MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA – DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (3)

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA – DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (3)


2. 3. 2014. „Magični, dolazi ovamo da vidiš kako preplivavam reku Stiks”, razdrao mi se u slušalicu inače bučni Gabrijel Garsija Markes.

„Dobro, Gabi”, rekoh pomalo nervozno, „po koji put najavljuješ taj spektakl? Gori si, bre, od Frenka Sinatre.”

„Veruj mi! Došao je čas, ali ne može da dođe dok ti ne dođeš. Por favor, El Magico!”
Priznajem, Markesov vazda levičarski kurčevit glas zvučao je neuobičajeno pomirljivo. A kada sam, nešto kasnije, u njegovoj radionici ugledao Fidela Kastra, Evu Moralesa i Noama Čomskog – bilo mi je jasno da moj prestareli ortak misli ozbiljno.

Dok su Vudi Gatri i Piti Siger pevali „Konjuh planinom”, raspoloženi jezuitski đak glasno objavi: „Jedva čekam da opalim Džeki Kenedi! Ugo Čavez mi je pričao da je ona jedina zgodna riba iz vrha Reakcije.”

Tu se ubaci žilavi Fidel: „Pa i nemaš neki izbor. U Americi može da bude predsednik samo onaj ko ima ružnu ženu.”

Diverzantski smeh se zaorio Meksiko Sitijem, da bi se, u duhu rastuće pobune, smeh pojačao kada je drevni Indijanac Morales spomenuo drevne indijanske običaje poput „sodomiranja Regana”…
„Eh, prijatelji moji”, setno započe Gabi brišući suze, „da mi Magični nije na vreme rekao da ne umem da pišem romane, nikada ne bih postao pravi revolucionar”.
Prisutni svečano zaćutaše, a ja malkice pocrveneh. Setio sam se kada mi je stari pajtos, ženskaroš Gabi, jednom dao da mu „sredim” rukopis koji je imao naslov „Sto godina seksanja”. Sredio sam ga tako što sam ga pocepao i koristeći finalnu scenu napisao mnogo kraću pripovest „Makrou nema ko da piše”. Kada je to moje metamorfozično pisanije Gabi pročitao, samo je uskliknuo: „Pa, ovo je pravi antiroman! TO je oružje protiv imperijalističke literature!” Priznajem, on je tu video nešto više i dublje… I kasnije se pokazao kao pronicljiv akcioni lik – nije dozvolio da se njegove knjige pojavljuju u Srbijici kako mladi Srbi ne bi dokoličarili, već sledili svog poslednjeg predsednika, Slobu Cobeta, u odbrani Berlinskog zida, koji se u to vreme upravo rušio na pleća progresivnih snaga.

I tako, taman kad je nestao limun za preostale kapi tekile, pojaviše se Pajk Bišop i general Mapače, te, iako dobrano naljoskani, shvatismo da je došao trenutak da se oprostimo od našeg kompanjera i poželimo mu ilegalnu sreću u gerilskom raju.

Kasnije, dok smo se vraćali ekonomskom klasom u Travničku hroniku, ćutljivi Čomski mi reče: „Magični, posle svega i dalje ne znam da li je trebalo da prepravljaš Markesove rane radove”.

Trpeći moj mrgodni pogled, Čomski mi se približi i prošapta: „Među nama, to ga je dovelo u grdnu zabludu”.

„Kako to misliš, Noame?”, upitah zbunjeno.

„Pa lepo. Otkako si ga nagovorio da svojoj ženi prepusti pisanje debelih romana – niko više nije mogao da ga ubedi da je on Markes, a ne Marks.”

Slegnuh ramenima ne želeći da univerzitetskom gunđalu priznam kako niko nije savršen.

*   *   *

15. 3. 2014. I tako, nakon još jedne ekspertske seanse o poželjnim i nepoželjnim svedocima, sedim ja u vagon-restoranu „Hag ekspresa” sa dvojicom Jevreja. Jedan je, naravno, preobraćen i zove se Dilan Bob. Drugi je, još naravnije, ortodoksni i zove se Henri Kisindžer. Pije se košer viski i mezete se koštunjavi košer agrumi.

U nekom trenutku između zalogaja i gutljaja oglasi se Henri Kisindžer krajnje neformalnim tonom: „Juče mi je Obama doneo svoja sabrana prozna dela. A dan pre toga rekao mi je da umire od želje da čuje kako sviram predratni bugi-vugi.” Glavati Henri se dugo i lenjo smejuljio, a onda se obrati svom mršavijem zemljaku: „E, moj Bobe, koga si ti podržao u predsedničkoj kampanji”.
„Pa šta ću kad se ti nisi kandidovao”, jetko procedi Dilan.

„I nije baš neka fora kad je Afroamerikanac predsednik Amerike”, s dozom trijumfa, brišući đozle spolja i iznutra, bivši državni sekretar i uvek aktuelni savetnik se udobno zavozao u svoju geostratešku propoved, te sam i ja nagario vijugave šine.

„Ali, Henri, razmisli”, započeo sam smišljenu verbalnu improvizaciju. „Za Es-Sa-De Barak je ispao pravi hepiend, i to hepined u nastavcima. Pa, Čiča Toma je za njega Malkolm Iks”, finiširao sam kao pravi pripadnik bombardovanog naroda.
Dok se Kisindžer cinično kezio i cuclao svoje piće, Dilan Bob se oglasio zavijajućim mrmljanjem.

„Jadni Barak”, reče on religioznim glasom, kojem je sve jasno, ali ga metafizička zbunjenost ne napušta. „Jadni čovek. Samo on zna kako je to praviti karijeru u srpskom Čikagu.”

Rođeni komesarski intelektualac, Henri se odmah nadoveza još jednim oštroumnim zapažanjem: „Da, Bobe, u pravu si. On je takav zavisnik da stalno zamišlja kako igra ‘čoveče, ne ljuti se’ u klubovima gde se bluz izvodi uživo.”

„Pitanje je samo da li više ima s kim da baca kockice”, rekoh gledajući u dno prazne čaše.
Neko vreme smo se sva trojica zamislili nad izrečenom misterijom. A onda se oglasio Dilan kao da se probudio iz rovovskog sna: „Eh, Magični, to je kao da pitaš da li je američkom muškarcu koji plaća porez dopušteno da tuče svoju suprugu”…

*   *   *

26. 3. 2014. Filmska braća Koen, Džoel i Itan, imaju običaj da kažu kako su s Magičnim u „bračnom” odnosu. To je taj njihov prepoznatljiv, uvrnuti humor koji je, bogami, umeo i da ih zavrne u nekim vrlo pipavim trenucima. Eto, recimo, kada su poželeli da naprave posvetu Rejmondu Čendleru i krenuli da pišu scenario za „pomereni triler”, pod naslovom „Veliki Lebovski”. Sasvim predvidljivo, iščašeni humor im je ubrzo skroz iščašio fabulu, izmestio je u zbrku zagonetnih gegova bez raspleta.

Znajući me kao eksperta za Čendlera, i koristeći činjenicu da smo stari drugari, zakukaše mi u stereo tehnici: „Magični, pomagaj, zaglibismo se! Ne znamo ni kako da završimo ni kako da se vratimo na početak.”

Bacim pogled na tekst i odmah im smrknuto saopštim: „Ako je ovo posvećeno Čendleru, onda je ‘Marš na Drinu’ posvećen Hajlu Selasiju”.

U toj prvoj verziji priča je govorila o Hezusu Kvintonu (Džon Torturo) koji, zadojen nemačkim nihilizmom i latino kompleksom, postaje manijakalni serijski ubica, a i iz nekog razloga operiše isključivo po kuglanama diljem Kalifornije. Na tom džombastom putu upoznaje podjednako iskompleksiranog belog momka, smotanog Donija, koga su ortaci upravo izbacili iz kuglaške ekipe te on predlaže krvoločnom Hezusu da smakne večitog hipika Džefrija Lebovskog i hroničnog paranoika, militarističkog Voltera.

„Dobro, bre, Koeni”, izbrusih preterano umetničku braću, „otkud vam ideja da lenjivi hipik, navučen na ‘belog rusa’, duvku i kuglanje, može najedared da se preobrati u visprenog detektiva u stilu Filipa Marloua? Takav somnambulni preobražaj može da prođe kod Kafke, ali ne i kod Čendlera!”

Onako razdražen nastavih sa edukacijom: „Je l’ oćete da čujete šta je tvrdo kuvani ‘noar’?”, pitah ih i onda im pustih „Sheldon Churchyard” Lerija Džona Vilsona. Zblanuta umetnička braća saslušaše pesmu otvorenih ustiju, razrogačenih očiju i otčepljenih ušiju. „Au, čoveče”, zagalamiše sa histeričnim iščuđavanjem. „Kakva gotika! Koja jeziva misterija!”

„Aha”, potvrdih pedagoškim glasom, „i još se sve dešava u crkvenom dvorištu”.
A onda nastade taktički tajac izazvan povratkom u filmsku stvarnost.

„Hm, Magični”, zagudiše uz pokeraški uzdah, „pesma je super, ali ako u sinagogu smestimo kuglanu, otpisaće nas producenti. Da li nas razumeš, brate Magični?”

„E, onda pravimo džumbus”, rekoh shvatajući stanje stvari.
„Džumbus?”, upita Itan. „Je li to hebrejska reč iz cenzurisanog odlomka Talmuda?”
„Ne”, umirih ga, „to ti je ‘zajebancija’ na jidišu”.

I tako se bacih na posao i uskoro nastade priča koju svi pamtite i prepričavate. Jedino se tokom snimanja Džef Bridžis toliko propio da sam morao da mu sufliram jer je stalno zaboravljao svoje replike. Posle je na premijeri u San Dijegu izjavio prisutnim predstavnicima medija: „Ja u ovom filmu nisam glumio Velikog Lebovskog. Glumio sam Magičnog.”

NE PROPUSTITE:

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (1)

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (2)

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar