MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: SLOBODA ILI STRIP

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: SLOBODA ILI STRIP


Povlašćeni posmatrači sa strane, znalci teorije i pobegulje od života često zastupaju lako naplativu tezu da je strip detinjasto skrovište nacrtanih i precrtanih likova. Nedovoljno ispresovani herbarijum ljudi koji su poželeli da postanu biljke kako ne bi postali životinje. Papirnati kosmos ispunjen gubitničkim iluzijama što u svetlucanju bez sjaja imitiraju crno-belo treperenje ugašenih zvezda; kosmos koji se širi i skuplja po principu koji je definisao alkoholisani Antihrist i ozloglašeni ikonoklast Sem Pekinpo: “The End of a Picture is Always an End of a Life”. Evo jedne priče koja unosi malo krvi i mesa u distancirano seciranje stripovske estetike i njenog uspinjanja na graničnoj vertikali što spaja i razdvaja visoku i nisku umetnost.

Iako ga je svakako otpremio na dugo putovanje od mrtvačnice, preko krematorijuma, do okeana nad kojim je prosut njegov pepeo, Valija Vuda nije ubio metak kalibra .44 koji je sebi smestio u desnu slepoočnicu negde početkom novembra 1981. Ne, obdukcija srca i mozga je pokazala nešto drugo: ubio ga je strip za koji je živeo, a koji mu nikada nije uzvratio nijednu od prinetih žrtava, dokazujući se tako kao utemeljena i ozbiljna umetnost.

Preživevši još na početku razvod roditelja i samotnjačku nemaštinu, potom vojevanje u Drugom svetskom ratu (kao mornar bio na Filipinima, u Guamu i Italiji), dobrovoljno rmbačenje u padobranskim jedinicama, dosađivanje u “Mineapolis School of Art”, početničko gladovanje u Njujorku, opasno opsesivni stripadžija i u najanonimnijim danima, Vali Vud je uspeo da se umuva kod legende stripa Vila Ajznera, dobivši svoj prvi posao od tri dolara, a koji se sastojao od upisivanja teksta u znameniti strip “Spirit”, a kasnije i crtanje pozadine. Nedugo zatim obreo se u “Cartoonists and Illustrators School” Berna Hogarta. Proveo je tu svega jedan semestar, ali je i za to kratko vreme pokupio gomilu zanatskih trikova, naročito u vezi s anatomijom po čijem poznavanju je Hogart i stekao reputaciju.
Zapanjuje činjenica da je Vud i u toj ranoj fazi bio u stanju da jako dobro u svom radu spaja crtačke stilove svojih uzora – Miltona Kanifa, Aleksa Rejmonda i Harolda Fostera – pronikavši ne samo u vizuelni aspekt njihovih stripova, već i u njihovo razmišljanje o stripu. Tu se počinje iskazivati njegova manična metodičnost: uredno je iz svih dostupnih časopisa isecao najraznovrsniju dokumentaciju – navika koja je njegovim bivšim ženama posle njegove smrti, između ostalog, za deobu ostavila i 15 ormarića punih svakojakih isečaka.

Vođen ludačkim samopouzdanjem, Vud je, stavljajući sopstvenu glavu na bankarski panj, zakupio studio i sa sumanutom energijom krenuo da radi za “Fox”, “Fawcet”, “Avon” i EC. U tom masakrirajućem dokazivanju nije ga obeshrabrila ni činjenica da je njegov glavni klijent do tada, “Fox”, ubrzo bankrotirao ostavši mu dužan više hiljada dolara. Ne odbijajući nijedan ponuđeni posao, Vud se oprobao u svim žanrovima otkrivši da mu kao crtaču ponajviše leže žanrovi poput naučne i herojske fantastike, kojima je bio fasciniran još kao klinac.

Vezavši se u ovom periodu isključivo za izdavača EC, Vud je počeo da podmiruje ogroman deo njihove produkcije, radeći za desetine njihovih izdanja paralelno. U tome je uspevao tako što je u maniru Aleksa Tota počeo crtež da sve češće rešava izvanrednim crno-belim kontrastima; takođe, od Harvija Kurcmana je pokupio njegov simplifikovani ali krajnje efektan način kadriranja. Kruna tog dela karijere bila je verovatno kratka priča “My World” po scenariju Ala Feldstina, u kojoj je prvi put u istoriji stripa crtač (naravno, Vud!) prikazan za svojim radnim stolom, kako se direktno sa stranice svog stripa obraća čitaocu.

Novopečeni status zvezde ga uskoro dovodi u magazin MAD, jedan od kamena međaša američkog stripa 20. veka. Čedo Harvija Kurcmana bilo je sa svojim britkim humorom nešto bez presedana u dotadašnjem stripu, i tek tu je Vudova kreativnost zasijala punim sjajem. Sa autodestruktivnom radnom etikom, smislom za humor koji je do tada prosto vapio za pogodnim ventilom, i umećem podražavanja i sintetizovanja tuđih crtačkih stilova, Vali Vud je uradio gomilu stripova koji se danas ubrajaju u remek-dela devete umetnosti. Vud je status legende stekao tako što je iskoristio svaku priliku za dokazivanje i rušenje konvencija, pa je u tom periodu svoje karijere radio nešto dotad nečuveno u tadašnjem svetu stripa – bio je prvi strip crtač koji je crtao masu stripova uporedo i realističkim i karikaturalnim stilom, i to sa ogromnim uspehom. Čak je preuzeo tuširanje stripa “Challengers of the Unknown” Džeka Kirbija – saradnja koja je među fanovima izazvala najpre nevericu a zatim oduševljenje. I doista, činilo se da nema granica za stidljivog genijalca kojeg je otac od najranijeg detinjstva ponižavao zbog crtanja i nestvarne ljubavi prema stripovima.

Ali unutrašnji demoni su sve više hranili mračnu stranu nesvakidašnje umetničke imaginacije. Kada se posle godina mukotrpnog rada osvrnuo na ono što je postigao, Vudov večito nezadovoljni ego je proradio i stara sumnja u izdavače je buknula – verovatno kako bi se zamaskirala kreativna isceđenost i zasićenje. Jednostavno, slavni stripadžija se osetio eksploatisanim iako je spadao među najplaćenije u svom poslu. Da stvar bude gora, njegove stare kolege postajale su uspešne na drugim poljima koja su strip sve više činili ozbiljnom industrijom zabave – Kurcman je postao izdavač na glasu, a Frazeta prestižni ilustrator. Nimalo slučajno, lebdeći između besa i razočaranja, umora i povređene sujete, Vuda su spopale mučne glavobolje koje su po njegovim rečima “trajale mesecima”, pa je zarad smirivanja bolova i održavanja radne kondicije posegnuo za mitskim alkoholom. Avaj, svemoćni viski je brzo preuzeo igru u svoje ruke i potopio Vuda vukući ga od dna do dna. Slavni majstor se slavno propio, toliko da je promašivao četkicom bočicu tuša – slični ekscesi su se uporno ponavljali i doveli do toga da je upravo Vudov stari scenarista, a sada urednik MAD-a Al Fidelstin bio primoran da iz esnafskih razloga odbije jedan njegov strip kao maltene neprofesionalnu žvrljotinu.

Šokiran i uvređen, Vud je podigao sidro i otišao u “Marvel” gde ga je Sten Li dočekao raširenih ruku, pošto je uz Stiva Ditka i Džeka Kirbija postao treći crtački superstar kojim se “Marvel” tada dičio. Ipak, razbucani i preosetljivi Vud nije mogao tamo da se zadrži ni godinu dana. Bio je nezadovoljan što je pisao dijaloge umesto Stena Lija (uobičajena praksa u “Marvelu” tih godina, kada je prezaposleni Li crtačima samo diktirao kratak sadržaj epizode i ostavljao im rešavanje dijaloga) i još za to nije bio dodatno plaćen. U međuvremenu je ipak uspeo da od Derdevila stvori mračnog superheroja kakvog čitaoci i dan-danas znaju i vole.

Posle kratkog pačanja sa advertajzingom i ilustracijama za dečje knjige, Vud je rešio da sedne i u uredničku fotelju u večitoj potrazi za dokazivanjem i što većom kontrolom. Međutim, sve se završilo fijaskom jer na duge staze nije mogao da izdrži “Marvelovu” konkurenciju. Urednički neuspeh i odbijanje koje je doživeo od svog starog idola Hala Fostera kod koga je izvanrednom tablom konkurisao za posao nastavljača avantura Princa Valijanta, bile su kapi koje su prelile čašu. Vud je postao nemoguć za bilo kakav rad, paranoičan i isfrustriran, vratio se piću, a što je još gore, počeo je da posećuje psihijatra – usledio je razvod sa prvom ženom i brak sa svojom psihijatricom, koji nije dugo potrajao.

Kako je celog života oko sebe okupljao saradnike i asistente u svom studiju, koje je kontrolisao u svakoj crti, sada je većinu posla prepuštao njima, potpisujući stripove na kojima nije povukao ni liniju. Njegovo ozbiljno narušeno zdravlje činilo ga je nesposobnim za rad na sve duže i duže periode. Skoro da je oslepeo zbog visokog pritiska, prebrodio je nekoliko infarkta, počeo je da gubi ravnotežu te je, kako je priznao, pao preko stotinu puta za godinu dana.

Pa ipak, poslovne, emotivne i zdravstvene teškoće gurale su Vuda sve dublje u mučno detinjstvo – a tamo mu je strip bio jedini izlaz. I tako se, kao izraz njegove poslednje volje, okrenuo stvaranju stripa prema storijama u kojima je uživao kao preplašeni, u sebe zauvek skriveni dečak. Taj epski napor rezultirao je bajkovitim, tolkinovskim stripom “The Wizard King”. Uspeh koji je potom doživeo – kada je Evropa otkrila “The Wizard King” kao i njegove ranije radove, i kada je proglašen najboljim crtačem za tu godinu – nažalost, došao je prekasno. Gotovo potpuno otkazivanje oba bubrega u isto vreme zapečatilo mu je sudbinu. Prinuđen na svakodnevne dijalize i potpuno onesposobljen da radi jedino što je voleo, da crta, Vud je poslednjih par godina svog života proveo u ogromnim mukama izdržavan od strane svojih asistenata koji su ga potpisivali iznad stripova koje su crtali i starali se o reprintima njegovih starih stripova. Upravo su ti asistenti, nakon što je Vud propustio prvu, drugu, pa i treću obaveznu dijalizu, provalili u njegov stan 2. novembra 1981. i pronašli njegovo beživotno telo…

I to je, otprilike, to. Ako se na početku priče citira Pekinpo, onda se na kraju balade citira Gete: “Nijedno biće ne može se raspasti u ništa. Jer sve se mora raspasti u ništa ako hoće u biti da istraje”.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar