ISPOVEST, ĆIĆOLINA: Bila sam špijun!

ISPOVEST, ĆIĆOLINA: Bila sam špijun!

FOTO: Oksana Toskić


Ćićolinu je odabrao, školovao i u Italiju prebacio KGB, sve ostalo je uradila sama. Postala je zvezda, okrenula puritansku katoličku Italiju naglavačke, preživela sve to i upisala se u istoriju. Oprobala se i u politici. Kaže da nije baš bila naročito uspešna, što nije tačno. Ko se seća predsednika Vlade Italije u to vreme? Niko. Ali svi znaju da je ona bila poslanik

Ilona Ana Staler, italijanska porno-zvezda mađarskog porekla, širom sveta poznata kao Ćićolina, vlasnica je neverovatne, bogate, ali iznad svega, hrabre biografije. To je priča o devojci, koja je sa dvadeset godina sve stavila na rulet, okrenula točak sreće i pobedila. U pažljivo i do grla zakopčanoj katoličkoj Italiji, kao prebeg iz Sovjetskog lagera, dvadesetogodišnja Ilona u Rimu najpre je napravila kultnu radio-emisiju „Hoćeš li da spavaš sa mnom”, da bi potom postala porno-glumica. Igrala je i u filmovima koji nisu pornografski, recimo, u kultnom filmu „Replikator”. Koliko je snimila porno-filmova neće da broji, ali poslednji je snimila 1992. Te godine je ušla u italijanski parlament kao poslanica radikala, što je u puritanskoj Italiji i Evropi izazvalo ozbiljan skandal.
Ćićolina je, međutim, trčala svoju trku, u politici se borila za prava gej populacije, za zakone koji su štitili žene od nasilništva u porodici i braku, za prava prostitutki… Uoči izbijanja Zalivskog rata, Ćićolina se nudi da vodi ljubav sa Sadamom Huseinom „samo da rata ne bude”. Danas živi kao ugledna građanka Rima, ima sina Ludviga (24) iz braka s velikim američkim vajarem. U Beograd je stigla na festival dokumentarnog i kratkog filma, s filmom o svom životu. Kad se sabere njena 65-godišnja kilometraža, shvatate da je ona apsolutno pažljivo birala sve svoje izazove, superiornim intelektom sve dovela u mirne godine uspomena.

Ćićolina, međutim, ima jednu veliku tajnu, koju je podelila s čitaocima „Ekspresa”. Rođena je u Budimpešti 1951. Dok je Ilona bila baš mala, otac je napustio nju, njenu majku i njene tri sestre. Majka, po zanimanju babica, preudala se za policajca. Živeli su krajnje skromno, pa je majka u drugom stanju, sve sa decom, sredinom šezdesetih godina prebegla u Srbiju, gde ih negde u Vojvodini prihvata jedna žena, čuva ih i hrani. Očuh policajac komunističke Mađarske nalazi ih, ucenjuje i vraća u Budimpeštu.
Tu zapravo počinje fantastičan obrt u životu Ilone Ane Staler. Bekstvo iz zemlje Sovjetskog lagera na Zapad u to vreme je rigorozno sankcionisano. Stalerovi nisu kažnjeni (?!) jer je sovjetska obaveštajna služba u mladoj Iloni, već tada platinastoj i bistroj lepotici, videla kapacitet. Odabrali su je za svog pitomca, školovali je izvesno vreme i pustili u vrtlog obaveštajnog rada.

Vi ste se bavili obaveštajnim radom, bili ste špijun?
– Jesam, dok sam radila kao konobarica i hostesa u hotelu „Interkontinental” u Budimpešti, a kasnije i kao foto-model.
Šta ste radili, kako ste špijunirali?
– Pažljivo sam beležila ko boravi u hotelu, naročito stranci, ali i neki naši „zanimljivi” ljudi. Pratila sam s kim se sastaju, o čemu pričaju, pričala sam i ja sa njima i tako…
Nastavili ste sa obaveštajnim radom u Italiji, Rusi su vam pomogli da prebegnete?
– Ne, bio je to opasan posao, nisam…
Radite li to i danas?
Ćićolina se smeška, samo onako iskusno umiljato odmahuje glavom, a mi maštu puštamo na volju – šta su sve u krevetu pričali s Ćićolinim bogati šeici, vlasnici velikih korporacija, bankari, političari… Ma kakva Mata Hari?
Nastavljamo razgovor sa porno-ikonom prošlog veka, očigledno uspešnim obaveštajcem, avanturistom pažljivo planiranih doživljaja. Pitamo – šta radi Ćićolina danas?
– Konačno da me jedan novinar pita šta radi Ilona Staler danas. Uglavnom me pitaju šta sam radila? Dakle, živim u Rimu sa svojim sinom Ludvigom Kunsom. Ne želim da pričam o svom bivšem mužu (mislim na Džefa Kunsa – oca mog deteta). Slikam, izlažem, učestvujem na različitim događajima, u diskotekama pre svega gde sam angažovana na druženjima LGBT populacije. Zalažem se za njihova prava, oni treba da imaju ista prava kao i heteroseksualci. Ta druženja, organizovane večeri u diskotekama, nekada su velika, skupi se oko 6.000-7.000 ljudi. Volela bih da učestvujem na takvim ili sličnim druženjima ovde kod vas, da me pozovu u Srbiju. Pevam, imam oko 50 svojih pesama…
Kojim povodom ste došli u Srbiju?
– O meni je snimljen dokumentarni film, u Francuskoj je prikazan na TV „Arte”, u Italiji na „Skyart-u”, nadam se da će biti prikazan i kod vas na televiziji. Biće prikazan u okviru Beldocs festivala, zbog toga sam ovde. Ljudi su ovde jako ljubazni, na ulici me zaustavljaju i baš sam srećna zbog toga. Ja volim ovu zemlju, imam divna sećanja na Beograd i eks-Jugoslaviju, zato što sam ovde nekada učestvovala u večernjim programima, u diskotekama. I moj sin u Rimu studira na Akademiji lepih umetnosti, glumi, slika, na početku je svoje karijere.

Muškarci su me razočarali, zato sam danas singl. Naravno, nikad ne zatvaram vrata

Šta ste ranije znali o Srbiji?
– Postoji priča koja me vezuje za Srbiju koju sam već ispričala novinarima. Kad sam bila baš mala, moja mama, koja je tada bila trudna sa četvrtim detetom, odlučila je da zajedno sa nas troje dece i svojom sestrom emigrira za Jugoslaviju, da pobegne. I danas se sećam da je bila noć, da smo išli preko neke reke, da smo bili umorni i gladni, došli smo do neke kućice gde je živela neka bakica koja nas je primila, odnosno sakrila. Kod nje smo proveli nekoliko dana. Posle smo završili na nekom mestu, ne sećam se tačno kako se to mesto zvalo, gde je bilo i drugih izbeglica, emigranata. Nakon toga moj očuh je mojoj majci rekao da će se razvesti ukoliko se ne vratimo. Vratili smo se za Mađarsku.
Vi imate bogatu biografiju, poznati ste u celom svetu, bavili ste se i politikom. Šta biste sa ove distance menjali u životu?
– Neke stvari bih promenila. Moj privatni život nije bio lak. Zloupotrebili su me muškaraci, muž. Možda se ne bih udavala da mogu da vratim vreme unazad. Ne žalim, naravno, što sam dobila dete, mog sina Ludviga Kunsa. On je rezultat moje ljubavi i srećna sam što ga imam. Muškarci su me razočarali, zato sam danas singl. Naravno, nikad ne zatvaram vrata, uvek postoji mogućnost da opet nađem ljubav.
Jesu li Mađarice fatalne žene?
– Ne, ne, u Mađarskoj ima lepih žena. Ja sam bila mis Mađarske kada sam bila tinejdžerka. Ali ima i ružnih, kao u Italiji, kao i svuda u svetu. Nisu Mađarice „femme fatale”…
Govorimo o temperamentu, o vreloj krvi?
– Ne mogu ni to da kažem. Živela sam dobar deo života u Mađarskoj, u Budimpešti do svojih dvadesetih, bila sam model, kada sam posetili drugu državu odlučila sam da se odselim… Hoću da kažem da, iako sam tamo dovoljno dugo živela, ne mogu da potvrdim da su Mađarice najstrastvenije. Ima i onih devojaka koje su smorene, to kažem bez želje da nekoga uvredim. Naravno, postoje i lepe i ružne žene, i one koje su manje lepe, ali imaju stav, temperament i strastvenu narav. Marlen Ditrih je bila jedna od tih žena sa stavom, zavodnica, ali ne možemo zbog toga reći da su sve Nemice zavodnice.
Kako ste postali Ćićolina?
– U Italiju sam došla 1972, u Milano, gde sam ostala do 1974. Tu sam radila kao model i manekenka, a zatim sam se 1975. spustila u Rim, gde su se stvorile slobodne radio-stanice, kao što je radio-stanica „Luna”, gde sam stekla svoju najveću popularnost.
A koja je semantička vrednost imena Ćićolina?
– Kad sam se preko radija obraćala publici, sa Ćićini, što proizlazi iz tepanja na italijanskom jeziku, neko mi je skrenuo pažnju da mu se to ne dopada tako da sam ja napravila svoju konstrukciju i počela da im se obraćam sa Ćićolini, nakon čega sam i sama dobila nadimak Ćićolina. Kao neko tepanje.
U Budimpešti ste radili u hotelu „Interkontinental”?
– Da, radila sam u kao konobarica. To je bio veoma težak period u Mađarskoj. Komunizam, koji je tada i tamo konzumiran, bio je veoma rigidan, bila je diktatura. Sećam se da sam kao mala želela da dođem u kontakt sa vestima i informacijama od spolja, ali tada je i Radio Slobodna Evropa bio zabranjen u Mađarskoj. U to vreme sam radila kao model, ali sam na neki način bila prinuđena da nađem još jedan posao, s obzirom na to da posao modela nije bio priznat. Iako sam više zarađivala od roditelja, četiri puta više. Mama mi je radila kao babica, a očuh je radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Tako sam se zaposlila kao konobarica.
Da li ste u tom periodu sarađivali sa mađarskom policijom?
– To je tačno, kratko vreme sam sarađivala sa njima, ali sam uvidela da je to riskantno, opasno i odlučila sam da prekinem saradnju. Primetila sam da me prate, plašila sam se da me neko može ubiti.
Sa kim ste sarađivali?
– Kao konobarica, trebalo je da stupim u kontakt sa izvesnim političarima, biznismenima i sa strancima koji su dolazili u Mađarsku i da saznam zbog čega su tu i šta rade.
Bili ste je špijunka?
– Da. Špijunka sa istoka, ali samo kratko.
Da li ste zato otišli?
– Ne, u Italiju sam otišla zbog drugih razloga. Nisam nastavila time da se bavim.
Da li je to važilo u Italiji? Kako je Ćićolina od porno-glumice postala pop ikona? Da li je to moguće bez tog špijunskog pedigrea?
– Počela sam sa radijom, u Italiji naravno, pa tek nakon toga sam prešla na televiziju, gde sam stekla popularnost i postala dostupna javnosti. Onda mi je moj eksmenadžer, koga sam upoznala na televiziji, predložio da se oprobam u pornografiji, međutim, nisam ništa znala o tome. Dok sam bila u Mađarskoj, nikad nisam videla nijedan porno-časopis ili film, to tamo nije postojalo. Iz igre sam se prepustila tome i tako je počela moja karijera. Kasnije sam ušla u politiku, priključila sam se radikalima.

U Mađarskoj nikad nisam videla nijedan porno-časopis ili film, to tamo nije postojalo

Šta je to što je Ćićolinu kao porno-zvezdu razlikovalo od ostalih porno-glumica? Većina njih je ostala nepoznata.
– Mislim da je razlog to što sam ja bila porno-diva 80-ih godina, kada nije bilo dovoljno razvijena porno-industrije. Pored toga, bavila sam se javnim nastupima kojima se pomerala granice i zbog kojih je protiv mene podneto više od 50 krivičnih prijava, koje su, hvala bogu, abolirane. Moj celokupan rad je u Italiji, kao što sam rekla, pomerio granice u odnosu na opšti osećaj za umerenost. Dosta se pisalo o meni, i često sam se zbog toga nalazila na naslovnim stranama novina.
Snimili ste i nekoliko strejt filmova i imali uspeha?
– Bilo je vrlo zanimljivo, jer sam se proslavila uz radio, nakon toga sa običnim filmom (ne porno), počeli su sa mnom da kontaktiraju producenti serije. Ali ubrzo nakon toga počela sam da snimam porno-filmove. Nakon toga situacija se izmenila. Mnoga vrata su mi se zatvorila, tu pre svega mislim na TV „Rai” i na druge moraliste koji su upirali prstom u mene. Sve u svemu, ja sam birala druge puteve u skladu sa novonastalom situacijom… Ja sam po filmu tada zarađivala po 250.000 evra za samo nekoliko dana snimanja, jer su moji filmovi bili vrlo traženi.
Kako Vam danas izgledaju Vaši porno-filmovi, da li ih gledate?
– Ne gledam ih nikada, ne zbog lažnog morala. Nemam vremena, bavim se drugim stvarima. Ali i dalje volim da delim svoje fotografije, bila sam jako lepa, čak i one na kojima se vidi penetracija… postavljam ih na svoj sajt www.ciccolinaonline.it.
Kad ste ušli u italijanski parlament, Evropa i svet su to dočekali kao skandal. Kako ste se nosili sa time?
– Kada su me izabrali, moram da napomenem da je Marko Panela uzeo 35.000 glasova, a ja 20.000, što je bio moj veliki uspeh. Mnogi su smatrali da je moj ulazak u parlament skandal, dok za druge nije bio skandal. Ono što je bitno jeste da sam ja ispunila svoja obećanja, borila sam se i pripremala sam predloge zakona u skladu sa obećanjima koje sam dala glasačima.
Koji su to zakoni?
– Jedan od predloga zakona bio je otvaranje javnih kuća, legalizacija prostitucije, kako bi prostitutke mogle da vode posao, organizuju, ali i da plaćaju porez. Zatim predlog zakona koji bi zabranio eksperimentisanja na životinjama dok su žive i protiv skidanja krzna sa životinja. Onda i neka ekološka pitanja koja su se odnosila na seču šuma, zagađenja životne sredine. Jedan od predloga zakona se odnosio na pomoć muškim i ženskim zatvorenicima, a drugi se odnosio na seksualnu edukaciju u italijanskim školama, edukaciju u školama o AIDS-u i zaštiti mladih. Jedan od predloga je bio da se napravi Park ljubavi, mali bungalovi, gde bi mladi besplatno mogli slobodno da dođu i upražnjavaju seks. Ne znam da li ste pratili, u to vreme bio je čuveni slučaj ubice iz Firence koji je sačekivao parove po parkovima i ubijao ih.
Gde ima više prostitucije – u parlamentu, politici ili na ulicama u velikim gradovima?
– Ne mogu mnogo da se otvorim na ovu temu. Vesti se brzo šire. Ukoliko nešto kažem o prostituciji u parlamentu, može da stigne i do Italije ta priča a na taj način sebi zatvaram vrata. Svakako je bilo slučajeva o kojima se pisalo i pričalo, kao što je situacija jednog ministra koji je morao da podnese ostavku zbog odnosa koje je imao sa transseksualcem… ali muškarci više vole moć od seksa… Morala ima više u prostituciji nego u politici… Italija, eto, živi vrlo težak period, dovoljno je reći da su naslovne strane novina „Italija je mafija”…
Naše pitanje se odnosilo na drugu vrstu političke prostitucije, govorimo o moralu?
– Ima više morala u prostituciji nego u politici, to je sigurno. Jako je teška situacija danas. Sigurno ima više morala na ulici, i o tome govori naslovna strana novina koje su se prodavale čak i na aerodromu, ne znam tačno koje su novine – „Italija je mafija”, i dalje ne bih više ništa o tome.
Ako se dobro sećamo, bila je 1992. kada ste, govoreći u parlamentu o Slobodanu Miloševiću, rekli da Vam se on dopada, da ima lepe uši?
– Verovatno, ne sećam se, davno je to bilo. Sećam se imena, ali se ne sećam komentara. Ne znam tačno ko je on, znam da je vezan za Jugoslaviju.
Evropski mediji su o tome pisali na prvim stranama?
– Ne sećam se precizno, žao mi je.
Da li ste vernik?
– Vernik sam, ja sam katolkinja. Više o tome ima u mojoj knjizi „Za ljubav i za snagu”, i volela bih da se ta knjiga publikuje i u drugim zemljama Evrope. Kod vas, recimo. Volela bih da se snimi i film na osnovu moje knjige. To je priča kako je moj bivši muž Amerikanac kidnapovao mog sina.
Pričajte nam o toj otmici malo detaljnije?
– Nevoljno se vraćam na tu priču, jer će mi upropastiti celo popodne. Napisala sam autobiografsku knjigu „Per amore e per forza”, koju je objavila izdavačka kuća „Mondadori”, u kojoj govorim o teškim momentima kao što je kidnapovanje mog sina od mog bivšeg muža. Za mene je to bio bolan period, moj sin je imao samo godinu i tri meseca. Kitili smo jelku, 23. 12. 1993, otac se pojavio sa 2 policajca i tražio je da vidi dete, da ga vodi u zoološki vrt. Moj sin, koji je bio vrlo mali, plakao je, ali je otišao. Iste večeri Džef Kuns (bivši muž, inače poznati uspešni savremeni umetnik) napustio je zemlju sa mojim sinom i otišao SAD. Ja sam 26. 12. otišla za SAD, stigla sam 27. 12, u nedelju, i otišla direktno u Ambasadu Italije. Otvorili su je zbog mene. Provela sam u SAD pet meseci, angažovala sam adovokaticu Ritu Varner i pokrenula parnicu. Kada sam ukapirala da ću izgubiti parnicu, jer su me smatrali komunistkinjom, prostitutkom i neadekvatnom majkom, odlučila sam da kidnapujem sina. Dok sam čekala razrešenje situacije, imala sam mogućnost da dete viđam svaki drugi dan, ali u prisustvu obezbeđenja mog bivšeg muža. Iznajmila sam stan u „kondominijumu”, koji se sastojao od četiri zgrade, sa četiri ulaza, odnosno izlaza, istok, zapad, sever i jug. To je bio jedan od pametnijih poteza jer sam znala da ću možda u nekom trenutku morati da pobegnem. Tog dana kada sam pobegla sa svojim sinom, čoveku iz obezbeđenja sam rekla da idemo po mleko, čekala su nas kola i tako je to bilo…
Sa sinom sam prošla celu Ameriku kolima. Prošli smo Majami, i tek tada smo uzeli avion ka Evropi.
Da li su Vam u toj otmici pomogle kolege Rusi?
(Ćićolina je umesto odgovora pokazala iskusan umiljat osmeh)
Zbog čega ste pisali memoare, zbog novca ili da biste napisali poučno štivo za mlade?
– Napisala sam jednu autobiografsku knjigu. Jedini motiv je bio da jednog dana kada umrem, drugi ljudi ne bi pisali gluposti i izmišljali, već sam želela da ja opišem šta se stvarno dešavalo. Naravno, postoji i taj sekundarni razlog što može da bude nov, ali sam vam osnovni razlog objasnila.
Kako se zove Vaš film zbog kojeg ste došli u Srbiju, šta ste potencirali u filmu o svom životu?
– Film je na neki način biografski. Bavi se mojim životom, kada sam bila mala, Ćićolina kao devojčica, film dalje priča priču o mom životu. Autorima sam dala sam dosta materijala, svoje fotografije, filmove, ali postoji i osvrt svedočenja drugih sagovornika, mojih savremenika, političara, naučnika, ljudi iz parlamenta itd. Međutim, volela bih da se na osnovu moje knjige snimi film koji bi dao kompletniju sliku, jer su tu prikazani moje najranije detinjstvo i svi detalji mog života, od toga kada su Rusi ušli u Bidimpšetu itd. Želim da se snimi film po knjizi jer ona daje kompletnu sliku mog života.
Zašto ste dali sinu ime Ludvig?
– Tokom trudnoće, svih devet meseci boravila sam u Minhenu. Izuzetno me je pogodila priča o princu Ludvigu, oduševila me je. Dva dana pred porođaj, moj bivši muž, genije, insistirao je da krenemo avionom za Njujork iako su se lekari tome silno protivili. Dva dana kasnije, rodio se moj sin u bolnici Monte Senaj. Moj sin ima danas tri državljanstva i pasoša – američki, italijanski, mađarski.
Koga biste izabrali da Vas igra u filmu koji bi bio snimljenom po Vašoj knjizi?
– Pre svega, volela bih da film počne mojim obraćanjem u prvom planu, kao početak filma „Titanik”. A glumica može biti Italijanka, Amerikanka, Srpkinja, svejedno je. Rade se probe i tako se odlučuje.
Koliko je promiskuitet bio negde u krvi Ćićoline koja nema veze sa njenom ličnošću koju je posle ona sama formirala?
– Generalno, ja sam monogamna. Kad se zaljubim u osobu, u nju sam zaljubljena, ne spavam sa drugima. Nisam lažni moralista – živeo seks, živela sloboda. Nisam promiskuitetna osoba. Što se tiče promiskuiteta, on je danas veoma raširen. Ne samo u Italiji nego i u drugim zemljama postoje klubovi gde parovi plaćaju ulaz, i to vrlo skupo, plaća se i po 150-200 evra po osobi, kako bi se menjali partneri, svingerski. Ja to ne odobravam, ali nisam lažni moralista.
Kako Ćićolina danas gleda na ljubav? Šta je ljubav za nju? Šta je to, kako ona to oseća i kako će sutra o ljubavi pričati svojim unucima?
– To zavisi od osobe. Za mene je ljubav nešto fantastično, ljubav je predivna stvar, svaki put kad sam bila zaljubljena, bila sam srećna, osećam se lepšom i srećnom tada, volela bih da sam stalno zaljubljena.
Bili ste prisutni u životu visokog italijanskog društva, poznajete Berluskonija, glumce, pevače?
– Ne bi bilo lepo da pričam o tome. U svakom društvu, pa i u visokom, ima promiskuiteta, seksa, droge, nije Italijansko društvo u tome nešto posebno. Italijani, naravno imaju svoj šarm, ali sve to ima i onu drugu stranu medalje.
Da li ste se ljubili sa Erosom Ramacotijem?
– Ne.
Zašto?
– Zato što me ne interesuje Ramacoti. Nije moj tip. Ali mi se sviđa bivši muž Monike Beluči. Vensan Kasel. Ne sviđa mi se likom, fizički, ali mi se sviđa karakter. Ne mogu da govorim o tome u tom visokom društvu jer nisam često u tim krugovima i ne pozivaju me na tu vrstu zabava. Sigurno sve to postoji, ja ne znam pošto to ne odgovara mom karakteru.
Kad tračarite s drugaricama o tome koji su ljudi najbolji ljubavnici na svetu, jesu li to Francuzi, Italijani? Šta kaže Vaša koleginica, koje je Vaše iskustvo?
– Svakako postoje dobri i loši ljubavnici, mislim da nećete ovo da objavite.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar