Katedrala je odavno spasena

Igoov roman je definitivno napravio prekretnicu u doživljaju katedrale i sigurno je najzaslužniji za to što je Notr Dam zauvek upisan u istoriju i što se širom sveta to zdanje smatra tako bliskim, poznatim i intimnim

Bogorodičina crkva dala je možda nekoliko tačnih perspektiva o umetnosti srednjeg veka, o toj divnoj umetnosti, za koju do sada jedni nisu znali, a koju drugi, što je još gore, nisu cenili, kaže Viktor Igo u Dodatku poslednjem izdanju dela „Zvonar Bogorodičine crkve". Potaknut nevoljom koja je zadesila njegov grad, tom da se spomenici kulture i veličanstvena arhitektonska dela ruše iz pragmatičnih razloga te da graditelji zanemaruju osnovna urbanistička i estetska načela, Igo je naglašavao da oni koji ruše „čine zlo koje rđav ukus može naneti dobrom ukusu".
Iz takvog Igoovog raspoloženja nastaje verovatno najuspelija i najpoznatija predstava katedrale Notr Dam u Parizu u književnosti. On je 1831. godine objavio roman „Zvonar Bogorodičine crkve", koji je pisao od 1829, a malo su poznate pobude i motivi koji su inspirisali pisca na to delo. Među glavnim razlozima pisac navodi želju da ukaže savremenicima na vrednost gotičke arhitekture, koja s početka devetnaestog veka nije bila priznata, i koja je, iz praktičnih razloga, bila menjana savremenijim zdanjima i zgradama bazične namene. Nekoliko godina pre objavljivanja romana, Igo je već otpočeo borbu s pariskim arhitektama, koje je nazivao rušiteljima i onima koji uništavaju istorijske spomenike.

 
Interesantno je to da izvorni naslov Igoovog dela, „Notre-Dame de Paris", ukazuje jednako i na katedralu kako i na glavnu junakinju dela, uličnu plesačicu Esmeraldu. Takvim postupkom pisac je svakako želeo da katedrali da počasno mesto i da je već u naslovu istakne kao važan činilac romana. Ipak, već u prvom prevodu na engleski jezik, Igoovo remek-delo nazvano je „Zvonar Bogorodičine crkve", te se takav naziv ustalio i u kasnijim prevodima. Prvi put na srpskom jeziku ovaj roman se pojavio u prevodu Dušana Đokića 1898. godine, pod naslovom „Bogorodičina crkva u Parizu", čime je prevodilac ostao bliži izvornom naslovu.
Taj roman je generisao čitav niz popularnih umetničkih dela, ekranizacija i adaptacija, zbog čega je postao deo opšte kulture i jedan od najpopularnijih naslova u istoriji književnosti. Među poznatijim filmskim adaptacijama izdvaja se ona nemačko-američkog reditelja i glumca Vilijama Diterla iz 1939. godine, koja se, pored filmova „Poštanska kočija", „Orkanski visovi" i „Čarobnjak iz Oza", prema mišljenju Konstantina Nasra, smatra jednim od najznačajnijih kinematografskih ostvarenja u zlatnoj godini Holivuda.

 
Ipak, jedna drugačija predstava katedrale iskri u svesti onih koji nisu imali priliku da uživo vide Notr Dam. Toliko da čak i oni koji ne znaju gde se ona tačno nalazi imaju osećaj da znaju sve o njoj. „Diznijev" crtani filmu „Zvonar Bogorodičine crkve" iz 1996. godine najmlađim gledaocima širom sveta već dve decenije predstavlja uzbudljivu i dirljivu priču o Kvazimodu i Esmeraldi. A to je više od priče. To je neponovljiv osećaj dečje mašte da si svakog trena tamo gde nikad nisi ni zavirio.
Malo drugačiji pogled na Notr Dam imali su slikari, a posebno je zanimljiva vizija na platnu Tereka Vilijamsa, britanskog slikara druge polovine devetnaestog i početka dvadesetog veka. Vilijams je bio poznat po svojim pejzažima i predelima koje je slikao na svojim mnogim putovanjima. Jedna od njegovih omiljenih destinacija bio je i Pariz, kojem je posvetio nekoliko svojih dela. Viziju katedrale posvećene Bogorodici Mariji predstavio je 1912. godine pastelnim i svetlim bojama, prikazujući zdanje s mostovima i Senom. Interesantno je da se na tom platnu zbog ugla iz kojeg je Vilijams slikao ne vidi toranj koji je izgoreo u požaru.

 
Zanimljivo je i to da je ovo remek-delo srednjovekovne arhitekture ostavilo jak utisak i na oca psihoanalize Sigmunda Frojda. Zabeleženo je da je Frojd tokom dve godine (1885-1886) koje je proveo na studijama u Parizu kod čuvenog profesora neurologije Žan-Martena Šarkoa bio opijen katedralom Notr Dam, te da je svako slobodno vreme koristio da posmatra građevinu koju je smatrao neponovljivo potresnom i tmurnom. Ispostaviće se da je to vreme ključno za razvoj i budućnost psihoanalize, budući da je Frojd upravo tada, u saradnji sa Šarkoom, istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Po povratku iz Grada svetlosti u Beč, nadahnut praktičnim iskustvom i osvežen boravkom u Parizu, Frojd će otvoriti privatnu praksu i posvetiti se obolelima od histerije. Osim toga, ta godina je bila presudna i za Frojdov privatni život, imajući u vidu da se upravo po povratku iz Pariza 1886. oženio Martom Bernajs, poznanicom iz studentskih dana, s kojom će živeti 53 godine i imati šestoro dece.

 
Svetlost, postojanost, osećaj dostojanstva i mistike koju katedrala uliva već bezmalo 700 godina u svest civilizacije nisu mogli nestati u vatri. Gledajući potresan prizor ljudi su dobili jednu drugačiju poruku. Fokus svakodnevice je pomeren, otvorio se slobodan prostor za vannacionalne i izvankonfesijske teme. Može li uopšte vatra izbrisati kulturu, koja svojom suštinom prelazi sve granice i zrači čistotom? U zidine katedrale odavno su se uselili duhovi istorije, sudbine ljudi koji su se pobožno molili, umetnički bunt, čarolija lepote... Oni su bezvremeni.
Naposletku, treba se setiti i slutnje koju je Igo, beležeći motive za nastanak romana „Zvonar Bogorodičine crkve" te opisujući jednu gravuru na zidu crkve, zapisao: „Sem prolazne uspomene, koju ovde posvećuje pisac ove knjige, ne ostaje više ništa od tajanstvene reči urezane na mračnom kubetu Bogorodičine crkve, ništa od nepoznate sudbine koju je ona tako melanholično kazivala. Pre nekoliko vekova nestao je čovek koji je ovu reč ispisao na svom zidu, zatim je nestalo i reči na crkvenom zidu, pa će naskoro možda nestati s lica zemlje i sama crkva."

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]