INTERVJU RISTO MIHIĆ: Izložba koju bi „Pink Panteri" obožavali

Posle izložbe, dobio sam dve vizitkarte. I to je uspeh. Meni je to neočekivano za Srbiju, ali mi nije ni bio to cilj, nego da pokrenem nešto drugo. Nadam se da će mnogo više kupaca biti u inostranstvu

 

Nije lako beogradsku publiku oduševiti kad je reč o izložbi skulptura. Ljudi često teško prepoznaju šta je u stvari umetnik hteo da kaže i onda sledi komentar „ne bi je kupio ni da je od zlata". Zato je izložba skulptura koje potpisuje Risto Mihić pre nekoliko dana potpuno zaprepastila ljubitelje umetnosti. Sve su bile od zlata.

Kako je bilo na izložbi?
- Nestvarno dobro. Tako sam koncipirao celu priču i tako sam napravio postavku, poučen iskustvom koje imam, da su svi rekli ,,aaa" kad su onda ušli unutra. Svetlo je bilo tako namešteno da svaka skulptura ima i posebnu, dodatnu rasvetu i, naravno, nijednoj nije moglo da se priđe.

Koliko je bilo skulptura?
- Devet.

Sve su bile Vaše?
- Jeste. I biće uvek devet skulptura.

Jeste li prodali neku skulpturu? Je l' to tajna ili sme da se kaže?
- Samo da vam kažem da sam posle izložbe dobio dve vizitkarte. I to je uspeh. Meni je to neočekivano za Srbiju, ali mi nije ni bio to cilj, nego da pokrenem nešto drugo. Cela izložba se zove „Prasimbol", tako da meni taj neki rodoljubivi momenat igra jaku ulogu. Sad je to poziv i investitorima i nekome ko hoće da sarađuje sa inostranstvom. Tamo očekujem prodaju.

Kako ste došli na ideju da takve skulpture izložite prvo ovde? Da li ste mislili da ovde postoji publika za to ili ste hteli da budete revolucionarni?
- Ne, ja nisam revolucionaran tip. Ja sam vrlo miran, povučen, ćutolog, ali doteralo je cara do duvara i onda je moralo nešto da se uradi. Dugo, ja govorim o tome, dugo pripremam celu priču, ali kada radite u državnim ustanovama, onda ste na jaslama. To je neki lažni spokoj.

Jednom ste izjavili da ste, kada ste razmišljali o zanimanju, gledali šta je isplativo u umetnosti.
- Ne kada sam razmišljao o zanimanju, nego kada sam razmišljao da svoje zanimanje učinim profitabilnim. Dosta sam razmišljao, pročitao sam mnogo literature, od beletristike tipa „Kako se obogatiti", „Kako razmišljaju milioneri" do doktorata iz marketinga, ekonomije... Obrazovao sam se finansijski jer sam finansijski bio potpuno nepismen.

Vi ste jedini umetnik koji je to tako shvatio i osmislio.
- Jesam temeljan, ali sam i pomalo inertan. Mene naterati na nešto izuzetno je teško, ali kad se pokrenem, onda se dohvatim tog nečeg i to ozbiljno shvatim i istrajem.

S obzirom na to da je izložba bila prodajna, te skulpture su imale cenu. Kako ste odredili cenu? Te skulpture su ipak čisto zlato.
- Da. Godinama nisam znao kako da odredim cenu. Nisam znao jer nisam nikada prodao nijednu svoju skulpturu. Ili je poklonim ili dođe prijatelj pa mi kaže: ,,Evo ti za livenje...". Svi su mi govorili da moram više da cenim sebe. Kad sam počeo da se bavim zlatom, proučavao sam malo tu oblast i šta znači „fine gold", zašto se tako zove, zašto je strateška sirovina i zašto je nema u slobodnoj prodaji. Pitao sam za savet zlatara. Bio je vrlo konkretan i pitao me je gde hoću da prodajem. Ja sam se šokirao. Mislio sam da neme veze gde prodajem. Da je cena ista, ali nije. Onda mi je rekao čarobnu formulu. Onoliko koliko košta materijal, pa sto odsto na to. Saberem troškove i dodam na to još sto odsto i dobijem krajnju cenu. Vrlo je jednostavno, s tim što se cena zlata svakodnevno menja. Bar dva puta dnevno se promeni. Poslednjih godina cena zlata raste. Kada sam krenuo u ovu priču, pre dve godine, kilogram zlata je koštao 34.000 evra. Sada košta više od 37.000 evra, a cena i dalje raste. Kada mi je rekao formulu za cenu, meni je to izgledalo mnogo. Pitao sam ga zašto sto odsto. Ja sam računao na dva do pet odsto, u mašti deset. Rekao je: „Pa ne, ti prodaješ zlato. Pomisliće da nešto nije u redu."

Koliko su teške skulpture?
- Najlakša ima kilogram, a najteža 23 kilograma zlata.

Znači da će neko za svoj poslovni prostor ili kuću kupiti zlatan komad od 23 kilograma zlata?
- Pa to može da bude i više. Nema granica. Nebo je granica. Prvo čovek mora to da izmašta pa onda da smisli kako da do toga dođe.

Da li ste razmišljali da takve skulpture pravite po narudžbini?
- Kako ne, pa ja sam vajar. S tim što bih radio po motivu koji traži naručilac, ali onako kako ga ja vidim. Cena nije kraj. Nisam samo o ceni razgovarao s tim zlatarom, već i o inostranstvu. U Evropi se cene rada kreću od dvesta odsto do trista, što je slučaj u Kini.

Kako takvu skulpturu kupac iznese iz zemlje? Šta je sve potrebno?
- Isto kao za bilo koje drugo umetničko delo. Obratite se Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, onda on prosledi zahtev Narodnom muzeju, koji procenjuje da li je to delo od kulturnog značaja za zemlju. Pošto sam ja još uvek anoniman autor. Skulptura od zlata nije sirovina, nego proizvod. Ona može da dobije carinsku deklaraciju kao i ostala umetnička dela, i tako se iznosi.

Kako su ljudi reagovali na izložbi? Jesu li bili zaprepašćeni, oduševljeni?
- Jesu. Svi do jednog. Ne znam šta su očekivali. Čak sam se i ja iznenadio njihovom reakcijom.

Prvi put su videli nešto tako u Srbiji, a da li je tako nešto viđeno u svetu?
- Ima jedan ili više vajara koji prodaju skulpture od zlata, ali nisam siguran kakvo je to zlato, koje je čistoće i koja količina zlata je u skulpturi. Moja ideja je bila da ono što se zove „fine gold" bude sastav skulpture, a ne četrnaestokaratno, osamnaestokaratno zlato, od kojeg se pravi nakit. Kažu da je to zlato čvršće, što meni ne igra nikakvu ulogu. Ako se ošteti, imaće dokaz da je cela skulptura od zlata.

Koliko je ukupno kilograma zlata potrošeno za sve Vaše skulpture?
- Morao bih da saberem. Ako dve najveće imaju 23 i 19 kilograma, proizlazi da je za sve utrošeno oko 60 kilograma zlata. Ili ako brojku od 7,5 miliona podelimo na dva, dobijamo cenu zlata.

Dok te skulpture ne nađu svoje kupce, gde ćete ih čuvati?
- To bi voleli da znaju i „Pink Panteri". Svi su me novinari to pitali, ali ne mogu da dam odgovor na to pitanje. Razumećete me. To su dodatna ulaganja od osiguranja, preko banaka, sefova. Nisam imao nijednog službenika obezbeđenja na izložbi, a nije bilo incidenata. Verovatno su svi shvatili da je to bilo samo za pokazivanje. Originali tek čekaju kupce.

Osim ove izložbe, radite i na restauraciji poznatih dela. Da li podržavate ideju da naše skulpture izađu iz izložbenih prostora i nađu se u parkovima, ili mislite da ne bismo umeli te stvari da cenimo van umetničkog prostora, da ljudi nisu spremni za takav umetnički doživljaj?
- Ne samo mi. Širom sveta se to radi. U Italiji ćete retko videti neko originalno umetničko delo starijeg datuma. To se čuva u depoima, koji imaju uslove za dug život skulpture. Sami konzervatori često svojim neznanjem naprave štetu. Imamo očigledan primer ispred zgrade Narodne skupštine. To je ubrzan proces propadanja tog dela, izazvan da bi ono dobilo neku svoju patinu koja mu nije prirodna. Bio sam prisutan kad se to radilo. Sad je restaurisan spomenik zahvalnosti Francuskoj i reljef. Reljef se nije primećivao, a sad je nov. Uvek može da se napravi nešto novo, ali to više nije autentični komad. Svaki komad nosi svoje vreme sa sobom i energiju tog vremena. Običnim ljudima i građanima koji nisu edukovani u tom polju ne znači da li je skulptura stara deset ili sto godina. Važno im je samo kako to izgleda. Zato sam ja za to da se napolje iznesu kopije i da se prikaže kako je to izgledalo nekada. Da mogu da uporede s nečim današnjim.

Vi ste autor skulpture žene koja je postavljena u Kikindi u spomen žrtvama NATO bombardovanja. Mislite li da više težimo istorijskim obeležjima, a manje skulpturi koja je sama po sebi simbol?
- Teško je tu napraviti granicu. U skladu s vremenom ekrana na dodir, skrinova... To se odražava i na umetnost. Onda imate konceptualnu umetnost, gde postave četiri balona puna vode koja pomalo kaplju i to nazivaju skulpturom. To ne može ni da se čuva ni da traje. Imate ljudi koji prže svoje telo, skidaju se goli, posipaju ne znam ni ja čime. To je sve umetnost i to je sve prihvaćeno. To sve ide sa ovim modernim dobom, savremenim. Mislim da bi trebalo da se napravi granica šta je filozofija, a šta umetnost. Onda bi nam to postalo jasnije, a ovako nas zbunjuje šta se nalazi na slici, koja je lepša, a u stvari se sve svodi na to kome se šta više sviđa.

 

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]