KAD ZOVE PLEME, ETO GA ZLO: Esej Marija Vargasa Ljose o kojem bruje Španija i svet

KAD ZOVE PLEME, ETO GA ZLO: Esej Marija Vargasa Ljose o kojem bruje Španija i svet


U eksploziji populizma u svetu, levog ili desnog svejedno, mnogi intelektualci su počeli da pišu nekrologe liberalizmu, slobodnom svetu za koji je još američki filozof Frensis Fukujama 2001. godine ustvrdio (danas se kaje) da je zauvek porazio sve svoje „neprijatelje“. Taman kada su svi očekivali da i vremešni peruanski nobelovac za književnost Mario Vargas Ljosa odigne belu zastavu, on je objavio esej „Zov plemena“, u kojem kroz svoju političku biografiju i intelektualno sazrevanje šalje zapravo jednu drugu poruku – liberalizam nije u krizi, i ono što je prolazno je u stvari kriza, a ne težnja čoveka za slobodom.

Kroz esej o svom političkom putu od doktrinarno tvrdog levičara do duboko ubeđenog liberala, Ljosa šalje poruku da je u redu sumnjati, preispitivati i sebe i svet oko sebe, da doslednost nije uvek vrlina, ali da je i stalna nedoslednost svakako mana.

– Biti mlad slobodoljubiv čovek u Latinskoj Americi pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bilo je nezamislivo bez levice. Ja levici nisam bio blizak, bio sam unutra – u startu priznaje Ljosa i dodaje:

– Barbudosi (bradonje) su nas sve inspirisali. Kao mlad novinar francuske državne novinske agencije u pet navrata sam odlazio na Kubu. Ali malo pomalo ono što sam tamo video sve manje mi se dopadalo. Prvo veliko razočaranje bilo je kada sam saznao da je Fidel Kastro na ostrvu formirao prave koncentracione logore. Nazvao ih je UMAPS (vojne jedinice za pomoć u proizvodnji), a punio ih je političkim protivnicima, verujućim katolicima, Jehovinim svedocima, homoseksualcima i običnim kriminalcima. To me je duboko pogodilo i s grupom pisaca sam potpisao protestno pismo. Kastro nas je ubrzo pozvao na razgovor, koji je zapravo bio njegov celonoćni monolog. Nije tu bilo prostora za bilo kakvu kritiku – navodi Ljosa.

– Ja sam protiv te proklamovane jednakosti ljudi. Znate, nula je najegalitarniji broj. Ništa možete deliti koliko god hoćete puta, i svi će dobiti isto, ništa. Jednakost u koju se mnogi zaklinju je potrebna, ali je to jednakost prilika da svako odabere svoj put i razvija se kao pojedinac, a ne u nekom plemenu, bilo ono nacionalno, jezičko, versko, rasno, političko, bilo kakvo ističe Ljosa.

Liberali, za razliku od svih autoritarnih ideologija, priznaju da nemaju odgovore na sve. Ali imamo odgovor za traganje. To je temeljna razlika između liberalizma i svih drugih političkih ideja – ističe Ljosa, dodajući da iz toga proizilazi i tolerancija, bez koje kritika postaje kritizerstvo, a samokritike nema. U tome se razlikujemo od svih totalitarnih ideja, od marksizma i fašizma, preko opakog nacionalizma, pa ako hoćete i konzervativizma, koji temelje društva gradi na nekakvoj tradiciji. Oni fokus identiteta vide u prošlosti, ne čak ni u sadašnjosti, a kamoli u budućnosti. A svet se menja brzo i nezaustavljivo. Zato je važno gledati napred.

– To je populizam! Levi, desni, čak i liberalni, odnosno pseudoliberalni. Populizam je treća opasnost koja se ozbiljno nadvila nad sudbinom čovečanstva. Prethodna dva izazova demokratiji bili su komunizam i fašizam. I liberalna demokratija je pobedila. Populizam je podmukliji jer nema ideološku potku, prikriva se, oblači razna odela. I vidite, na populizam nisu imuna ni društva s dubokom tradicijom demokratije, vladavine prava, razvoja individualizma, poput Velike Britanije u Bregzitu ili SAD s Donaldom Trampom. Ko je to mogao da zamisli – govori peruanski pisac.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar