KNJIŽEVNI GURU – ELENA FERANTE – NAPULJSKA TETRALOGIJA – PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI

KNJIŽEVNI GURU – ELENA FERANTE – NAPULJSKA TETRALOGIJA – PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI


Elena Ferante: „Priča o izgubljenoj devojčici”, prevodilac: Jelena Brborić, izdavač: „Booka”.

Elena Ferante od 2011. do 2014. dostiže svetsku slavu s „Napuljskom tetralogijom” (prvi deo „Moja genijalna prijateljica”, drugi deo „Priče o novom prezimenu”, treći deo „Priče o onome koji beži i koji ostaje”, i konačno „Priče o izgubljenoj devojčici”). U Srbiji su prevedene sve četiri knjige i od tada su bestseleri. „Priča o izgubljenoj devojčici” je četvrti i poslednji deo najvećeg književnog globalnog hita u poslednjih 20 godina. Po svojim dometima i književnim ambicijama, „Napuljske priče”, o kojima sam pisala u trećem Književnom guruu, uporedive su jedino sa „Severnom sagom”,  sedmotomnom „Mojom borbom” Karla Uvea Knausgora. Da li je Elena Ferante napisala autobiografski roman ukoliko se jedna od dve protagonistkinje zove Elena Greko? Napisala bi ga, i to bi bio njen alter ego, da Elena Ferante nije pseudonim!

„Priča o izgubljenoj devojčici” je četvrti i poslednji deo najvećeg književnog globalnog hita u poslednjih 20 godina. Po svojim dometima i književnim ambicijama, „Napuljske priče”, o kojima sam pisala u trećem Književnom guruu, uporedive su jedino sa „Severnom sagom”,  sedmotomnom „Mojom borbom” Karla Uvea Knausgora.
Četvorodelna književna senzacija prodata je u preko šest miliona primeraka širom sveta (dva miliona u SAD) i prevedena na više od 30 jezika.

Od 1992. do 2010. Elena Ferante objavljuje pet romana, što joj u Italiji donosi status respektabilnog pisca, a od 2011. do 2014. dostiže svetsku slavu s „Napuljskom tetralogijom” (prvi deo „Moja genijalna prijateljica”, drugi deo „Priče o novom prezimenu”, treći deo „Priče o onome koji beži i koji ostaje”, i konačno „Priče o izgubljenoj devojčici”). U Srbiji su prevedene sve četiri knjige i od tada su bestseleri.

Da li je Elena Ferante napisala autobiografski roman ukoliko se jedna od dve protagonistkinje zove Elena Greko? Napisala bi ga, to bi bio njen alter ego, da Elena Ferante nije pseudonim!

U početku je identitet Elene Ferante bio potpuna misterija, nije se znalo da li je jedna osoba u pitanju ili su pak posredi dve osobe. Šta je garantovalo da je u pitanju žena? Žene? Možda su muškarac i žena ukrstili svoja pera. Pisac lako može biti muškarac ili muškarci koji pišu o konkretnim ženama, o sopstvenoj animi, ništa ne izmišljajući. Ako je verovati njenom izdavaču, iza pseudonima se ipak krije talentovana spisateljica, žena i majka.

Danas pseudonimi služe da se podstakne prodaja konkretne knjige, da se naslepo privuku čitaoci. Koriste se u marketinške svrhe i traju jednu sezonu kao modni trend. Prolazni su i služe za jednokratnu upotrebu. Privremeno. Ne razmišlja se o pseudonimu kao oznaci, obeležju koje će ujedno promeniti sudbinu stvaralaštva i stvaraoca. U naše doba dugovečni pseudonimi su retki. Kod Feranteove – on je trajan.

Elena Ferante je 1990. uz rukopis svoje prve knjige uputila pismo izdavaču o tome da je njena odluka da napiše svoja dela, ali ne i da učestvuje u daljem njihovom životu i promocijama. Intervjue pojedinim novinarima daje isključivo pismenim putem. Pisati pod pseudonimom potpuno je legitimno pravo i vrlo inovativno u današnjem svetu, u kojem vlada format Velikog Brata, tabloidnog razbijanja intime i inflacije nekorisnih, a uznemirujućih informacija.
Krajem pretprošle godine pažnju javnosti je privukao intrigantni članak Klaudija Gatija, novinara lista „Il Sole 24 Ore”, u kojem on tvrdi da je otkrio identitet zagonetne spisateljice. Reč je o ekonomskom časopisu, a Gati je pratio tokove novca i kupovinu luksuznih nekretnina. Zvuči senzacionalistički. Ali – nije. U pitanju je glavna razlika između dva koncepta novinarstva: američkog, kojem Gati pripada, čije su merilo čitaoci, i evropskog, čije su merilo autori, izdavači, njihova romantična privatnost. Elena Ferante je zapravo Anita Raja, tvrdi Gati, supruga italijanskog pisca i novinara Domenika Starnonea. Domeniko i Anita su se svojevremeno uselili u višesobni apartman u centru Rima.

Ferante demantuje.

Nedozvoljeno razotkrivanje, hladno njuškanje nije ozbiljno poremetilo fluid, interakciju između pisca i čitalaca zato što je Elena Ferante, ko god da je, veliki pisac, i njena misija kod čitalačke publike nije okončana. Naprotiv. Bombastične vesti lako će se zaboraviti, istina o identitetu će postati relativna ukoliko i ubuduće čitalačka očekivanja budu bila majstorski ispunjena.

„Priča o izgubljenoj devojčici” predstavlja grandiozno finale najveće književne sage XXI veka, poručuju iz „Booke”. A mi, poštovaoci, pročitavši svaki redak „Napuljskih priča”, pitamo šta je sledeće. Kako će Feranteova nadmašiti sebe?
Magazin „Tajm” uvrstio ju je 2016. godine među 100 najuticajnijih osoba na svetu.

Ako je prva knjiga Feranteove o detinjstvu, četvrta se proteže od zrelosti do starosti. Elena Greko vraća se u Napulj svoje mladosti da bi bila sa svojim ljubavnikom. To je njen prvi korak, a drugi je povratak u rejon, deo Napulja koji se proteže pored autoputa, u kojem sve propada, vri, kulja, bruji, psuje, viče, udara, priča dijalektom. Elena i Lila drže levijatana za ruku. On je sam život. Strašan, brutalan i divan.

Kakva je sudbina protagonista ove knjige? Kakva je sudbina trećeg po veličini i najjužnijeg italijanskog grada posle Rima i Milana? Koja je sudbina bivšeg Eleninog muža, njenog voljenog ljubavnika, braće Solara, Paskvalea, Antonija, Alfonsa, Enca, njenih kćeri, Liline dece, partnera i brata? Njihovih roditelja? Da li Elena i Lina zajedno provode starost, i da li će ih smrt, slučaj ili vreli dah levijatana, njegovo sluzavo prisustvo na fresci života – strašnog suda konačno razdvojiti? Ova epska scena se po ikonopisačkim kanonima nužno oslikava na južnom zidu crkve.
Romane Elene Ferante ne treba prepričavati, već čitati. Ljutiti se, besneti, osetiti radost i zaplakati. Što da ne?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar