INTERVJU, LJILJANA KAPOR: Moma je ljubav mog života

INTERVJU, LJILJANA KAPOR: Moma je ljubav mog života

Foto: Nemanja Jovanović


Život sa umetnikom je netipičan i zahtevan. Umetnici ostaju deca do kraja života, u konstantnoj potrazi za ljubavlju i pažnjom. Naša ljubavna priča je bila splet nežnosti, romantike, drugarstva i međusobne zavisnosti. Izgradili smo divan odnos kakav postoji između dvoje ljudi koji se vole i poštuju lične slobode, koji su spremni da dele i dobro i loše uz apsolutno odsustvo laži. Decenije provedene s Momom smatram privilegijom jer sam volela i bila voljena od takvog čoveka, a to je, čini mi se, i san ili želja svakog od nas, da u životu sretne srodnu dušu, bude s njom i deli ostatak života

Ljiljana Kapor, nekada manekenka, po obrazovanju istoričarka umetnosti, profesionalno je bila stjuardesa, ali njen najlepši poziv svakako je žena i ljubav života našeg slikara, pisca, dokumentariste Mome Kapora. Povod za razgovor s Ljiljanom je nedavna izložba u Domu Vojske Srbije „Momo par lui meme”, koju je ona, pored svega ostalog što čini od Momine smrti kako bi njegov duh i rad ostali trajni, velikodušno poklonila Beograđanima. Njena nesebična potreba da sa svima nama, ljubiteljima Mominog stvaralaštva, podeli njegove uspomene od najranijeg detinjstva, životni put i rad, ponukala me je na ovaj razgovor.

Organizovali ste najsveobuhvatniju izložbu Momine ostavštine ovog proleća, svojevrsni putopis kroz njegov život i delo. Kako je došlo do toga?
– Povodom osamdeset godina od Mominog rođenja, a rođen je 8. aprila 1937, organizovala sam izložbu pod nazivom „Momo par lui meme”, u prevodu „Momo o sebi samom”, u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, u saradnji s Ministarstvom odbrane i Medija centrom „Odbrana”. Građu ove izložbe činilo je više od 30 crteža i ulja na platnu nastalih u ranijoj fazi Mominog slikarskog stvaralaštva i preko 50 fotografija i ličnih dokumenata iz arhive Zadužbine „Momo Kapor”, kao i desetominutni film o Momi, koji se prikazivao svakodnevno tokom izložbe. To je bio vizuelni likovni putopis kroz Mominu biografiju i putovanje kroz sadržajan i dinamičan život, u za njega najbitnijim i geografskim i značenjskim tačkama: Sarajevu, Beogradu i Njujorku. Rodno Sarajevo ga je odredilo, a Beograd mu je dao novi smisao. Kao i Moma Beogradu. Zapravo, ta tri grada su bila i tri tematske celine ove postavke. Detinjstvo, koje je vezano za Sarajevo, gde se rodio, Beograd za odrastanje i studije na Likovnoj akademiji, dok je Njujork, svojim slobodnim i kreativnim duhom, bio i mera opipavanja njegovih sopstvenih sloboda. Raritet ove izložbe bile su fotografije iz detinjstva, retke slike Mominih roditelja, niz ličnih dokumenata koji su prvi put izlagani u javnosti. Svaki segment je takođe bio propraćen Mominim slikama, crtežima i odabranim citatima iz njegovih knjiga, plakatima i pozivnicama sa otvaranja mnogih izložbi u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Italiji, Parizu, Zagrebu i Ljubljani. To je bila jedna, mogu slobodno da kažem, sentimentalna, nežna i dirljiva izložba, koja je izazivala i poneku suzu kod posetilaca, a i dala odgovore na mnoga pitanja iz njegovog života i stvaralaštva. Jer Momina biografija počinje naizgled kao i svi drugi zapisi o ljudima. Sin Gojka Kapora, visokog finansijskog stručnjaka, i majke Bojane Velimirović, poreklom iz stare trgovačke porodice, rođen je u Sarajevu 1937. Međutim, Momina majka, koja je tada imala 24 godine, poginula je za vreme nemačkog bombardovanja Sarajeva 1941, sačuvavši njegov život prekrivši ga svojim telom i držeći ga u naručju. Ta biblijska priča o žrtvovanju ostavila je trajni žig na Momin život i stvaralaštvo uopšte.
Priča o vašem poznanstvu ima dve verzije, zar ne?
– Naš susret i početak naše ljubavi je bio kao u Trifoovom filmu „Nežna koža” o piscu i stjuardesi, samo što je naša priča imala srećan kraj, proveli smo zajedno više od četvrt veka. Postoji više verzija našeg upoznavanja, oboje smo pričali o tome u javnosti. Moma je, doduše, imao šarmantniju verziju, kakav je uostalom i sam bio. Njegova priča je da smo se upoznali u avionu, na letu za Njujork, kada me je zamolio da ga držim za ruku jer je imao strah od letenja, te smo se tako držali za ruke do kraja života. U to vreme sam bila stjuardesa i često sam boravila u Njujorku. Iako smo se zvanično upoznali slučajno u Beogradu, u Knez Mihailovoj ulici, sada, s ove vremenske distance, i sama više verujem u njegovu verziju, jer su ti susreti u Njujorku bili presudni za našu ljubavnu priču. Po nekoliko meseci godišnje provodili smo u tom gradu – on slikajući, a ja dolazeći i odlazeći, zbog posla.
A što se tiče te njegove priče o upoznavanju u avionu, ja bih još dodala ključni momenat koji se dogodio dok sam demonstrirala redovnu, dobro poznatu i obaveznu „koreografiju” o bezbednosti u avionu. Moje reči: „U slučaju gubitka kiseonika u avionu, iznad vaših glava ispašće maske s kiseonikom…”, Moma je dopunio upadicom: „I peraja!” Kako da se ne zaljubite u takvog čoveka?!
Momin i Vaš zajednički život, od upoznavanja, preko putovanja, selidbi, turbulencija, do boemskog života, velike ljubavi, ličio je, reklo bi se, na filmski. Kakav je Vaš doživljaj?
– Nakon nekoliko godina provedenih zajedno, on je rešio da se razvede da bismo počeli da živimo zajedno. Započeli smo naš nomadski život prvo u iznajmljenoj sobi u jednoj kući u Vladetinoj, zatim u iznajmljenom malom stanu jedne trošne dvorišne kuće u Dalmatinskoj ulici. Od tada pa dok nismo kupili i preselili se u ovu kuću, gde sada razgovaramo, promenili smo još nekoliko adresa.
Kada neko kao nas dvoje počne život od nule, u iznajmljenoj sobi, a pritom napušta jedan udoban život, jer Moma je napustio ceo sprat, ostavio je ćerkama veliki stan u centru grada, dok sam ja otišla iz velikog roditeljskog stana, mora mnogo da voli osobu pored sebe i da bude spreman na mnoge izazove i neizvesnosti koje donosi nov život. I, uopšte, život sa umetnikom je netipičan i zahtevan. Nije uobičajen, niti liči na brak bilo kojih dugih dvoje ljudi. Jer umetnici ostaju deca do kraja života, u konstantnoj potrazi za ljubavlju i pažnjom. Naša ljubavna priča je bila splet nežnosti, romantike, drugarstva i zavisnosti. Izgradili smo divan odnos kakav postoji između dvoje ljudi koji se vole i poštuju lične slobode, koji su spremni da dele i dobro i loše uz apsolutno odsustvo laži. I takav život smo vodili od početka. Decenije provedene s Momom smatram privilegijom jer sam volela i bila voljena od takvog čoveka, a to je, čini mi se, i san ili želja svakog od nas, da u životu sretne i bude s nekim s kim će podeliti ostatak života.
Kakav je Moma bio?
– Moma me je osvojio jer je bio pravi gospodin, najlepše vaspitan čovek, s divnim manirima. Aristokrata po rođenju. Tako se ponašao u kući, na ulici, u kafani. Bio je nežan, topao, erudita, sjajan sagovornik, divno je pričao, ali divno je i slušao. Kod njega sam volela njegov odnos prema životu, na koji je uvek gledao s vedrije strane. Druželjubiv, neposredan, duševan, prisan, voleo je ljude onakve kakvi jesu. Nije imao sklonosti da ih popravlja. Radovao se malim stvarima koje su tu pored nas, koje samo treba primetiti. Radoznao i večiti dečak koji nikada nije pravio mistifikacije oko svog dela. Volela sam ga i zato što je bio veliki u svojoj skromnosti i lakoći življenja. Svako jelo mu je bilo carsko i svako piće božansko.
Život s Momom podrazumevao je razne izazove za Vas.
– Kada je neko slikar i pisac i kada ga Bog obdari mnogim talentima kao Momu, kada živite pored barda srpske intelektualne scene, umetnika urbanog Beograda i jednog od njegovih simbola, svakako da morate da odgovorite raznim zahtevima i da se ponašate u skladu s tim. Moma kada je pisao, nije slikao, i obrnuto, jer te dve umetnosti traže određeni tok svesti i različito ponašanje i atmosferu u kući. To podrazumeva i dva oprečna načina života, a tako sam se i ja ponašala sledeći njegov ritam. Kada završi pisanje romana, jednostavno gurne pisaću mašinu u neki ugao kuće kao da se rešava sprave za mučenje i vraća se štafelaju, bojama i četkicama da bi slikao do mile volje. U šali je govorio da bi, da je bio pametan, jedino pisao potpis na nekom čeku kada proda sliku. Studente slikarstva na Akademiji nauče da pažljivo posmatraju svet, da analiziraju svoja osećanja pred tim svetom i da na kraju od svega naprave sliku. I to je jedan od razloga što smo često putovali. On je bio moj vodič kroz istoriju umetnosti, ali i kroz život. Obilazili smo muzeje i galerije po metropolama, odlazili u gradove gde su priređivane velike izložbe slikara koje je on najviše voleo: Leonarda, Velaskeza,Vermera, zatim Pikasa, Modiljanija, Klimta, Šilea i Odilona Redona, obilazili smo kuće i ateljee gde su živeli i radili.
Bio je poznat kao radoholik, je l’ i tada radio?
– Moma je na putovanjima uvek sa sobom nosio blok i svoje čuvene pilot olovke i poneki krejon, sangvinu i nekoliko pastela, a ako bismo išli kolima, obavezno bi sastavni deo prtljaga bila pisaća mašina „hermes” portabl, koju sam mu poklonila. Ista onakva kakvu je imao Hemingvej. Čak ni tada, kada smo na putu, nije prošao dan da ne napiše nešto ili ne napravi nekome portret. Vodio je čitaoce u nova mesta, muzeje, crkve, na izložbe, u kafane, po predelima i morima kojima smo putovali. Posedovao je izuzetan dar zapažanja. U razgovorima je insistirao na detaljima, imenima, na preciznosti: kako je nešto izrečeno, gde je to bilo… Pamtio je do detalja događaje koje je kasnije dorađivao i uvodio u život nekog od svojih literarnih junaka.
I u najtežim trenucima on je bivao duhovit, nije očajavao, a u Vama je imao bezrezervnu podršku.
– Momi je 2002. ustanovljen rak grla. Borba je trajala osam godina, s nekoliko teških operacija, kada se nije znao krajnji ishod. Čak i u tim momentima, duhovitost i vedrina ga nisu napuštale. Naprotiv. Pred prvu operaciju, tokom primanja anestezije, pitao je anesteziologa da li je naručio buđenje.

Ljiljana Kapor (3)Moma je bio moj vodič kroz život. Volela sam ga i zato što je bio veliki u svojoj skromnosti i lakoći življenja. Svako jelo mu je bilo carsko i svako piće božansko

Kada je bolest uzela maha, krajem 2009, poslednjih godinu dana, posle teške operacije i hemoterapija u Lozani, otišli smo u Istanbul na zračenje s nadom da će mu to produžiti život. Taj period je bio najteže iskustvo, ne samo u Mominom već i u mom životu. Kada bi me neko pitao kako zamišljam pakao, odmah bih se setila tog vremena provedenog u Achibadem bolnici, gde sam 24 sata bdela nad Momom. Za mene je spavanje bilo luksuz jer sam se plašila da mu se u toku noći nešto ne desi. To nije bio iracionalni strah, već se zaista dešavalo nekoliko puta da mu je u toku noći toliko pozlilo da mu je život bio ugrožen. Zahvaljujući tome što sam bila budna i što sam u pravo vreme alarmirala dežurne lekare, bio je spasavan brzim intervencijama. Sve to vreme morala sam da budem optimistična, vedra i opuštena, i nisam smela da dozvolim da se na meni primeti makar trunka zabrinutosti i očajanja. Čitala sam mu knjige koje smo poneli iz Beograda, među kojima i njegovu poslednju knjigu „Kako postati pisac”, koju nije doživeo da vidi u izlogu Srpske književne zadruge, ali ju je držao u ruci jer smo je dobili veče pre odlaska u Istanbul. Iako je teško govorio, kako je radio kolumnu u NIN-u, uredno mi je diktirao tekst, nekada gotovo nerazumljivim jezikom. Tražio je od Rade Đuričin, preko Skajpa, da mu pokaže NIN i kako je prelomljena njegova kolumna. Takav je bio profesionalac. U tim danima snagu mi je davala ljubav koju sam osećala prema Momi. Da li se on plašio? Pa, plašio se da se ne uplaši, kako je sam govorio. Jedino čega se zaista tada plašio jeste to da ne umre u Istanbulu. Snagom svoje volje je sve učinio da se vrati u Beograd, ali mi je ipak rekao poslednju želju u slučaju da ga smrt zatekne na Bosforu.
Zanimljiva je priča o vašem crkvenom venčanju na Momin 70. rođendan, koji je te 2007. padao na Uskrs. Ispričajte nam je.
– Našu veliku ljubav krunisali smo venčanjem u crkvi, u manastiru Dobrun 2007. Bio je njegov 70. rođendan, 8. aprila. Kako se poklopio sa Uskrsom, a zna se da se na Uskrs niti venčava niti sahranjuje, dobili smo posebnu dozvolu od vladike Nikolaja Dabrobosanskog, koji je, kada je pitao ko treba da se venča i kada je čuo da je u pitanju Moma Kapor, rekao: „Moma? Moma može sve!”
Tri godine kasnije biva i neobičan događaj s leptirom.
– Godinu dana posle Momine smrti, boravila sam na Mećavniku kod Maje i Emira Kusturice. U gostima je bio Matija Bećković i Vesna i Mladen Materić. Svi zajedno smo otišli u manastir Dobrun da posetimo oca Jovana, koji je venčao Momu i mene. Saznavši da je otac Jovan napravio malu crkvu nekoliko kilometara od manastira u brdu, uputili smo se tamo. Zajedno s njim krenuli smo u crkvu da upalimo sveće za Mominu dušu i tada se dogodilo nešto neverovatno. Odnekud se pojavio divan leptir koji je leteo sve vreme oko mene, prateći me do ulaska u crkvu. Kada smo izašli iz crkve, posle nekog vremena, leptir je još uvek bio ispred ulaza, i na povratku me je sve vreme pratio do terase gde smo seli da popijemo kafu i rakiju. Onog momenta kada sam sela na trem, leptir je pao na sto pored mene. Jednostavno, svi smo bili potreseni i nekako smo imali osećaj da je Moma bio tu negde s nama.
Otkrijte nam kako se Moma obreo u slikarstvu. Rano je izrazio svoje talente, počeo je da crta još kao dečkić od pet godina. Ko su bili njegovi slikarski uzori?
– Prve boje dobio je od učiteljice kada je imao pet godina, i od tada ih nije ispustio. Vaspitan je na renesansnom slikarstvu i njegov najdraži slikar je upravo Leonardo. Ima Moma divnu priču o anđelu koji se pojavljuje na njegovim slikama, što su najčešće parafraze upravo anđela s Leonardovih „Blagovesti” kojima je ponekad dodavao mehanička krila s Leonardovih crteža letelica, a ponekad je slikao samo lice, a telo i krila ostavljao kao crtež. Taj anđeo se pojavljuje u različitim oblicima i tehnikama. Napisao je u svojoj monografiji da se seća slike u kući svoje bake u Sarajevu koja je bila okačena u predsoblju, na kojoj dvoje male dece prelaze preko klizavog brvna držeći se za ruke iznad nabujale reke dok iznad njih lebdi anđeo koji ih čuva. Taj anđeo postao je i njegov anđeo zaštitnik, koji, lebdeći, nije prestao da ga štiti tokom života.
A da piše u vreme puberteta?
– Moma je novinar od svoje šesnaeste godine i mogu da kažem da je to ostao do kraja života, kao kolumnista NIN-a. Počeo je u „Književnim novinama”, pisao za NIN i „Politiku”, „Jatovu reviju”, „Bazar”. Pravio je intervjue sa američkim piscima, Solom Belouom, Bernardom Malamudom, našim velikim slikarima i piscima, s Pjerom Kardenom, skitao i pričao i pisao po uzoru na Lorensa Sterna. Govorio je da u novinarstvu čovek nauči da ne sme da bude dosadan, a to je najvažnija stvar kada se pređe u književnost i kada tekstovi dobiju korice. Najveći deo svetske literature, one koju je Moma voleo, potiče iz novina. Interesantno je da su sve priče iz dve knjige pripovedaka Čehova bile prvo objavljene u novinama.
Interesantno je da je Moma kao bestseler pisac prvo osvanuo u zagrebačkoj izdavačkoj kući „Znanje” u ediciji „Hit”, a potom je nosio i promovisao i dela srpskih kolega kod iste izdavačke kuće. Ipak mu nije oprošteno što je tokom rata stao na stranu svog naroda?
– Tačno, Momin prvi izdavač bio je u Zagrebu, Nakladni zavod „Znanje”, čiji je urednik bio Zlatko Crnković. To su bili ogromni tiraži od po sto hiljada. Moma je donosio Zlatku i knjige drugih pisaca: Duška Radovića, Zuke Džumhura, Bećkovića, Ršumovića, Danojlića. Ali to je trajalo do pred rat, kada je netrpeljivost nadjačala korist. Uvek je govorio da očekuje od svojih prijatelja Hrvata da budu na strani svog naroda, ali da njemu ne zamere što je na strani svog, kao što se desilo. No nije se Momi praštalo to što je kao najomiljeniji Srbin u Zagrebu, koji je tamo imao deset drama i objavio onoliko knjiga, držao izložbe, odjednom na strani svog, srpskog naroda. I onda Moma postavi pitanje da li znate kako se zvao izdavač Tolstojevog „Rata i mira”. Ne zna niko. Zvao se „Ruska misao”. Valjda je Tolstoj učinio uslugu tom izdavaču, a ne obrnuto.
Da li se Moma od rata do danas čita u Hrvatskoj, ima li interesovanja, s obzirom na to da je tamo stigmatizovan kao četnik?
– Čita se, što bi se reklo, u tajnosti. Ali se, naravno, njegove knjige u Hrvatskoj ne izdaju od rata. Nažalost, baš kao ni u Sarajevu.
Tokom raspada Jugoslavije, Moma je stao uz svoj narod. Bio je reporter na ratištu?
– Moma je bio ponosan na svoje hercegovačko poreklo, jer čovek traži cilj, smisao i kriterijume svog života najpre u poreklu, pripadnosti narodu u kojem se slučajno rodio. Kada se već nije rodio u Firenci, nego tamo gde jeste, ako su mu preci iz Hercegovine, onda i on pripada tamo i pokušava da im pomogne onim što najbolje ume da radi. Kada je srpskom narodu zapretila opasnost i kada je direktno bio ugrožen, Moma je osetio potrebu, a ne dužnost da bude sa svojim narodom. Odlazio je u rat kao reporter i novinar kao i mnogi drugi veliki pisci. Citirao je Andrića, koji je rekao da pisac mora da bude na strani svog naroda čak i ako taj narod greši. „Moj narod ne greši”, napisao je u knjizi „Ispovesti”. Gotovo da nema pisca u srpskoj književnosti koji nije učestvovao u nekom od brojnih ratova. Ne treba zaboraviti da su Malro, Egziperi, Hemingvej i mnogi drugi odlazili u ratove daleko izvan svojih zemalja, u ratove koji nisu ugrožavali ni njih ni njihove porodice. Jer pisci su čitavog života u potrazi za pričom. Nažalost, najbolje priče, kao po pravilu, kriju se baš u ratovima koji su nesreća za svakog osim za njih. Jedna od najlepših knjiga je knjiga priča iz tog rata čiji je naslov „Smrt ne boli”, što je pisalo na jednom tenku.
Moma je dobio sertifikat nacionaliste, a kao patriota titulu senatora RS.
– Moma je bio patriota, a biti patriota je elementarno vaspitanje i to se nosi u genima kao nasleđe. A što se tiče nacionaliste, Moma ima sertifikat da je nacionalista još od 1967, iz vremena komunizma, kada je potpisao „Predlog za razmišljanje”, koji je bio odgovor na zagrebačku deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa. Tu akciju je predvodio Miroslav Krleža, a u njoj su učestvovali poznati hrvatski pisci.
Moma je bio i član Senata Republike Srpske, to je funkcija savetodavnog karaktera. Sećam se da je govorio kako to zvuči senator Kapor i da ne podrazumeva nikakve druge privilegije, osim da ga oni koji ga ne vole mrze više nego što je normalno. Takođe je bio i redovan član Akademije Republike Srpske.
Mominu lakoću pisanja o suštinskim stvarima prvi je okarakterisao baš Krleža kada ga je prozvao „srpskim Čehovom”?
– Da, upravo je Krleža nazvao Momu srpskim Čehovom. Kada je Moma imao izložbu slika u Zagrebu osamdesetih, došla je na izložbu i Bela Krleža i kupila jednu Mominu sliku. Kada je Moma čuo da je ona kupila sliku, otišao je u cvećaru i za sve pare kupio ruže koje joj je poslao. Možete misliti, cela Belina soba je bila u ružama. Nakon nekoliko dana ona i Moma su pili kafu u „Gradskoj kafani” i Bela mu je rekla da je Krleža pitao da li joj je to onaj njen srpski Čehov poslao.

Ljiljana Kapor (5)MOMINA PRVA POSTAVA

Ko su bili najbliži Momini i Vaši prijatelji?
– Arsen Dedić je bio jedan od njegovih velikih prijatelja sve do početka rata. Moma je govorio da se prijateljstva tokom ratova zamrzavaju i, kada sve prođe, nastavljaju se tamo gde su stala. Njihovo se nije nastavilo, ali je Arsen posle Momine smrti bio gost na festivalu „Momin krug”, gde je održao koncert u znak sećanja na Momu.
Igor Mandić i Moma ostali su prijatelji do kraja života. Igor je pisao o Momi i zbog toga je bio napadan u Zagrebu. I Mario Faneli je jedan od zagrebačkih velikih prijatelja, koji je režirao dosta Mominih drama, zatim dr Jova Rašković, kod koga smo letovali.
Dobricu Ćosića je Moma mnogo voleo, i porodično smo se družili i posećivali. Nalepše večere bile su kod Božice i Dobrice kada bismo zimi sedeli u kujni u njihovoj vili i jeli kajganu koju je spremao Dobrica, a Božica bi napravila pravu tanku proju od belog brašna, sira i ljute papričice. A onda, kada se završi večera, Dobrica bi donosio Gogoljeve priče i ja bih im čitala naglas, uglavnom dok ne promuknem.
Zuko Džumhur je bio Momi više od prijatelja. Dao mu je neke od najvažnijih životnih lekcija. Zuko je 1967. otkrio memoare izvesnog Marija Đurđevića, austrijskog diplomatskog činovnika. Po motivima tih memoara, Moma i Zuko sa napisali scenario za film „Zelena čoja Montenegra”. Međutim, taj scenario je ubrzo izgubljen. I Momi i Zuki je ostala neostvarena želja da se taj film snimi, a ja ću pokušati da je ispunim.
Naš veliki prijatelj i kum je Matija Bećković, Rada Đuričin je Momina prijateljica još iz studentskih dana, tu su i Rajko Petrov Nogo i Gojko Đogo, Olja Ivanjicki… Ima jedna Momina priča koja se zove „Prijatelji”. I ona počinje ovako:
„Ljudi moji, kuda nam se pogubiše prijatelji? Godina je sve više, a prijatelja sve manje. I sve se manje usuđujemo da kažemo: imam mnogo prijatelja… Je li to zbog toga što smo tražili isuviše od prijateljstva? Jesu li krivi previsoki zahtevi koje smo postavljali pred prijatelje?”

MOMO NEĆE UMRETI DVA PUTA

Od kada Vašeg Mome nema, činite sve da ga učinite besmrtnim. Zahvaljujući Vašoj ljubavi i trudu, on je stalno među nama. Osnovali ste Zadužbinu „Momo Kapor”, „Momin krug”, ustanovili nagradu „Momo Kapor”…
– Zadužbinu sam osnovala nekoliko meseci posle Momine smrti s ciljem da se neguje i čuva sećanje na Momu. Da parafraziram Andrića, svaki čovek mora da umre, ali znameniti ljudi umiru dva puta. Jednom kada odu sa ove zemlje i drugi put kada nestanu njihove zadužbine. Od tada sam priredila pet knjiga, „Legendu Kapor”, tri knjige Mominih intervjua koje je štampala Srpska književna zadruga i „Vodič kroz srpski mentalitet”. Organizovala sam izložbe slika u Beogradu i celoj Srbiji, kao i festival „Momin krug”. Po mojoj ideji osvanulo je spomen-obeležje na Adi, i Momina školica kao prepoznatljiv motiv na Kaporovom skveru, i zahvalna sam Gradu Beoradu, gradskom menadžeru Goranu Vesiću, ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću i svima koji su doprineli tome da ulica i skver na Neimaru ponesu ime Mome Kapora. Tu je svakako i nagrada „Momo Kapor” jedinstvena, jer je ujedno i književna i likovna nagrada, koju dodeljuje Zadužbina jednom godišnje, na dan Mominog rođenja. Naizmenično se dodeljuje jedne godine za književnost, druge za likovnu umetnost, kako bi se očuvalo sećanje na oba Momina talenta. Neki od dobitnika su Emir Kusturica, Vladimir Dunjić, Peter Handke, Mirjana Maoduš…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar