INTERVJU, NENAD DUKIĆ, FILMSKI KRITIČAR: Politika ne odlučuje o filmskim nagradama

INTERVJU, NENAD DUKIĆ, FILMSKI KRITIČAR: Politika ne odlučuje o filmskim nagradama


Poslednjih 10-15 godina imamo darovite i inventivne mlade autore i sve bolje kreativne producente. Ali još uvek se nije pojavio onaj koji bi snagom izrazite kreacije stvorio tako skladan film kakvi su bili „Skupljači perja” ili „Otac na službenom putu” koji su dobili vrhunske nagrade u Kanu. Potrebno je i strpljenje

Srpski filmski kritičar Nenad Dukić, predsednik Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana (FEDEORA), već pet godina član Evropske filmske akademije, sada i umetnički direktor Međunarodnog filmskog festivala u Bratislavi, ujedno dopisnik Bi-Bi-Sija, Radio Berlina i Radio Beograda, a svojevremeno dopisnik uglednog američkog „Holivud reportera”, umetnički direktor beogradskog Festa i potpredsednik FIPRESCI-ja, naš je sagovornik s Filmskog festivala u Veneciji. S Dukićem razgovaramo o tome koliko su filmski festivali A kategorije, pa i oni B i C, bitni za promociju i život filma, kao i respekt kinematografije neke zemlje, i kako se kotira srpska kinematografija na evropskom i svetskom filmskom nebu.
Opišite nam, molim Vas, atmosferu na ovogodišnjoj Mostri?
– Takozvanu atmosferu na velikim filmskim festivalima određuju, uglavnom, s jedne strane zadovoljstvo ili nezadovoljstvo kvalitetom programa, dakle filmova i, s druge, glamur koji prati projekcije filmova, uz podrazumevajuće prisustvo značajnih reditelja, glumaca i producenata. Što se programa tiče, prva polovina festivala ponudila je natprosečan broj dobrih ostvarenja, a i glamur je bio na visini jer su u Veneciju došli Džejn Fonda, Robert Redford, Met Dejmon, Džord Kluni, Džudi Denč… U Kanu i Berlinu postoji i treći element koji utiče na festivalsku atmosferu: kreativna gužva koju prave učesnici marketa, dakle ljudi koji produciraju, distribuiraju ili prodaju i kupuju filmove. U Veneciji tog trećeg elementa, dakle marketa, nema, i to čini učesnike Mostre opuštenijim i usredsređenim samo na program. U znatnoj meri tome doprinosi i činjenica da se festival održava na venecijanskom Lidu i da su, na taj način, festivalske dvorane okružene vilama, divnim vrtovima i morem. Dakle, sve je posvećeno samo filmu. Posao je ostavljen po strani. Uostalom, zvaničan naziv festivala od njegovog osnivanja je – Mostra Internazionale d’Arte Cinematografica, dakle Festival internacionalne filmske umetnosti.
Postoje li neke prognoze koji filmovi i čije kinematografije su favoriti u Veneciji?
– Rano je govoriti o favoritima jer festivali A kategorije obično neke od udarnih filmova ostavljaju za sam kraj. Od do sada prikazanih filmova, po mom sudu, najozbiljniji kandidati za „Zlatnog lava” i ostale nagrade trebalo bi da budu novi film poznatog američkog scenariste i reditelja Pola Šredera „Prvo preobraženje”, snažna intimistička psihološka drama u kojoj se Šreder vraća filmovima koji tematizuju ekstremne karaktere i socijalne situacije, i britanski film „Lin on Pit” (ime trkačkog konja) reditelja Endrua Hejga, film o odrastanju u ekstremnim socijalnim okolnostima.
Gde je srpska kinematografija danas ako referišemo na svetske filmske festivale, Veneciju, Montreal, Berlin, Kan?
– Stojimo relativno dobro, posebno s obzirom na broj filmova koje godišnje produciramo, ali i na skromne budžete. Svake godine imamo dva do tri filma koji bivaju prepoznati i vrednovani kod međunarodne filmske javnosti, dakle, međunarodnih festivala. Skoro svake godine bar jedan film bude uvršten u program festivala A kategorije, što mu onda osigurava posebnu pozornost inostranih filmskih listova i medija.
Da li su pomenuti festivali jedno od važnijih pokazatelja kakva je čija kinematografija, ili su relevantna i neka druga merila?
– Generalno, postoje dva merila po kojima se određuje vrednost jednog filma ili kinematografije. Prvo, to su zastupljenost i nagrade na međunarodnim festivalima, gde se ocenjuje, pre svega, sinematička vrednost filma, i drugo, prodaja, gledanost filma u bioskopima, dakle merilo komercijalne vrednosti filma. Za većinu filmova evropskih kinematografija, filmova koji u autorskoj zamisli i producentskoj realizaciji ne polaze od imperativa komercijalnog uspeha, festivalski uspeh je ono čemu se, pre svega, stremi. Ako pored toga film dobro zaradi i u bioskopima, sjajno. Nažalost, velikoj većini ostvarenja se to ne dogodi.
Da li je dovoljna intrigantna ideja, kvalitetan scenario, dobra produkcija, obećavajuća filmska ekipa, atraktivni glumci, ili je pak za uspeh filma na evropskoj i svetskoj sceni presudna i politička konotacija?
– Dovoljno je da film poseduje vrednosti unutar sopstvene forme, dakle da elementi koji učestvuju u kreiranju filma tvore skladnu celinu i izvestan stepen originalnosti. Ako, shodno temi filma, bude na prirodan način prisutna i politička konotacija, to doprinosi upotpunjavanju ukupnog značenja filma. Taj politički kontekst radnje filma mora da bude iskren i autentičan. U protivnom, on ruši strukturu filma i postaje plakatski neuverljiv.
Mnogi naši reditelji i producenti, kada im ostvarenje bude odbijeno od nekog željenog festivala, vole to da objasne time što film nije dovoljno politički obojen. To su besmislice. Filmovi poput „Vlažnosti” Nikole Ljuce ili „Klopke” Srdana Golubovića prikazani su u Berlinu iako nemaju nikakve političke konotacije. Najnoviji primer je „Rekvijem za gospođu J.” Bojana Vuletića, film koji je ove godine bio u berlinskom programu „Panorama Special”, a nema našu političku konotaciju, već univerzalno socijalnu.
Kakvi filmovi dobijaju nagrade u Veneciji, Montrealu, Kanu i Berlinu, postoji li neki ključ?
– Nema tu ključa, niti ima pravila. Na vodećim festivalima – Kan, Venecija, Berlin – predsednici žirija su, po pravilu, jake autorske, uglavnom rediteljske ličnosti. Njima teško da bilo ko može da naloži da daju nagradu nekome ko po njihovom mišljenju i kriterijumima to ne zaslužuje. Ako postoji neki ključ, onda se on odnosi na odabir filmova za glavni takmičarski program. Ali i taj ključ je, rekao bih, prirodan jer odražava realno stanje i odnos snaga u svetskom filmu. Vodeće filmske kinematografije, prirodno, imaju veći broj kvalitetnih filmova, pa time i više mesta u programima festivala.

Kada je Kusturica bio u Kanu sa „Podzemljem”, koji je kofinansirao RTS s Miloradom Vučelićem na čelu, u vreme Slobodana Miloševića, a kada je prisustvo tog ostvarenja u Evropi moglo da ima samo negativnu političku konotaciju, film je osvojio „Zlatnu palmu”

Po čemu se razlikuju svetski filmski festivali u odnosu na manje i nezavisne festivale poput Sandensa?
– Postoje kategorije festivala A, B i C i postoje kriterijumi koje je potrebno svaki festival da zadovolji kako bi dobio određeni status. A kategorija podrazumeva takmičarski nespecijalizovani festival, na kojem svi filmovi u takmičarskom programu moraju da imaju svetske ili internacionalne premijere. Takvih festivala je desetak, a iz te grupe izdvaja se velika trojka: Kan, Venecija, Berlin, festivali koji ne samo u takmičarskom već i u svim programima imaju premijerne filmove. To nije slučaj sa ostalim festivalima A kategorije poput Karlovih Vari, San Sebastijana, Lokarna, Montreala, Moskve…
Potom slede festivali B kategorije, tzv. takmičarski specijalizovani festivali, koji se fokusiraju na određeni region, vrstu filma, itd. C kategorija su netakmičarski nespecijalizovani festivali, koji su panorama svetskog filma.
U filmskoj industriji poslednjih godina potvrdili su se Skandinavci sjajnim filmovima i serijama, Rumuni, Česi su uvek bili dobri… Čije su još kinematografije u ekspanziji?
– Skandinavske kinematografije, posebno švedska, norveška i finska, već dugo drže visoki standard produkcije s pojedinim autorima koji snime i poneki značajan film u svetskim razmerama. Rumunski novi talas bio je na vrhuncu pre nekoliko godina, ali njihovi vodeći reditelji Munđiu, Puiju, Muntean i dalje prave dobre filmove. U poslednje vreme, posle velike pauze, polako se bude Mađari. Pre dve godine Laslo Nemeš u Kanu je osvojio Grand pri za sjajan film „Šaulov sin”, a Ildiko Enjedi ove godine je pobedila na Berlinalu s bravuroznom psihološkom dramom „Telo i duša”.
Šta imaju te uspešne kinematografije što nama nedostaje, osim novca?
– Svaka uspešna kinematografija sačinjena je od uspešnih autora, glumaca i producenata, a iza njih stoje njihovi uspešni, kvalitetni filmovi. Kada i ako se takvi autori pojave, oni će, u bilo kojoj kinematografiji delovali, i mimo problema novca, doći do filma i on će biti prepoznati na nekom od vodećih festivala. Dakle, talenat, upornost i malo sreće, to kad-tad dovede do rezultata. Naravno, onda ulaze u igru brojevi: veće nacije imaju veći broj potencijalnih talenata i, posledično, potencijalno dobrih filmova, i to ih onda čini većom i možda uspešnom kinematografijom. Ostali, mali, zadovoljavaju se time da s vremena na vreme imaju ponekog značajnog autora i njegove filmove. Izuzeci su slučajevi kada se u jednom vremenskom periodu, u jednoj sredini, pojavi grupa autora sličnog senzibiliteta i autorskog mišljenja, dakle reditelji koji proizvedu seriju važnih filmova. Takvi su, recimo, filmovi jugoslovenskog crnog talasa šezdesetih i sedamdesetih godina, češki novi film sedamdesetih ili sada rumunski novi talas.
Koliko su značajne festivalske filmske nagrade, i da li su možda i one politički obojene?
– Naravno da su značajne, posebno za filmove malih kinematografija i malo poznatih reditelja. Američkim filmovima, posebno onima iza kojih stoje veliki holivudski studiji, one ne znače puno. Ali za mali evropski autorski film, nagrada, posebno na festivalu A kategorije, znači mnogo jer mu to osigurava kakav-takav život u komercijalnoj bioskopskoj mreži, domaćoj i evropskoj. Što se tiče nagrada i politike, tu nema pravila. U većini slučajeva, politički kontekst filma nema presudnu ulogu prilikom odlučivanja žirija. Sve zavisi od toga ko je u žiriju i ko je predsednik žirija, jer on ili ona, posebno ako je u pitanju jaka autorska ličnost, u velikoj meri utiče na konačne odluke žirija. Ima primera koji govore o uticaju političke komponente, ali ipak to mora da je dobar ili bar pristojan film pa da politička konotacija prevagne.
Ima i primera druge vrste. Recimo, kada je Kusturica bio u Kanu sa „Podzemljem”, koji je kofinansirao RTS s Miloradom Vučelićem na čelu, u vreme Slobodana Miloševića, dakle kada je prisustvo tog ostvarenja u Evropi moglo da ima samo negativnu političku konotaciju, film je osvojio „Zlatnu palmu”.
Da li srpska kinematografija može da dobaci ponovo do „Zlatne palme”, „Zlatnog lava”? Šta je potrebno da opet zablistamo?
– Jednostavno, za vrhunsku nagradu na nekom od vodećih festivala potreban je vrhunski, u svim elementima značajan film. Recept za to kako se dolazi do vrhunskog filma ili bilo kog drugog umetničkog dela još nije izmišljen, sigurno i neće, i dobro je što neće. Jer ljudska kreativnost otelovljena u nekom umetničkom delu jeste jedno od čuda i vrednosti ove civilizacije i ne podleže nikakvim pravilima.
Iskustvo u poslednjih 10-15 godina govori o tome da imamo darovite i inventivne mlade autore, scenariste, reditelje i sve bolje tzv. kreativne producente. Ali još uvek se nije pojavio onaj koji bi snagom izrazite kreacije stvorio tako skladan film kakvi su bili svojevremeno „Skupljači perja” ili „Otac na službenom putu”, u vreme kada su dobili vrhunske nagrade u Kanu. Ali verujem da će se pojaviti. Potrebno je malo strpljenja. Kako bi rekao Gete: „Strpljenje, strpljenje, to prokleto strpljenje.”

DOBRI FILMOVI NAĐU PUT DO FESTIVALA

Kako se na filmskim festivalima kotiraju kinematografije zemalja u regionu?
– Filmovi iz zemalja bivše Jugoslavije imaju tretman kao i svi drugi. Naravno, s malim, ali značajnim „ali”. Naime, u glavnom programu Kana, Venecije ili Berlina ima mesta za 20-24 filma i čini se da je to dovoljan prostor za dobar film iz, recimo, ex-YU regiona. Međutim, to i nije baš tako. Jer pet-šest mesta unapred je rezervisano za američke filmove, i po njihovom realnom kvalitetu i po snazi produkcije, potom četiri-pet mesta za domaće filmove, dakle u Kanu francuske, u Veneciji italijanske, onda, radi programskog balansa, pet-šest filmova mora da bude iz Azije, dakle iz Kine ili Irana, Japana ili pak Latinske Amerike. Dakle, za dobre filmove iz tzv. malih kinematografija ostaje samo pet-šest mesta, nekad ni toliko. Često kada je dobra godina za nove filmove poznatih reditelja i velikih kinematografija, takav dobar film iz ex-YU se pomera u neki od pratećih programa.
Dakle, dobri filmovi iz regiona nađu put do festivala, ali pitanje je na kojem festivalu i u kojem programu. Ne treba zaboraviti da je konkurencija, posebno kada su vodeći festivali u pitanju, velika, a iz godine u godinu i sve veća.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar