IZLOŽBA ŽELJKA SINOBADA: Fotografska priča o ljudima koji su izgubili dom i nadu

Rat se ne završava potpisivanjem primirja između dve zaraćene strane. Možda samo formalno. Ostaju katanci na napuštenim ognjištima, uništena detinjstva. Ostaju bolesni, invalidi, njihova patnja i strah koje nijedno vreme neće zaceliti.  Međutim, zahvaljujući ljudima kao što je Željko Sinobad, ostaće još nešto. Ostaju slike koje svedoče o pretrpljenoj patnji i stradanju običnih, malih ljudi, koji su u tim ratovima bili samo pijuni u rukama moćnih. Moćnika koji su povlačili poteze, za koje će se kasnije ispostaviti da su bili sudbonosni, za sve, osim za njih.

Upravo ti obični, mali  ljudi i njihova bol u fokusu su  fotoreportera Sinobada koji je u kući Đure Jakšića,  predstavio svoju izložbu " Svedočanstvo o vatri i tami". Na fotografijama su zauvek ostali trenuci očaja, bespuća, straha ljudi koji su bili svedoci događanja od 1988. do 2016. godine. Od raspada Jugoslavije, demonstracija, pa do pustih sela.
- Ovo je treća izložba i od početka se trudim da pratim kako ljudi reaguju na ove slike. Ne doživljavaju ih svi isto, ne bude im se isti osećaji. Sve zavisi od toga kako ih dožive, kako ih osete. To ne zavisi od mene, niti sam imao ideju da svi odreaguju isto. Naravno, cilj umetnosti jeste da ne ostavi ravnodušnim, da rastuži ili razveseli. Nažalost, ova postavka je možda tužnija priča, ali mislim da ljudima može doneti i nešto pozitivno, kaže za Ekspres Željko Sinobad.
Željkov objektiv beleži potresnu fotografsku priču o raspadu Jugoslavije (1991-2001.) koja je nestala u žestokim etničkim sukobima između naroda bivše države. Sudbonosni trenuci  inspirisali su Sinobada da ih, ne samo zabeleži, već da na fotografiji zauvek sačuva događaje koji su  promenili živote stotine hiljada ljudi. Tako je nastao ovaj jedinstveni dokument o selima , gradovima, državi koja je nestala u vihoru rata.

- Svestan sam težine fotografije i toga da ona doslovno predstavlja  dokument. Ne umem da odgovorim da li je profesija izabrala mene, ili ja nju. Jednostavno sam radio ono što volim i osećam. Najbolje što umem i mogu. Naravno da sam se nadao da će ono što radim imati neku vrednost i da će ostati iza mene. Međutim, još uvek ne mogu da kažem kako će ovo uticati na mlađe ljude i koliko će toga ostati. Možda će sve jednostavno za deset dana nestati i izgubiti se. To je pitanje na koje samo vreme može da odgovori, ističe fotoreporter.

O Sinobadovom "stvaralaštvu", govorila je Tanja Ognjević, istoričarka umetnosti i kniževnica, koja je kao novinarka često bila na terenu sa njim.
- Ono što me intrigira duže od tri decenije poznastva sa Sinobadom jeste da se životna situacija transformiše u umetničko delo s nesumnjivim kvalitetom koji zadovoljava kriterijume likovne kritike, a posebno kada se ima na umu da su fotografije iz ovog ciklusa, na ovoj postavci, snimane spontano, analogno, foto-aparatom koji nema mogućnost brzog premotavanja i u situacijima gde korišćenje filma limitira fotografa promišljanjem šta će u kom trenutku slikati, naglasila je Tanja Ognjević.
Simbolično ili ne Sinobadova izložba održava se u kući Đure Jakšića. Baš kao što i prva strofa Jakšićeve "Otadžbine" opisivajući, sumorno čelo i duboke mračne bore kamena zemlje Srbije, zapravo govori o stradanju srpskog naroda, tako i Sinobadove crno-bele fotografije danas, u njegovoj kući,  svedoče o nekim novim stradanjima istog naroda.
-Fotografija ima čudnu borbu. Dešava se u trenutku, a taj trenutak čekaš jako dugo. Priča se u meni konstantno razvija i pre, ali i posle samog slikanja. Što se tiče same fotografije, ona posle živi neki svoj život,obajašnjava Sinobad.

Postavka koju je organizovalo Srpsko kulturno društo "Zora" Knin-Beograd i Udruženje Srba iz Hrvatske, Beograd biće otvorena do 15. avgusta.