ISPOVEST, OLIVERA KATARINA: Svi su hteli da me svuku

ISPOVEST, OLIVERA KATARINA: Svi su hteli da me svuku


Kako sam živela tih 30 godina i kroz šta sam sve morala da prođem, to samo ja znam. Strašnije od toga je što oni koji su došli posle njih ništa nisu učinili da to isprave i da pokažu ljudsko lice. Ne znam da li je u Srbiji iko doživeo rehabilitaciju, kad te jednom udare, više se ne dižeš

Francuzi su u njenoj „otmenoj lepoti i spontanom temperametu začinjenom tajnom” videli jedinu dostojnu naslednicu Marlen Ditrih i tvrdili da nema na čemu da zavidi Brižit Bardo. Za ruskog pesnika Andreja Voznesenskog bila je „prava grofica, rođena da igra Anastasiju Filipovnu”. Džon Bajford joj se divio tvrdeći da „Engleska nema takvu pojavu koja je legenda kao Greta Garbo”. Njena zvezda zablistala je u Kanu pre pola veka, na premijeri kultnog filma „Skupljači perja” Aleksandra – Saše Petrovića, koji je „socijalističkoj Elizabet Tejlor”, kako su je prozvali posle velikog uspeha tog ostvarenja, odškrinuo vrata domaće i svetske kinematografije, kojoj nije pružila koliko je mogla. Karijera jedine istinske jugoslovenske i srpske filmske dive je prekinuta pošto je, kako je primetio jedan reditelj, „svoj veliki dar žrtvovala svojim principima”. Cenu principijelnosti skupo plaća i danas, samujući u iznajmljenom stanu na Vračaru, zaboravljena od svih, ali ne odustajući od života. Iako nije bila pozvana na svečanost povodom 50 godina od premijere „Skupljača perja”, ima želju da na svoj način obeleži jubilej najvećeg filma u istoriji jugoslovenske kinematografije, o čemu govori u intervjuu za „Ekspres”.
Jedina ste živa zvezda ovog filma, a niste bili pozvani na obeležavanje velikog jubileja.
– Nisam bila iznenađena, skoro da je postalo pravilo da me, kad je u pitanju važan događaj za mene, jednostavno zaobiđu i ne pozovu. Slično se desilo kada je na Festu prikazan rusko-nemački film „Goja”, u kojem sam imala glavnu ulogu. Fotoreporteri su me ignorisali na toj premijeri, niko me nije slikao, a bila sam toliko uzbuđena zbog tog događaja da sam za tu priliku sašila specijalnu haljinu, baš kao iz tog Gojinog vremena. Ali u štampi nije izašla nijedna moja fotografija i bila sam jako tužna jer se nije svaki dan naša glumica pojavljivala u stranom filmu, i to u velikom ostvarenju kakvo je „Goja”.
Zato se Vaš kolega Bata Živojinović potrudio da ispravi tu nepravdu?
– Bata i ja smo bili veliki drugari. On je sve to primetio i dosetio se kako da me iznenadi. Otkupio je jednu divnu sliku od Miće Popovića i priredio svečanost u Udruženju glumaca, gde mi je predao poklon kako bi ispravio to nepristojno ponašanje prema meni. I danas sam mu zahvalna zbog toga. Mnogo mi je teško kad se setim Bate i Bekima, kao da je deo mene otišao s njima. A deo mog najlepšeg života svakako jeste. Toliko smo se voleli i družili, bili smo kao jedna duša. Svi smo bili oduševljeni filmom, osećali smo da pravimo nešto veliko i svi smo bili ushićeni i puni entuzijazma.
Kako ste dobili ulogu? Da li ste bili prvi Sašin izbor, poznato je da se lomio da li da ulogu Belog Bore poveri Bekimu ili jednom ruskom glumcu…
– Imala sam probno snimanje, posle kojeg sam bila jako nezadovoljna. Nisam mogla da prihvatim svoje lice na ekranu, bila sam samoj sebi ružna s tim tamnim tenom i šminkom. Plakala sam i molila Sašu da mi nađe zamenu, ne znajući da će ta uloga obeležiti moj život i karijeru. Ali Saša nije hteo ni da čuje, bio je oduševljen kako izgledam, kako igram i kako pevam.
Bekim Vas je hvalio u jednom intervjuu u vreme snimanja filma kako ste stoički podneli njegovo šamaranje bez milosti jer je Saša tražio autentičnost u svemu. Bekima ste oduševili jer niste ni rečju prigovorili.
– Nisam progovorila, ali on je mene tako strašno udario da su mi se usta iskrivila, odletela sam preko cele sobe i povredila kičmu pošto sam pala preko nekog sanduka. Bekim je bio žestok, ali mi se izvinjavao i pravdao da tako mora. Naravno da se nisam ljutila jer to je film.
Da li je bilo teško udovoljiti Saši kao reditelju?
– Saša je bio genijalan. Puštao nas je da radimo onako kako osećamo, nije se mnogo uplitao, dao bi nam osnovne indikacije o tome šta očekuje, a mi smo imali potpunu slobodu. Žao mi je što scene između mene i Bekima nisu duže na filmu, kao što su bile na snimanju, jer smo oboje bili oduševljeni igrom, ali Saša se plašio da ne pređe u neki drugi žanr i zato nas je skratio. Bilo je veliko uživanje igrati s Batom i Bekimom.
Bekim se kvarcovao, farbao kosu, puštao nokat, a kako ste se Vi spremali za Lenče?
– Ozbiljno sam učila romski jezik i tako ga savladala da su mnogi, čak i Cigani, mislili da sam Ciganka. Janika Balaž je rekao da savršeno govorim ciganski. Naravno da to nije bilo savršeno, ali sam se dobro pripremila, kao i za muziku. Upravo sam ja krivac što je „Đelem, đelem” postala zvanična himna Roma. Veliki uspeh „Skupljača perja” i moji koncerti po svetu učinili su tu divnu pesmu tako važnom i prihvaćenom. Ali i to žele da mi ukradu. Pominju Šabana Bajramovića i njemu pripisuju zasluge za to. On jeste bio divan pevač, ali „Đelem, đelem” je moldavska pesma koju je Duško Radetić, tadašnji urednik Radio Beograda, doneo iz Moldavije i dao je Saši Petroviću i meni za film. Ta pesma se nije mogla čuti pre toga, a Šabanovo izvođenje se pojavilo kad je film već doživeo veliku slavu.

Pevacica Olivera Katarina

Pevacica Olivera Katarina

Nije Dali baš klečao, to je preuveličavano, ali jeste došao u moju garderobu i pokazivao kako mu dlanovi gore od skandiranja jer sam napravila požar u Olimpiji, kako je objavio „Fransoar”

S Terezom Kesovijom ste imali nesporazum zbog ove pesme?
– Htela je da uzme pesmu, imala je vezu u čuvenoj muzičkoj kući „Pathe-Marconi” u Parizu i došla je do „Đelem, đelem”, koju je trebalo ja da snimim na romskom i na francuskom. Međutim, Tereza je snimila pesmu baš kad sam imala premijeru u Olimpiji. Sećam se da je došla s jednim fotografom da se slika sa mnom kako bi reklamirala svoje izvođenje pre nego što izađe moja ploča u Parizu. Onda mi je Žilber Beko skrenuo pažnju da to nije paparaco „Fransoara”, kako je Tereza rekla, već njen privatni fotograf. Želela je da iskoristi moju ulogu i da uzme parče kolača od velikog uspeha filma, kao i od mog ličnog uspeha. Naša štampa je od toga napravila cirkus, nije me zaštitila, nego je pisala o ratu između dve umetnice…
„Skupljačima perja” je izmakla Zlatna palma, a pričalo se kako je sve bilo spremno za slavlje…
– Očekivali smo glavnu nagradu, koju je dobio „Blowup” Antonionija, koji nije bio bolji od našeg filma i to jeste bila nepravda. Ali dobili smo Gran pri i slavili smo na prijemu na koji su došle sve zvezde koje su bile u Kanu. Pevala sam sa orkestrom „Đelem, đelem” i tada je počela lumperajka, polupano je sve što je bilo na stolovima, a ja sam se u jednom trenutku transa i oduševljenja izula i bosa zaigrala po srči dok su dame oko mene vrištale od straha da se ne posečem. Bio je to prvi prodor našeg filma u svet, i slavili smo do kraja.
Koliko je Ratko Dražević bio zaslužan za uspeh tog filma? Saša je o njemu mnogo godina kasnije govorio kao o „kontroverznom direktoru ‘Avala filma’, o kome je trebalo mnogo više govoriti i pisati”.
– Ratko Dražević je bio posebna ličnost izuzetne snage i šarma, koji je pravio velike svetske koprodukcije i dovodio svetske producente i svetske filmske zvezde, a „Avala film” je u jednom trenutku čak ugrozio „Ćinećitauri” u Rimu pošto je počeo s produkcijom velikih svetskih filmova. Naravno da je Ratko bio zaslužan za promociju filma u Kanu. On se lično pobrinuo da dva kamiona s našim specijalitetima i rakijom stignu u Kan da proslavimo uspeh onako kako treba.
A štampa je pisala da su u Kanu rođene tri nove evropske filmske zvezde: Bata, Bekim i Vi…
– Sve francuske novine su bile pune fotografija i članaka o nama. O meni je pisao „Njujork tajms” da je „rođena nova Ana Manjani”, pisano je o mojoj „nestvarnoj lepoti”, o mom glasu „koji se rađa iz zlatnih struna”… Producenti su nudili scenarija, agenti su nudili ugovore, sve je delovalo kao san. Tako su krenule naše karijere, dobijala sam ponude od velikih imena kao što su Alberto Latuada, švedski oskarovac Arne Metson, čuveni nemački reditelj Šamoni… Paralelno je krenula i moja muzička karijera. Direktor Kanskog festivala dolazio je u Beograd da me pozove da koncertom zatvorim sledeći festival, što se ponovilo i naredne godine. Vlasnik Olimpije Bruno Kokatriks je doleteo u Beograd da me angažuje za najugledniji mjuzik hol u Evropi, gde sam nastupala 72 puta i mogla sam još toliko puta da nastupim da se moji muzičari nisu umorili i zamolili me da stanemo. Dobila sam poziv i da zastupam Japan s kompozicijom čuvenog kompozitora Dome Suzukija na Međunarodnom festivalu u Tokiju, na kojem su učestvovali i Elton Džon, Olivija Njutn Džon, Semi Dejvis…
Francusku ste bacili na kolena, pisalo se da ste jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali…
– Nije baš klečao, to je preuveličavano, ali jeste došao u moju garderobu i jeste pokazivao kako mu dlanovi gore od skandiranja jer sam napravila požar u Olimpiji, kako je objavio „Fransoar”. I nije samo Dali bio oduševljen, već ceo krem Francuske. Recimo, Šarl Dimon, koji je pisao one velike hitove za Edit Pjaf. Pozvao me je u svoj studio i odsvirao mi pesme koje mi je namenio, govorio je da imam temperament i ludilo Edit Pjaf. Ali, zamislite, odbila sam njegovu ponudu. Luda glava! Nisam želela da od mene prave francusku šansonjerku, htela sam da budem ambasador svoje zemlje i svoje kulture.
Imali ste tremu zbog Katarine Valente, koja je svake večeri sedela u publici…
– Svako veče bi mi govorili ko je od poznatih u publici, a moji muzičari su ludeli zbog toga jer bi tek onda dobili tremu. Katarina Valente je bila velika zvezda koja je rođena u cirkusu, pevala je i svirala na bezbroj instrumenata, bila je svestrana umetnica. Došla je da me sluša i direktor Olimpije Kokatriks mi je skrenuo pažnju na to. Imala sam svega osam proba pre dolaska u Olimpiju i imala sam tremu kad sam čula da je takva diva i profesionalac u publici. Katarina je došla u garderobu da mi čestita: „Nemojte slučajno da dopustite da nešto rade s Vašim glasom. Vaš glas je originalan i Vi morate da ga sačuvate.”
Čiji Vam je kompliment najviše laskao?
– Ne mogu svih ni da se setim. Čuveni američki reditelj Nikolas Rej rekao je da sam „prva bela žena koja ima tu strast i duboku emociju koju imaju crnkinje”. Čak mi je dao ploču Mirijam Makebe, poznate južnoafričke zvezde, da snimim neke njene pesme kao što je „Suliram”, što sam i učinila. Ja sam najpoznatija po izvođenju ciganskih i naših izvornih pesama, ali snimala sam muziku iz celog sveta: od francuskih šansona, preko južnoafričkih, indonežanskih, ruskih, do grčkih pesama… Prva sam kod nas izvodila hebrejsku muziku. Malo je poznato da sam snimala i ozbiljnu muziku, koju je za mene pisao profesor Enriko Josif na stihove Vaska Pope „Povratak u Beograd”, i to sam izvodila s našom filharmonijom.
Osim s Petrovićem, radili ste i sa Đorđem Kadijevićem, Purišom Đorđevićem, Mićom Popovićem. Voleli su Vas reditelji crnog talasa.
– Rado se sećam saradnje s Kadijevićem, divnim i veoma obrazovanim rediteljem, koji je veoma poštovao glumca. On je darovit i kao pisac scenarija i kao reditelj, imala sam sreću da dva puta radim s njim, u filmu „Devičanska svirka”, za koji Đorđe misli da je moja najbolja uloga, a zatim i u seriji „Vuk Karadžić”. Mnogi reditelji su želeli da rade sa mnom, ali su im drugi stali na put. Dragoslav Lazić je bio jedan od retkih koji je hrabro javno izjavio da je želeo da me angažuje za jedan film, ali da mu nisu dozvolili.
Ko je to sprečavao?
– Tadašnja vlast, preko svojih urednika.
Zašto ste se Vi zamerili vlasti? Vaša karijera je stala kada ste se udali za Miladina Šakića, tadašnjeg potpredsednika Grada Beograda?
– Posle udaje za Miladina, u moj život se umešala politika, koja nikako nije pristajala da jedna glumica bude supruga političara. To se dogodilo i supruzi Peke Dapčevića, kojoj je karijera takođe bila uništena. Neki generali su se venčavali balerinama, ali im one nisu smetale, samo glumice. Tri decenije sam sputavana na sve moguće načine, bačena u izolaciju i izložena svakoj vrsti zastrašivanja i progona. Tu je svakako bilo ljubomore i pakosti. Miladin i ja smo, tako su ljudi govorili, bili izrazito lep par, a drugovi nisu mogli da sakriju zavist, mržnju i pakost. Svi se pitaju zašto nisam otišla u svet kad mi je ovde već sve onemogućeno. Nisam mogla, rodila sam sina, koji mi je uvek bio na prvom mestu, pa onda karijera. Kako sam živela tih 30 godina i kroz šta sam sve morala da prođem, to samo ja znam. Strašnije od toga je što oni koji su došli posle njih ništa nisu učinili da to isprave i da pokažu ljudsko lice. Ne znam da li je u Srbiji iko doživeo rehabilitaciju, kad te jednom udare, više se ne dižeš. Za to vreme sam izdala zbirku pesama „Beli badnjaci” i s pet pesama ušla u antologiju pesama o Kosovu, kao i proznu knjigu „Aristokratsko stopalo”, koja je doživela više izdanja. Sad završavam novu knjigu koja je neka vrsta mog dnevnika koji počinje u Njujorku i završava se u Beogradu. Nedavno sam imala nekoliko nastupa u Njujorku. Ljudi u Srbiji zaziru od mojih godina, ali nisu svesni kakvu imam energiju, glas mi je, kako je rekla Marina Abramović, lepši nego ikada, a moje bolne rane najuzbudljivije pevaju. Zašto im godine kod Frenka Sinatre ne smetaju, a kad je neko odavde, onda je to problem. Dokle ćemo se ponašati inferiorno u odnosu na strance kad smo mi tako darovit i interesantan narod.

Pevacica Olivera Katarina nekada

Pevacica Olivera Katarina nekada

Izrazili ste želju da napravite koncert povodom jubileja „Skupljača perja”?
– Toliko želim taj koncert, ali sve zavisi od toga da li će mi neko pomoći, a bilo bi lepo. Zamoliću Ministarstvo kulture da mi pomogne da to bude na vrhunskom nivou. Treba proslaviti veliki jubilej jugoslovenske kinematografije, a pošto sam jedina živa iz tog tima, bilo bi lepo da mi država pomogne, jer je to značajno za našu kulturu.
Bili ste i ostali jedina naša filmska diva u pravom smislu te reči.
– Ja sam jednostavno živela svoj život. O meni se može napraviti više filmova jer ima toliko neverovatnih priča. Imala sam buran i bogat život, ali čestit i bez ijedne senke. Malo ko zna da nikada nisam htela da se svučem na filmu. To bi mi možda neke kolege zamerile jer smatraju da se za ulogu treba do kraja otvoriti i dati, ali nikada to nisam usvojila, iako su svi hteli da me svuku. Čak i tajno, da ne znam. Tako je u filmu „Derviš i smrt” reditelj Zdravko Velimirović nagovorio Voju Mirića da mi u jednoj sceni strgne i pocepa haljinu, ali sam brzo reagovala tako da se ništa nije videlo. I za scenu u „Goji” u kojoj je Maja naga, umesto mene je bila dublerka, nisam pristajala na skidanje.
Zašto? Mnogi bi to opravdali umetnošću.
– Pogotovo današnje glumice, kojima je to najnormalnije. Ja sam vrlo stidljiva, iako znam da to nije dobro za glumu, ali ima nekog šarma. Meni se vidi, recimo, kako pocrvenim u jednom kadru filma „Uzrok smrti ne pominjati”. Ali nije stidljivost glavni razlog, smatrala sam da nije potrebno banalizovati ženu i tako koristiti telo kad sve to mogu da odigram, i strast i emociju, a da ne budem naga. U jednoj od najstrasnijih scena između Bekima i mene u „Skupljačima perja” zakopčana sam do grla, a scena je neverovatno uzbudljiva. Drago mi je što nemam zašto da se stidim pred svojim sinom.
Glumac Jovan Janićijević Burduš govorio je da ste „sinteza lepote i umetnosti i da postoji opasnost da doživite sudbinu Merilin Monro”. Zašto Vas je uporedio baš s Merilin?
– Burduš je bio moj veliki drug, bio je svestan šta se oko mene plete, a bilo je dramatičnih momenata u mom životu, kada sam za dlaku izbegla smrt. Prvi put mi je život bio ugrožen kada sam na Tari pevala Titu. Prvo su me pozvali na informativni razgovor u Dom armije, gde mi je jedan oficir saopštio da bi trebalo da se uključim u program, ali da nije siguran da li sam podobna za to. Bila sam zbunjena i bilo mi je neprijatno. Da nisam bila supruga Miladina Šakića, našla bih izgovor da se izvučem i ne odem, ali pristala sam da ne bih suprugu pravila probleme, kojih je već imao preko glave. Rečeno mi je da ću na Tari pevati šest dana. Bili su tu srpski, hrvatski i slovenački rukovodioci, a najviše je bilo policije u uniformi i civilu. Sve je bilo ozvučeno i sve se snimalo, neverovatna napetost se osećala, svi su bili u strahu da neko nešto ne pogreši i ne izgubi službu. Na Tari su me otrovali hranom ili kafom, nisam sigurna tačno čime, ali sam dobila rane u usnoj duplji i u jezivom stanju se vratila kući.
Ko je stajao iza toga?
– Ubeđena sam da nije Tito, mislim da me je on voleo. Tito je ustao sa stolice, prišao mi i čestitao posle nastupa, i tada sam uvidela koliko je bio intuitivan, jer me je pitao: „Je l’ Vama dobro ovde, jeste li dobro smešteni?” Kao da je osetio da prolazim kroz pakao, a to što je ustao da mi čestita zaštitilo me je jer nisu smeli da idu dalje, videli su njegove simpatije prema meni. Nisam imala dokaza, ali sumnjala sam da udbaške službe i Dolanc stoje iza toga. Mislili su da mnogo znam jer sam bila udata za političara, iako moj muž nikada preda mnom nije govorio o politici, baš da bi me zaštitio.
Zanimljivo je da niste često nastupali pred Titom.
– Verovatno zato što sam bila Miladinova supruga pa sam bila donekle zaštićena. Sasvim slučajno sam zapevala pred Titom na dočeku Nove godine u Skupštini, kada je izrazio želju da me čuje. A drugi put sam mu pevala na Tari 1978, koja mi i danas izaziva jezu. Život mi je bio u opasnosti i godinu dana kasnije, kada me je Televizija Zagreb pozvala na brod „Nirvana” da s grupom izvođača plovim iz Splita ka Crnoj Gori, koja je bila pogođena katastrofalnim zemljotresom. Bila je tu hrvatska komičarka Nela Eržišnik, Saša Zelpugin, Oliver Mlakar, „Mirzino jato”, ali primetila sam i grupu nepoznatih ljudi vrlo sumnjivog i mračnog izgleda. Osećala sam se nelagodno, posebno kad su me odveli u potpalublje, u malu mračnu, prljavu kabinu s dva kreveta i malim lavaboom. I tada su pokušali da me otruju. Bukvalno sam pobegla s broda i završila na VMA u Herceg Novom. Neverovatna zavist i zloba pratili su me celog života, pa ipak narod se nije dao prevariti. Zavoleo me je i voli me i danas, iako sam čamila u mraku tolike godine. Šteta, šta sam sve mogla da uradim za to vreme! Najviše me boli što se zloba pojedinaca pokazuje i prema mom sinu, slikaru Manetu Šakiću.
Na šta tačno mislite?
– Kome je trebalo da iskonstruiše takvu laž da je moj sin nekoga šamarao u Ministarstvu kulture. Danima su o tome pisali, lansirajući tu laž. Moj sin je vaspitavan da poštuje žene i nikada nijednu damu ne bi udario. To nije bila obična laž, to je bio progon. Mane je uvređen i ogorčen otišao u Ameriku. Godinama je uzalud tražio neko zaposlenje u Srbiji i nije ga dočekao, iako je veoma obrazovan i savršeno govori nekoliko jezika. Sa desetkom je diplomirao u klasi profesora Mome Antonovića na Likovnoj akademiji, a neki su se usudili čak da pišu da nije diplomirao. Nedavno je imao svečano otvaranje treće izložbe u Njujorku, svi hvale njegovo slikarstvo, ali me boli što za njega ovde nema mesta. Srbija je dozvolila da u 77. godini ostanem sama, bez zaštite svoga sina, koji je morao da ode i ostavi me da se patim u iznajmljenom stanu. Hvala, Srbijo! Probudi se, Srbijo, pokaži svoje humano lice, nisi se valjda toliko izopačila da ti je novac, profit, sila i vlast jedino u šta veruješ.

ŽAO MI JE ŠTO JE MARINA ZALUTALA U OKULTIZAM
Sarađivali ste s Marinom Abramović 2005. godine u njenom performansu „Balkan epik”.
– Marina je u intervjuu „Politici” govorila kako sam mogla da budem figura formata Grete Garbo ili Ave Gardner i da nikada nije shvatila zašto sam nestala. Saznala je gde živim i jednog dana se pojavila na mojim vratima sa ogromnim buketom crvenih ruža i ponudila mi saradnju. Želela je da snimim svoje kompozicije, snimila sam jednu na Njegoševe stihove, a drugu na svoje, i to je obišlo svet u okviru njenog performansa. Dok me je slušala kako pevam, Marina je plakala kao kiša, morali su da je izvedu iz sale. Nismo se dugo čule, vidim da se s njom dešavaju neke čudne stvari i da joj brat zamera što je zalutala u okultizam. To me je baš iznenadilo, žao mi je ako je to istina, jer mi je ostala u najlepšoj uspomeni i nadam se da će se izvući iz toga.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar