KNJIŽEVNI GURU – FERNANDO PESOA – KNJIGA NESPOKOJA, PESOIN LEGION – NOJEVA BARKA

KNJIŽEVNI GURU – FERNANDO PESOA – KNJIGA NESPOKOJA, PESOIN LEGION – NOJEVA BARKA


Fernando Pesoa: „Knjiga nespokoja”, prevodilac: Vesna Stamenković, izdavač: „Dereta”.

Fernando Pesoa u delu „Knjiga nespokoja” nije bio dirigent sopstvenog simfonijskog orkestra. Ni po čemu se nije isticao kao demijurg tolikih pisaca u sebi, ni u čemu prednjačio. Radije je bio prva, druga, treća violina, klarinetista ili trombonista. U velikom portugalskom pesniku bilo je osamdesetak ličnosti. To njegova majka nije znala. Mislila je da je rodila jedinca, ne sluteći da u njenom sinu žive Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš, Rikardo Rejš, Aleksandar Serč, Tomas Kros, Čarls Robert Anon, Rafael Baldaja, Baron od Teive i mnogi drugi. Portugalci, Englezi, Francuzi, muškarci i žene.

Rođen je u porodici koja je pripadala lisabonskoj srednjoj klasi, jevrejskog i azorskog porekla. Otac mu je preminuo kada je imao pet godina. Majka se dve godine kasnije preudala za portugalskog konzula u Durbanu, u Južnoj Africi, gde je Pesoa proveo svoju najraniju mladost. Obrazovao se u lokalnoj srednjoj školi i na Univerzitetu u Kejptaunu, i odlično je govorio engleski jezik. Portugalski nije znao do svoje 19. Kada je imao samo 15 godina, napisao je niz izvrsnih soneta na engleskom, po ugledu na Šekspira. Vratio se u Portugaliju 1905. godine i više je nije napuštao. Ubrzo je zanemario studije i izdržavao se prevodeći  poslovnu korespondenciju na engleski. Nakon što je 1916. izgubio prijatelja Marija de Sa-Karneira, koji se ubio u Parizu u 26. godini, Pesoa se okreće svom unutrašnjem svetu, melanholiji. Roman „Lucijeva ispovest” najpoznatije je delo tragično preminulog Pesoinog prijatelja, u kojem protagonista strada, kao i kod Kafke, zbog zločina koji nije počinio.

Kafka i Pesoa dele sličnu sudbinu, obojica činovnici, gotovo nepoznati za života, stekli su posmrtnu slavu. Ušli su u legendu. Ako je neko zaslužio Nobelovu nagradu, to su Pesoa i Kafka, dva Orfeja 20. veka koji su predvideli nacizam, totalitarizam, Holokaust, velike ratove i još veća stradanja u kojima je pojedinac nemoćan. Obojica velikana apriori nisu mogla dobiti najprestižniju književnu nagradu ne samo zbog toga što se Nobel dodeljuje živim autorima već i zbog toga što im dela nisu bila objavljena za života.

Možda treba, a možda ne treba reći da je Pesoa za života uspeo da objavi samo jednu zbirku poezije, „Poruke”, i da je bio veliki usamljenik, anoniman savremenicima, delimično zbog toga što je detinjstvo proveo u Južnoj Africi, a odraslo doba u Portugaliji, konkretno na lisabonskom Trgu Svetog Karlosa u Bajši, u zgradi koja je gledala na pozorište i Crkvu Svetog Dominguša, gde se i rodio 13. juna 1888, na Dan Svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20 minuta. Verovatno nije imao mnogo prijatelja. Voleo je samo jednu ženu, mlađanu, jedva punoletnu, sekretaricu u prevodilačkoj agenciji u kojoj je radio, i među njima nije bilo ništa ozbiljnije od poljupca. Nikad se nije ženio, niti su poznate druge njegove veze. Njegovi biografi tvrde da je umro kao devstvenik, bez ikakvog seksualnog i ljubavničkog iskustva.

Nakon smrti prijatelja 1916. Fernando Pesoa stvara nove ličnosti u ličnosti, čitav legion u svojoj glavi. Izmišljene ličnosti nisu puka imena, pseudonimi, nešto nestabilno i eterično, već heteronimi sa datumom, mestom i vremenom rođenja, dovoljnim da Pesoa za svakog gosta u svom umu napravi natalnu kartu i protumači njegov horoskop, udahnuvši mu karakter, podarivši mu određeni stil i žanr u pisanju, često oponentan sopstvenom, tako da njegove samotnjačke kreature više nisu predstavljale nepostojeće osobe.

„Knjigu nespokoja” uz Pesou ispisuju Visente Gedeš i Bernardo Soareš, prvi beleške od 1914. do 1929, drugi zapise posle 1930.

Fernando Pesoa nije bio dirigent sopstvenog simfonijskog orkestra. Ni po čemu se nije isticao kao demijurg tolikih pisaca u sebi, ni u čemu prednjačio. Radije je bio prva, druga, treća violina, klarinetista ili trombonista. U velikom portugalskom pesniku bilo je osamdesetak ličnosti. To njegova majka nije znala. Mislila je da je rodila jedinca, ne sluteći da u njenom sinu žive Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš, Rikardo Reiš, Aleksandar Serč, Tomas Kros, Čarls Robert Anon, Rafael Baldaja, Baron od Teive i mnogi drugi. Portugalci, Englezi, Francuzi, muškarci i žene.
Izdavačka kuća „Paideia” počev od 1996. do 2001. prevodi Pesoinu poeziju objavljujući zbirke njegovih heteronima Alvara de Kampuša, Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, „Rende” 2004, do proze u „Deretinom” izdanju 2017.
Iza Pesoine smrti ostao je kovčeg u kojem je pohranjena „Knjiga nespokoja”, fragmentarno i nedovršeno delo koje se može slagati na različite načine, a radi se o nezaobilaznoj prozi melanholije, sete, usamljenosti, koju bi svako morao da pročita baš kao i Andrićeve „Znakove pored puta”. Pesoin kofer sadrži 25.000 zapisa, koji od 1935. do danas nisu katalogizovani. Beleške su ostavljene na komadićima papira, starim kovertama, salvetama, pozadinama rukopisa. Kao pesnik, pripada središnjem portugalskom modernizmu, a rukopisi iz legendarnog kofera pripisuju se postmodernizmu. U pitanju su tekstovi iz filozofije, sociologije, istorije, književne kritike, književnosti, dnevnici, kratke priče, drame, rasprave o astrologiji i razne autobiografske crtice.

Umro je 1935. godine od ciroze jetre, dve godine pre nego što je to samom sebi predvideo. Godinu dana ranije objavio je jedinu zbirku poezije. Saramago nam ga je s onoga sveta vratio u „Godini smrti Rikarda Reiša”, kao i Antonio Tabuki u „Tri poslednja dana Fernanda Pesoe”, pre nego što je doplivao do nas njegov Nojev kovčeg „Knjige nespokoja”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar