KNJIŽEVNI GURU – ŽOZE SARAMAGO – MALE USPOMENE: Orbita sećanja

KNJIŽEVNI GURU – ŽOZE SARAMAGO – MALE USPOMENE: Orbita sećanja


 Svakako da detinjstvo nije najbolje vreme za unutrašnju borbu sa strastima. U tom životnom dobu vetrovi duvaju sa suprotne strane. U svom romanu „Male uspomene”, vanvremenski nobelovac Saramago kao mali se bori sa siromaštvom, gladnim stomakom, hladnoćom koju otklanja toplina domaćih životinja kojima zagreva postelju, nedostatkom komfora u svojim kratkodahim lisabonskim domovima, po pravilu u potkrovlju jer su najjeftiniji, mansardama, ali i suterenima, neretko bez kupatila, samo sa slivnicima u kojima je završavao sadržaj brojnih noćnih posuda… „Neka te uvek vodi ono dete koje si nekada bio”, kaže nam autor na vratima knjige koja nije tek puki memoari, već komentar „malih” događaja iz doba koje je Saramaga odredilo kao pripovedača prepoznatljivog stila i levo orijentisanog intelektualca, i oni kao peć bubnjara greju čitaoca zapahnjujući ga mirisima, bojama i atmosferom detinjstva  

Orbita piščevih sećanja je ekscentrična, nalik na putanju Urana, planetu prevrata, preokreta i revolucija. Uspomene se ne nižu hronološki i retrospektivno, već asocijativno, s kozerskim ponavljanjima, slobodno i neizvesno ulazeći ili izlazeći sopstvenom voljom.

Njegovo zvučno i slavno prezime, koje je kao literarni polubog suvereno proneo širom sveta, zapravo je porodični nadimak i označava vrstu divlje rotkve koja raste u njegovom zavičaju. Njegovo prezime zapravo je lucidna i nadnaravna greška matičara. Da li je bio pijan, premoren ili je bolovao od disleksije pa je načinio omašku i umesto prezimena upisao nadimak? Nevažno je kako, ali omogućio je proslavljenje redovnog jelovnika porodice De Souza širom vaseljene. Cilj je postignut. I drugi put, nakon smrti njegovog starijeg brata, koja nije bila upisana u matične knjige umrlih te je preminuli zaradio večni život, opet greškom birokrate, zbog čega je Žoze svojevremeno napisao roman „Sva imena”. Na vatri ovih uspomena, gledajući fotografiju brata koju mali Saramago sanjari da prikaže kao svoju, upoznajemo budućeg pisca fikcije i njegov suptilni senzibilitet. On nam je u poverenju došapnuo da je, iako mu u krštenici stoji 18. novembar, zapravo rođen dva dana ranije, na Đurđic.

Radni naslov knjige sećanja „Male uspomene” bio je „Knjiga iskušenja”. Ipak, srećom, zadržao se primereniji naziv. „Knjigu iskušenja” vanvremenski nobelovac je zamišljao kao ambiciozni projekat. Kao najtežu životnu borbu – borbu sa samim sobom. Previše komplikovanim za modernog čitaoca. Korespondenciju s triptihom Hijeronimusa Boša „Iskušenja Svetog Antonija”, koji se nalazi u Nacionalnom muzeju u Lisabonu pored Saramaga, vodili su i Flober, Dali, Matijas Grinevald. Svi su oni razmišljali o divljim stihijama čovekove prirode, diktirane impulsima. Taj nasilni, opsesivni id opsedao je duh dva Antonija, Svetog Antonija Velikog, rodonačelnika monaštva, koji se borio s demonima požude, i Svetog Antonija Padovinskog, njegovog renesansnog imenjaka – zaštitnika dece, naročito bolesne, siročadi, zatvorenika, brodolomnika, trudnica, nerotkinja, ali i Portugala i Brazila. Oba svetitelja mešaju se i u Saramagovoj svesti, pretvarajući se u jednu osobu.

Kada je iz kuće ukrao jednu lovačku patronu i zajedno s drugarima je predao vatri, Sveti Antonije se pobrinuo da derani iz svog nestašluka izađu nepovređeni.

„Male uspomene” su mnogo jednostavnije i delotvornije, one kao peć bubnjara greju čitaoca zapahnjujući ga mirisima, bojama i atmosferom detinjstva. „Neka te uvek vodi ono dete koje si nekada bio”, kaže nam autor na vratima knjige koju je posvetio Pilar, svojoj drugoj ženi, koja se još nije rodila kad je mali Žoze lutao Azinjagom, selom gde se rodio i gde su mu živeli baba i deda. Baba i deda po majci. Koje je voleo. S kojima je provodio svoje dane. Babu i dedu po ocu pamti po vestima o njihovoj smrti. Babu Karolinu pamti po mirisu toplog sirćeta kojim ju je njegova majka umivala na samrtnom odru.

Svakako da detinjstvo nije najbolje vreme za unutrašnju borbu sa strastima. U tom životnom dobu vetrovi duvaju sa suprotne strane. Mali Saramago bori se sa siromaštvom, gladnim stomakom, hladnoćom koju otklanja toplina domaćih životinja kojima zagreva postelju, nedostatkom komfora u svojim kratkodahim lisabonskim domovima, po pravilu u potkrovlju jer su najjeftiniji, mansardama, ali i suterenima, neretko bez kupatila, samo sa slivnicima u kojima je završavao sadržaj brojnih noćnih posuda.

Kada je jednom prilikom zbog povrede kolena banuo u bogatašku kuću u kojoj je njegova tetka bila služavka i dobio zbog povrede fišek najlepših čokoladnih bombonica, tetka mu je zabranila da ih pojede sve iz straha da mu ne pozli. Ostatak je, kao nekakvu relikviju, predala njegovim roditeljima. Oni su ga stavili na sigurno mesto kao porodični nakit. Mali Zezito je sačekao da svi tvrdo zaspu, a onda se odvažno pipkajući u mraku domogao svojih uskraćenih slasnih zalogaja, ponevši kesicu sa sobom u krevet. Ujutro, kad se probudio, shvatio je da je kratko vreme grickao slatkiše, a onda je zaspao. Čokoladne bombonice su ispale iz fišeka i istopile se po belim čaršavima ispod njega. Kao da se uneredio.

„Svet je lep, a meni je žao da umrem”, rekla je Žozeova baka jedne zvezdane noći obraćajući se unuku koji je bio prilepljen za njene skute.

Njegova prva simpatija prezivala se Bakalar. Iako se njihova veza nikada nije ostvarila, on je voleo da zamišlja njeno novo prezime nakon sklapanja njihovog braka – Bakalar Divlja Rotkva…

Zašećerena mešavina vode i sirćeta izuzetno je jeftino a osvežavajuće piće njegovog detinjstva, kojim je autor „Jevanđelja po Isusu Hristu” napojio Spasitelja razapetog na krstu. Lepotu života, kojom je pelcovan, uselio je poput stilskog nameštaja u svoja besmrtna dela. Zbog toga su njegove „Male uspomene” – velike.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar