INTERVJU, ZIJAH A. SOKOLOVIĆ: Revolucija je stari narodni lek

INTERVJU, ZIJAH A. SOKOLOVIĆ: Revolucija je stari narodni lek

Foto: Nemanja Jovanović


Mladi ljudi, probuđeni iz kome, oni su protiv stvarnosti. To je i protest protiv nas, roditelja, jer smo ih iznevjerili u našim idealima i našim snovima jer smo pali u komu! Sjedimo kod kuće, uz televizor i pivo, i razmišljamo o tome koliko će ovo još trajati i da li će oni, kad već mi nismo, nešto promijeniti

„Sledite me”, pozvao nas je ozbiljnim i značajnim tonom dok je otvarao ulazna vrata zgrade nadomak Andrićevog venca, svoje beogradske adrese, reditelj i pisac Zijah A. Sokolović, koji nas je naoružan rekvizitima poveo ka stepenicama koje su vodile u hladni, mračni i memljivi podrum. Usput nam je, vidno zbunjenima, tutnuo u ruke scenska pomagala – stalak, poster, knjige, gumu za otpušavanje cevi, kojima smo od podruma za tili čas stvorili pozorišnu scenu na kojoj je naš sagovornik pokazao da sa strašću i posvećenošću radi sve čega se prihvati, pa makar bilo to i obično slikanje za novine. Poziranje pred objektivom pretvorio je u performans kojim je oslikao suštinu izgovorenog u intervjuu za „Ekspres”, poručujući da guma za otpušavanje kanalizacionih cevi ima ključnu ulogu u vremenu u kojem živimo.
Sa svestranim umetnikom, koji na daskama koje život znače jednako izgara kada i po 1600. put izvodi kultnu monodramu „Glumac… je glumac … je glumac”, kada svojom životnom komedijom „CABAres, CABArei” zasmejava i rastužuje publiku širom bivše Jugoslavije ili je edukuje predstavom „Demokratija”, ali i dok budućim „izvođačima dramskih radova” predočava šta je gluma, sreli smo se pre Majstorske glumačke radionice, koju je održao u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović”. Sokolović se rado odazvao pozivu da učestvuje na humanitarnom festivalu koji pomaže najstarijem studentskom teatru na svetu, koji je na ivici opstanka.
– Osjećam kao da igram ulogu doktora stažistu koji pokušava da reanimira „Branka Krsmanovića”, koji je pao u duboku komu, kao neku vrstu neizlječive bolesti. Ali i medicina nekad čini čuda. Možda oživi. Ja vjerujem u to, zato i držim glumačku radionicu. Ili, možda, treba početi vjerovati i u stari narodni lijek u vidu revolucije, svakih pedeset-sto godina, kao obloga protiv bolova.

„Krsmanac” nije jedina kulturna ustanova u Srbiji čija je egzistencija ugrožena, ali je u ovom slučaju reč o sceni koja je posle Narodnog pozorišta najstarija u Srbiji, a koja daje prostor mladim ljudima.
– „Branko” jeste svakidašnji pacijent, ali odgovornost za njegovu komu treba potražiti i u nama samima. Da li je neko od njegove bliže rodbine nekada bolovao od istih simptoma? Da li je „Branko” sam pao u komu jer je bio star? Ili, jednostavno, iznenada, koma?! Da li smo i mi komirani? U koju vrstu kome smo svi pali? Da li si i ti u komi? Da li su naša djeca danas u komi?

A u kakvoj smo vrsti kome?
– To su oni trenuci ili dani ili godine kada je čovjek živ, ali ne može da vodi dijalog sa stvarnošću.

Budžeti za kulturu su minorni u svim republikama bivše Jugoslavije. Ne samo da se ne grade nova pozorišta i kulturne ustanove nego propada i to što imamo.
– Socijalistička demokratija je propala kada Komunistička partija, kao jedina partija koja je bila na vlasti, nije imala dovoljno proizvodnih snaga da održi socijalizam i socijalizam je propao. I sada se, eto, iz pepela pravi novo društvo i traže se nove proizvodne snage da bi se održao novonastali sistem. Moramo biti objektivni da u ovom vremenu brigu o bilo kojoj vrsti kulture moramo sami brinuti. Moramo sami biti moralno kulturni do naše potrebe za kulturom kao egzistencijom. Moramo biti kulturni da se jedno demokratsko društvo može graditi samo znanjem o demokratiji.

Jedna Nemačka je, na primer, prošle godine u Hamburgu otvorila novu filharmoniju, koja je koštala 789 miliona evra.
– Čak 789 miliona?! Kako nas te nedostižne cifre bole! Da imamo te pare, da li bismo i mi napravili filharmoniju? Da bi Njemačka mogla da izgradi tu i takvu filharmoniju, ona je prvo stavila tačku na svoju prošlost, a ne zarez.

Hoćete da kažete da smo mi stavili samo zarez? A da li ćemo ikada staviti tačku na prošlost?
– Ne znam. Ali je sigurno da sadašnjost živimo u sjeni prošlosti. A znamo da je svaka sjena prostor u koji nikada ne dolazi sunce.

Festival u „Krsmancu” održava se pod sloganom „Čovek i pozorište”. Koliko je teatar važan i potreban savremenom čoveku?
– Čovjek je izmislio pozorište da bi mogao kako-tako da razumije svoju stvarnost. A Glumac je njegovo sredstvo! Ako nema pozorišta, ako nema glumaca, ako nema para za pozorište, onda neko želi da nam sakrije stvarnost. I mi padamo u komu!

Opširnije čitaje u novom Ekspresu koji je na kiocima širom Srbije…

  1. 1
    dragan trifunovic

    Sokolovic je dobar covek. Nije razumeo trenutak jer ga u stvarnosti ne dotice, On vidi da nesto treba uraditi ali on je glumac, i to vrhunski, pa bez tudje drame, tudjeg teksta nezna sta da igra. Prvo revolucija je nasilna promena, a to nije resenje. Resenje je EVOLUCIJA ! To je danas adekvatno i to se upravo odvija. Hvala mu na mnogo lepog sto nam je dao a i hvala nama sta smo mu dali !

+ Ostavite komentar