ISTORIJA JE INSPIRACIJA A NE ODREDNICA

Svi smo prinuđeni na kompromise, mladi stvaraoci posebno, imajući u vidu da smo u najvećem broju slučajeva u prekarnoj poziciji. Kompromisi se, dakle, prave, samo treba znati gde se postavlja granica

Gde si to naučio da kažeš? Je l' na onom tvom glupom fakultetu?, reči su Jasira, jednog od junaka drame „Stvaranje čoveka" (Atelje 212) mlade rediteljke Tijane Grumić. Autorka, koja se dokazuje svojom rečju u pozorištima širom zemlje, već je prepoznata po prefinjenom i poetskom izrazu, studioznom traganju po predelima detinjstva i ispitivanju unutrašnjosti ljudskih bića. Jesu li fakulteti i profesori ti koji scenu formiraju, koji nameću određene teme, i može li se nakon studija govoriti slobodno i o onome što nas se tiče, odgovara predstavnica svežeg talasa Tijana Grumić.

Teško je ne oponašati i pronaći svoj izraz, način, stil. Kako se Vi s tim snalazite?

- Ja sam zavolela dramsko pisanje zbog nekih autora i autorki koji su mi kasnije predavali na fakultetu. Dobra stvar sa organizacijom katedre za dramaturgiju jeste to što smo svake godine menjali glavne profesore, tako da smo za četiri godine studija imali priliku da od svakoga pokupimo nešto što će nam značiti za građenje sopstvenog spisateljskog stila i izraza. U tom smislu, verujem da sam pronašla sopstveni izraz, koji, osim što je prilagođen mom ličnom senzibilitetu, verovatno predstavlja i neku generacijsku poetiku.

Koje su po Vašem mišljenju dominantne teme i motivi, i možete li definisati poetiku sopstvene generacije?

- Posmatrajući sebe i kolege i koleginice koji su godinu ili dve mlađi ili stariji od mene, čini mi se da su dominantne teme u našem pisanju preispitivanje porodice, porodičnih odnosa, odrastanje i sazrevanje u postideološkom vremenu u kakvom živimo, a sve to kroz jedan poetski, gotovo pesnički izraz, kojim se dobija lep kontrast između tematskog okvira i formalnog oblikovanja teksta.

Kako biste Vi napisali i postavili „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)"?

- Biljana Srbljanović je to već napisala onako kako treba da bude napisano. Ja mogu da diskutujem i razmišljam o tome kako bih pristupila nekoj od tema koje Biljana u tom komadu obrađuje, ali to je sve.

Potka „Stvaranja čoveka" je migrantska kriza u svetu. Toj temi pristupate iz specifičnog ugla, balzakovski želeći da iznutra, iz ugla pojedinca prikažete svojevrsnu studiju naravi migranata. Odakle potreba da se govori o toj temi i na taj način?

- „Stvaranje čoveka" je tekst koji je nastao na jednom rezidencijalnom programu gde je tema bila zadata. Otuda podsticaj da o tome pišem. Mislim da je to velika i važna tema, koja je odavno aktuelna, samo je sada dostigla razmere koje ne mogu da nas se ne tiču. Osim što je teško gađati pokretnu metu, odnosno pisati o događajima koji još traju, drugi problem bio je u tome što nisam osećala da znam dovoljno o temi da bih o njoj pisala, a pritom mi nije delovalo fer da iz privilegovane pozicije koju imam u tom trenutku koristim takvu tragediju za svoj umetnički rad. U tom smislu, odlučila sam da o tome progovorim kroz lične i intimne ispovesti svojih likova, ali i da problematizujem poziciju umetnika, odnosno umetnosti kao takve i njenog odnosa prema tome što se dešava.

Čini se da scena boluje od elitizma. Kako izaći na kraj s tim?

- Ne odustajati od pozorišta i priča koje nas se svih tiču.

Na doktorskim ste studijama dramaturgije. Može li naučno bavljenje pisanjem poboljšati samo pisanje ili je ključ dobrog teksta u studiji slučaja i na terenu?

- Kod nas na fakultetu postoje teorijske, odnosno naučne doktorske studije i umetničke doktorske studije. Ja sam na umetničkom odseku i on se razlikuje od teorijskog po tome što, osim doktorske teze i rada koji ćemo napisati, treba da proizvedemo i neki umetnički rad na osnovu kojeg doktorska teza nastaje. Tako ću se ja baviti obema stvarima, a čini mi se da je ključ dobrog teksta u studiji slučaja i, kako ste rekli, rada na terenu, kao i u mnogo istraživanja i osluškivanja samog sebe, nakon čega vrlo često dobro dođe i teorijsko promatranje određenih pojava.

Da li dramski tekst katkad mora biti pragmatičan na račun estetike, i jesu li mladi stvaraoci prinuđeni na pravljenje kompromisa?

- Mislim da ne mora, niti bi trebalo da bude. Dramski tekst, ali i umetnost kao takva, ne mora ništa. Svi smo stalno prinuđeni na kompromise, a mladi stvaraoci posebno, imajući u vidu da smo u najvećem broju slučajeva u prekarnoj poziciji. Kompromisi se, dakle, prave, samo treba znati gde se postavlja granica.

U pripremi je Vaš novi komad „Najusamljeniji kit na svetu", a premijera će biti u Srpskom narodnom pozorištu. O kakvom tekstu je reč i šta da očekujemo u nastavku priče?

- Tekst je ponovo jedna intimna porodična priča, ali stavljena u širi kontekst, koji obuhvata i svemirska i morska prostranstva. Nakon „Stvaranja čoveka" i tekstova „Kepler 452-b" i „Moćni rendžeri ne plaču" deluje kao da sam napisala komad koji objedinjuje sve teme i motive prethodno načete u mojim radovima. Ponovo sam se vratila temi porodice i porodičnih relacija, ali sam pisala i o usamljenosti, otuđenosti, ljubavi...

Jesmo li mi, deca ovog veka, nedostojni istorije naše ili je ona nedostojna nas?

- Istorija prostora na kojem živimo oduvek je bila komplikovana i složena. Umetnici su je vrlo često koristili kao polaznu tačku svog rada i neki njeni segmenti sigurno mogu poslužiti kao inspiracija, ali ne i kao odrednica budućeg rada. Verujem da se treba fokusirati na stvaranje bolje budućnosti i ne ponavljati greške iz prošlosti, a kasnije će se pokazati kakvu smo to istoriju za sobom ostavili.

Vaš osadašnji rad je naglas hvaljen, dobili ste neke lepe kritike, tu su i nagrade za dramsko stvaralaštvo. Na spiskovima Vas nabrajaju uz važna imena srpske drame. To je zavidan i produktivan početak. Da li Vas to plaši ili motiviše?

- Definitivno je lepo i ohrabrujuće što sam prepoznata kao autorka čiji se rad ceni i nagrađuje, ali osim što je to podsticajno za moj dalji rad, naravno da postoje odgovornost i strah. Nema tu straha od daljeg rada, ja u svom radu uživam, ali ponekad osećam strah od očekivanja drugih. Međutim, moj posao je takav da ne pišem samo za sebe, već i za druge, i to su onda dobri strahovi s kojima se stalno treba suočavati.

Kako vidite našu pozorišnu scenu u odnosu na evropsku?

- Moram da priznam da je, imajući u vidu produkcione mogućnosti srpskog pozorišta, naša scena ponekad vrlo uzbudljiva. Ipak, ne mislim da se treba navikavati na to da se predstave prave samo sa budžetima ispod svakog minimuma samo zato što je moguće. U tom smislu, (zapadno)evropska pozorišna scena je u znatno boljoj situaciji, ne  samo zbog finansijskih mogućnosti već i zbog toga što im taj aspekt nije opterećenje i onda je umetničko stvaralaštvo oslobođeno spoljnih ograničenja.

Srpska publika je navikla na određene predstave, uglavnom komedije, i od njih se ne odustaje već nekoliko decenija. Da li je publika razmažena i voli samo komedije i lake predstave ili o repertoarima odlučuju oni koji žele da ugode publici?

- Ne bih se složila s tim da je publika razmažena. Publika će uvek reagovati na nešto što je dobro, bila to komedija ili najpotresnija tragedija, a pitanje je naše odgovornosti kao stvaralaca da li ćemo publiku staviti pred određeni izazov i biti spremni da ponekad rizikujemo ili ćemo joj podilaziti i igrati na sigurno. Naravno, tu odluku ne donose samo stvaraoci već i pozorišta kao institucije sa svojom repertoarskom politikom, odnosno institucije koje ne treba uvek publici da daju ono što ona misli da želi, nego ono što joj treba.

Jonesko je gotovo razneo tradicionalnu formu i otvorio mnoga pitanja na koja još nisu nađeni odgovori. Šta ostaje novim snagama teatra?

- Tradicionalna forma drame je svakako počela da se preispituje s pojavom drame apsurda, ali je forma dodatno dekonstruisana krajem dvadesetog veka i pojavom in your face dramaturgije, odnosno dramaturgije krvi i sperme, čija je (jedna od) predstavnica, recimo, Sara Kejn. Nakon toga, osim preispitivanja tradicionalne forme, učestala je praksa (bila) rediteljska dekonstrukcija (u deridijanskom smislu) dramskog teksta i mislim da pisci nove generacije, kako ne bi došlo do toga s njihovim tekstovima, već sami u formi dekonstruišu sopstveni tekst i istražuju njegova ograničenja i mogućnosti. Dakle, nama onda ostaje da ispitujemo koliko su otvorene te granice (i postoje li uopšte).

Često pišete o detinjstvu i Vaše drame su protkane autobiografskim elementima. Da li je najbolja osnova za tekst upravo život i koji su najdelotvorniji mehanizmi transponovanja ličnog iskustva u opšte iskustvo?

- Mislim da je neminovno da pisci u narative koje konstruišu unose lična iskustva. Najuzbudljivije mi je, u stvari, kada se ta granica između biografskih elemenata i fikcije u mojim tekstovima ne razaznaje. Ipak, vrlo često neki autori upadnu u zamku verujući da je stvarni događaj iz života odličan materijal za dramu/scenario, a onda se ne proigraju u toj formi i tekst postane neočekivano dosadan. Treba imati u vidu da događaji u drami moraju biti mogući i verovatni, jer nas život vrlo često iznenadi nečim što je moguće, ali ipak malo verovatno, što u drami retko kad dobro prolazi. Nisam sigurna da postoji proveren recept za transponovanje nekog ličnog iskustva u opšte iskustvo, već mislim da se ta tranzicija dešava upravo u deljenju iskustva koje je na izgled lično, ali u razmeni sa čitaocima, odnosno publikom ono postaje opšte jer se u tom iskustvu uvek nađe nešto u čemu se neko drugi bar malo prepozna.

Kažete da se u kompromisima mora postaviti granica. Gde je Vi postavljate i imate li do sada neka loša iskustva i neprijatnosti u poslu?

- Loših iskustava uvek ima, ne smatram da ih treba isticati i pridavati im značaj veći nego što zaslužuju, ali se neprijatnosti izbegavaju upravo postavljanjem tih granica preko kojih se ne ide. Svako od nas ima crvenu liniju preko koje ne ide, ali ona nije neko univerzalno merilo, već je individualna stvar. Ne ideš preko svojih uverenja i sistema vrednosti, odnosno sam postavljaš granicu.

Pruža li savremena društvenopolitička situacija dovoljno prostora mladim autorima da se izraze? Kako biste ocenili položaj umetnika iz sopstvenog iskustva?

- Ako mislite na pitanje tema o kojima se govori, piše, odnosno stvara na bilo koji način, mislim da uvek postoji put i prostor da se stavovi, pitanja i misli izreknu i plasiraju. Ako je pitanje vezano za prostor za stvaralaštvo mladih autora uopšte, mislim da on nije velik, ali da uz nove medije i mogućnosti koje pružaju da se dopre do ljudi on ne mora delovati tako ograničeno, treba samo biti maštovit u dovijanju tim mehanizmima represije. Što se tiče položaja umetnika, on je težak, pre svega zbog prekarne pozicije u kojoj se većina umetnika nalazi. Međutim, u jednom trenutku odeš dovoljno daleko da više nema nazad, odnosno shvatiš da ne znaš ništa drugo tako dobro da radiš, da je to tvoj poziv i da moraš da se boriš, a borba je neprestana.

Kakva su Vaša iskustva s rediteljima i glumcima? Koga biste izdvojili?

- U svim pozorištima u kojima sam radila imam divna iskustva sa glumačkim ansamblom. Zaista je divno i neverovatno uzbudljivo videti kako različiti ljudi na različite načine oživljavaju ono što pišeš. Međutim, veliki udeo u tome imaju reditelji, koji biraju put kojim će oživljavanje tog teksta ići. Radila sam s nekoliko različitih reditelja i rediteljki, ali moram da priznam da najviše uživam u radu s rediteljem Jugom Đorđevićem, s kojim sam studirala i sarađivala još od prve godine fakulteta. Možda je ključ te povezanosti i divnog odnosa na poslovnom planu upravo dugogodišnja saradnja i prijateljstvo koje nas je zbližilo toliko da razumemo jedno drugo bolje nego što bi mene neki drugi reditelji razumeli, a on neke druge pisce tumačio.

Jeste li se ikada razočarali u neku svoju drama kada ste je gledali na sceni? I osećate li izvedbu integralnim delom svog teksta?

- Mislim da, kada se baviš dramskim pisanjem, nema mnogo prostora za razočaranja po pitanju inscenacije. Kada pišem, ja nikada ne zamišljam kako će to izgledati na sceni, već svaki svoj tekst dok pišem doživljavam kao da se dešava u nekom paralelnom svetu koji liči (ili nekad ne liči) na ovaj naš, a sledeći korak, koji može biti samo nadgradnja tog teksta, jeste da se on postavi na scenu. Različiti reditelji će na različite načine čitati ono što napišeš, i na to moraš biti spreman ako si odlučio da se baviš dramskim pisanjem, ako ipak nisi spreman na to, onda možda treba da odabereš neku drugu formu stvaralaštva. Naravno, bilo je režija mojih tekstova koje su mi se manje dopale od drugih, ali izvedba jeste jedan od integralnih delova dramskog teksta i uteha je uvek u tome da će neko drugi taj tekst režirati drugačije. A na kraju krajeva, uvek će ostati i originalna verzija za čitanje.
 
Jeste li oštri prema sebi po pitanju uzora i uticaja, i kako gledate na svoje prve radove?

- Skoro sam gledala režiju jednog od mojih prvih tekstova, sa druge godine fakulteta, koji je Marija Medenica, glumica iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, radila sa dramskim studijom „Ćoše" iz Obrenovca i imala sam užasnu tremu jer je tekst tako davno napisan. Bilo je to neobično iskustvo, ali mislim da je bilo korisno i značajno da vidim sa čim sam počela, a gde sam sada po pitanju svog pisanja. Što se tiče uzora, stičem ih najviše kroz čitanje i upijanje raznih drugih sadržaja. Stvaralaštvo drugih ljudi koje mi se dopada i koje cenim uvek je motivacija da i ja pomeram svoje granice i radim na sebi.

Opijenost detinjstvom
Mladu autorku publika prepoznaje po dramama „Ko još jede hleb uz supu", „Moćni rendžeri ne plaču", „Kepler 452-b", „Stvaranje čoveka", „Najusamljeniji kit na svetu", a za dosadašnji rad dobila je nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz" za 2018. godinu. Tijana Grumić je učestvovala na Sterijinom pozorju, a njene drame se igraju u Srpskom narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Pozorištu „Bora Stanković"... Njenim tekstovima figuriraju psihološki iznijansirani likovi, dok je detinjstvo i odrastanje s početka novog veka na našim prostorima ono što ih hronotopski određuje. Stoga u fokus interesovanja stavlja decu i mlade, te njihove roditelje, stvarajući tako heterogenu osnovu na kojoj se gradi dramski zaplet. Zbog svog dosadašnjeg rada, specifičnog stila, tematike i slobode, Tijana Grumić se smatra predstavnikom i glasom najmlađe umetničke generacije.