KAD PIŠEM, RIZIKUJEM DA BUDEM NEPOBOŽNA

KAD PIŠEM, RIZIKUJEM DA BUDEM NEPOBOŽNA


 Teško je uspostaviti granicu između priče i mikropesme. Danas se kratkoj priči više veruje nego romanu. Isto je i sa onim najkraćim pesmama, koje samo u nekoliko stihova obuhvate i veliku temu i dobru procenu

Knjizi ne treba suditi prema koricama, ali prvi susret sa zbirkom pesama „Fosil sumnje” Ajtane Dreković morao je ostaviti snažan utisak, budući da je reč o jednom vrlo vešto i precizno pronađenom naslovu za pesničku zbirku. Nešto tako arheološki i istorijski važno poput fosila moglo je sadržati efemerni činilac sumnje samo u istančanom i prefinjenom pesničkom duhu, kakav je Ajtana Dreković 2015. godine predstavila srpskoj književnoj publici. U međuvremenu, pesnikinja je objavila još jednu zbirku pesama, „Angara”, i nekoliko kratkih priča, nastavila je da doprinosi književnoj umetnosti kroz priloge u periodici, a sve neprekidno se dokazujući na bojištima književnih konkursa. Sticajem okolnosti, nakon master studija se seli iz Srbije…

Mladi autori se često iz nezadovoljstva sopstvenim izrazom odriču ili stide prve knjige. Vi?

– Moja prva knjiga nije se desila spontano, ponajmanje slučajno. Znala sam šta očekujem od nje i sve vreme tokom pisanja bila sam svesna bitnosti prve knjige. Svakako da bih danas neke stihove iz tih pesama promenila i neke pesme doradila. Ali to uviđanje dolazi tek kasnije, sa iskustvom posle prve knjige.

Vaša prva zbirka „Fosil sumnje” najavila je jedan autentičan lirski izraz na srpskoj književnoj sceni. Oprobali ste se i u proznim formama. Kako se odnosite prema pitanju i izboru žanra?

– Kada je žanr u pitanju, ponekad mi je teško da uspostavim granicu između mikropriče i mikropesme. Ipak, ono što primećujem i često napominjem jeste da se danas kratkoj priči veruje više nego romanu. Isto je i sa onim najkraćim pesmama, koje u samo nekoliko stihova ili reči obuhvate i veliku temu i dobru poentu. Takvim pesmama rado obezbeđujem prostor i na svom blogu „Libela” i u svojim zbirkama.

Završili ste osnovne i master studije srpske književnosti i jezika. Koliko Vas obrazovanje određuje u literarnom izrazu i da li se plašite citatnosti, uzora, uticaja?

– Moja majka kada bi odlazila u šetnju kroz šumu i zastala pored nekog stabla da se odmori, nikada se ne bi oslonila o celo drvo. Dohvatila bi rukom tek jednu grančicu koja bi visila pored njene glave i zastala da predahne. Mislim da je ta slika moje majke odredila i moj odnos prema životu, ljudima, poeziji, ali i prema uzorima u pisanju. Citatnost i primetnost uticaja mogu predstavljati kvalitet dela ukoliko se s pažnjom odabiraju i ukoliko se celim svojim pesničkim bićem ne oslanjamo na njih, već samo jednom niti. Autentičnost je najvažnija.

Kako biste definisali sopstvenu poetiku? Koje su ključne osobine Vaših tekstova, i kome se oni obraćaju?

– Do sada se u književnosti najglasnije govorilo o ljubavi, ratu, prijateljstvu, veri, nadi, stradanju… Ono što zaokuplja moju pažnju jeste fenomen sumnje, slutnje i stida. O prva dva sam već šaputala. Svesna da je to nešto što se javlja pre svega kao osećanje, a ne reč, najčešće ne govorim direktno o njima. Cilj moje poezije jeste da posle čitanja pesama čitalac oseti kao da mu je nešto došapnuto, kao da je na trenutak uspeo da prodre do neke tajne našeg univerzuma, kao da mu je dato da nešto na trenutak razume i zaboravi. U tom trenutku javljaju se osećanje sumnje i osećanje slutnje. S druge strane, motiv koji najčešće koristim jeste motiv vode. Premda se o njemu mnogo pisalo, neiscrpan je. Moje pesme su kao vedro: ili je puno, ili je prazno. Ili govore o vodi, ili o odsustvu vode. Kao motiv, voda je prilagodljiva svakoj temi, kao što i u stvarnosti ima tu moć da zadobije oblik onoga u čemu je.

Osećate li se delom jedne umetničke generacije i kako biste definisali stanje i kretanje savremene srpske književnosti?

– Da, osećam se delom svoje umetničke generacije. Među nama postoji dobra komunikacija. Kada je kretanje te mlađe srpske pesničke generacije u pitanju, deo autora sledi jedan urbaniji tok poezije i svežijih tema, dok se drugi deo te generacije pažljivije osvežava. Jedni su glasni, drugi šapuću. Obe strane jednako doprinose srpskoj književnosti.

Ipak, više ne živite u Srbiji. Zbog čega ste otišli u inostranstvo?

– Otišla sam zbog nezadovoljstva, zbog tuđeg čuđenja mom čuđenju, zbog zatvaranja kulturnih institucija u mom gradu, zbog ćutanja naroda, ali i zbog ljubavi.

Nije lako napustiti roditelje, svoj jezik i narod. Kako je tekao taj put i da li se kajete zbog odluke da napustite zemlju?

– Napuštanje roditelja oduvek je bilo izvesno. Danas mladi žive sami računajući na blizinu roditeljske kuće. U mom slučaju je razdaljina nešto veća, pa samim tim i nedostajanje. Ne kajem se zbog odlaska jer sam se prethodno potrudila da u svom gradu, u svojoj zemlji, stvorim uslove za normalan život i društveno delovanje, ali svaki pokušaj je bio osujećen.

Da li treba da pristanemo na to da je naša budućnost van Srbije?

– Naravno da ne. Poznajem nekoliko predstavnika svoje generacije koji su odbili da napuste svoju opštinu, svoju zemlju. Jedan od njih upravo razvija ideju eko-kampa na Pešteri, i to nakon što opština nije odobrila mnogo njegovih kulturnih projekata.

Kakve su prilike za mlade ljude u Srbiji, a kakve u Nemačkoj?

– Čini mi se da je potreba za književnim delovanjem uvek primetnija u ekonomski slabije razvijenim zemljama. Ipak, o konkretnim prilikama za mlade autore u Nemačkoj još uvek mogu da govorim samo uopšteno. Ali mogu reći da svaki autor koji se zanima za književnu obradu pitanja savremenih čovekovih problema može naći svoje mesto u takvoj zemlji.

Ajtana Drekovic 3

S takvim iskustvom, kako Vam domovina izgleda sa distance, i utiče li boravak u tuđini na Vaše stvaralaštvo?

– Na stvaralaštvo jednog autora više utiče domovina nego nova zemlja. Domovina određuje autorovu autentičnost, a tuđina obezbeđuje raznolikost tema.

A ima li sujete među kolegama književnicima?

– Među mojom generacijom postoji dobra komunikacija, susreti, razmena čitalačkih iskustava, saradnja na blogovima i veb-časopisima. Starije generacije književnika neretko nam obezbeđuju prostor za javno predstavljanje u periodici. Jedini uslov je kvalitet.

Uređujete književni blog „Libela”, koji definišete kao prostor potrage za antologijskom poezijom. Odakle potreba da se antologizira, i ima li savremena književna scena potencijal da stvori dela neprolazne vrednosti?

– „Libela” traga za antologijskom poezijom iz potrebe da napravi jedan trenutni presek i pogled na našu i svetsku poeziju. Ona nastoji da izdvoji onaj deo poezije koji uspostavlja ravnotežu u današnjoj savremenoj poeziji. A savremena književna produkcija je u sličnom položaju, traga za delima neprolazne vrednosti. „Libela” u adresi sadrži znak O, koji simbolizuje mehur. Taj mehur, to je naša uloga.

Nekoliko antologija pesništva obeležilo je dvadeseti vek: s početka ona Bogdana Popovića, pa Zorana Mišića, Miodraga Pavlovića… Je li blog budućnost antologija i sumiranja pesničke vrednosti, i može li ta forma dostići uspeh klasičnih antologija?

– Blogovi koji tragaju za antologijskom poezijom jesu samo jedna mogućnost da se uhvati korak s vremenom. Ukoliko jedan takav blog (prema afinitetima, prepoznavanju kvalitetne poezije i čitalačkom iskustvu svog tima saradnika) uspe da okupi pesme antologijskog značaja, forma postaje daleko manje važno pitanje. Da li će naš blog u tome uspeti, videćemo, vreme će presuditi.

Internet književnost – moda ili mogućnost?

– Svaka moda predstavlja jednu mogućnost. Smatram da tu mogućnost treba iskoristiti i sagledati sve njene prednosti. Internet književnost predstavlja izraz potrebe da se uhvati korak sa savremenim svetom, da se ide s vremenom, ali ne i da se nužno ostane u njemu. Vreme će pokazati rezultat korišćenja te mogućnosti.

Ajtana Dreković, profesorka bosanskog jezika iz Tutina, dobila je književnu nagradu. Koji jezik predajete i kako se odnosite prema balkanskim podelama?

– Zapravo, ja sam studirala na smeru Srpska književnost i jezik, i na istom smeru, s temom iz oblasti stilistike, završila i master. Odmah nakon toga dobila sam priliku u tutinskoj gimnaziji da predajem bosanski jezik kao maternji. Nakon dve godine rada odlučila sam da napustim posao i preselim se. Na crtu različitosti među jezicima bivše Jugoslavije gledam kao na jedno bogatstvo. Ipak, kada ta različitost postane sredstvo podele naroda, to je znak da neke stvari treba drugačije definisati i sprečiti zloupotrebu jezičkog bogatstva.

Vaša knjiga „Angara” je, kao i „Fosil sumnje”, pobedila na konkursu i tako postala dostupna široj čitalačkoj publici. Da li su konkursi jedina šansa za početak, i kako izaći kao pobednik?

– Konkursi za prvu ili drugu knjigu dobra su šansa za početak, ali ne i merilo kvaliteta. Žiri jednog takvog konkursa ima priliku da čita pesme mladih stvaralaca, ali i da se s njima u okviru festivalskih dana druži, te tako pronikne u mogući potencijal i autentičnost jednog mladog pesnika. Ali konkursi nisu jedina šansa. Na primer, nekoliko mlađih autora moje generacije imalo je priliku da objavi svoje zbirke pesama ili priča u okviru radionice časopisa „Sent” u Novom Pazaru. A takve prilike su brojne.

Dokazali ste da mlada pesnikinja može da nađe svoje mesto na srpskoj književnoj sceni. Čega ste sve morali da se odreknete na tom putu?

– U konzervativnijoj sredini teško je izboriti se za svoj glas i svoj put. Posebno kada je ženski glas u pitanju. U takvoj sredini bavljenje umetnošću na jedan savremen način u očima naroda još uvek predstavlja izraz nepobožnosti ili izostanka morala. S druge strane, svet je u svojim centrima odavno prevazišao takva ubeđenja. Ipak, ja se trudim da osobine svoje ženske prirode iskoristim u svrhu oblikovanja svog pesničkog glasa, ali ne i da ga namećem ili se za njega borim.

Kažete da je teško izboriti se za glas, posebno ženski. Šta sve za Vas predstavlja ta distinkcija, i gde je izvor takvih podela?

– Izvor takvih podela i predrasuda još je jedna enigma za mene. Knjiga je u takvim sredinama poput svetinje koja se skrnavi prečestim otvaranjem bez prethodnog čišćenja duše i tela. A kada se neko usudi još i da se bavi pisanjem, onda ta osoba izaziva čuđenje i proglašava se reformatorom svetih knjiga, verskih knjiga. Slično iskustvo sam doživela u svom gradu.

Koji je Vaš način za prevazilaženje konzervativnosti sredine iz koje potičete?

– Upornost u kreativnosti. Neodustajanje od sopstvenog mišljenja, stavova, reči i principa.

Radite li na nečemu novom i da li razmišljate o povratku u Srbiju?

– Jedan pesnik mi je jednom rekao kako je najteže pisati o nečemu privatnom. Pesnik se hvata u koštac s različitim temama, ali najmanje piše o ličnom, o intimnom. Trenutno radim na novim ciklusima pesama, u koje ću pokušati da unesem više tog tona i nijansi. Povratak je izvestan, doći ću u Srbiju na nedelju dana u aprilu. Šalu na stranu, ne želim da ispadne da mrzim našu zemlju, samo me je malo naljutila ta sredina. Domovinu nikada zaista nisam napustila.

 

Ajtana Dreković – poetski laureat

Ajtana Dreković rođena je 1991. godine u Tutinu, a živi i radi u Nemačkoj. Osnovne i master studije srpske književnosti i jezika završila je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. „Fosil sumnje”, njena prva zbirka pesama, objavljena je 2015. kao pobednička na konkursu festivala Dani poezije u Zaječaru 2014. godine, a za istu zbirku nagrađena je čak dvama nagradama: Matićevim šalom za 2016. godinu i nagradom „Aladin Lukač”, koja se dodeljuje pesnicima mlađim od 27 godina. Na konkursu Biblioteke „Milutin Bojić”, Ajtana Dreković je postala laureat nagrade koja nosi ime velikog pesnika i 2018. je objavila i drugu zbirku pesama pod nazivom „Angara”. Za kratke priče i prozne zapise dobila je nekoliko nagrada. Njen stil karakteriše jezička rafiniranost, sažetost i konciznost, a poetske slike koje ostvaruje mahom donose efektne poente i zrače dubokom simbolikom. Ova pesnikinja predstavlja jedinstven, nov i zreo glas u savremenoj književnoj produkciji Srbije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar