da snimite istorijski spektakl o povlačenju srpske vojske kroz Albaniju 1915. Okosnicu filma koji se radi po romanu Milovana Vitezovića „Čarape kralja Petra” zapravo čini dirljiva priča o majci koja po kralju sinu šalje čarape na front. Digla se prašina u javnosti što je baš Vaš projekat dobio sredstva. Kako Vi to objašnjavate?
– Digli su prašinu oni koji redovno dobijaju novac na konkursima. Nisam hteo da ulazim u polemike s njima jer nisu dostojni toga. Mržnja koju ti ljudi emituju je bolesna. O meni govori moje delo, a o njima njihova mržnja. „Čarape kralja Petra” spremam već sedam godina. Pre neku godinu sam izigran na konkursu FCS i novac je dobio drugi projekat na prevaru. Nisam se bunio. Kada neko napravi dobru prevaru, to je za poštovanje (smeh).
Umorio sam se od pakovanja tog projekta tako da ću najverovatnije odustati od njega. Tako će mrzitelji imati razloga da se raduju što Srbija neće imati film o Velikom ratu. Ili će možda, opet na prevaru, neki tajni projekat dobiti novac preko reda i mimo pravila igre.
No meni će kralj Petar oprostiti. Ja sam pokušao sve što sam mogao. Valjda su Srbiji i srpskoj kinematografiji važnije prizemne komedije koje navodno pune bioskope od epopeje o stradanju Srbije u toj antičkoj tragediji kakvo je bilo povlačenje srpske vojske preko Albanije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar