MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA – U POTRAZI ZA ODSVIRANIM VREMENOM

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA – U POTRAZI ZA ODSVIRANIM VREMENOM


Kada je, 1950. godine, film „Mladić s trubom” počeo da se prikazuje i kada su se redovi gledalaca protezali pred bioskopima da vide Kirka Daglasa kako barata trubom, mladi Česni H. Bejker ponovo je stupio u vojnu službu kao član armijskog benda stacioniranog u San Francisku. To mu je omogućavalo da se svake noći pridružuje muzičarima u gradskim džez klubovima kao što su „Bap siti” ili „Blekhok” i džemuje do besvesti stičući kondiciju za prevrtljivu budućnost koja ga je čekala i otkačivala na svakoj krivini. Godine 1953, kada je u filmu „Odavde do večnosti” prokleti i zgodni Montgomeri Klift svirao vojničku trubu za mrtvog drugara, Čet Bejker je završio svoju saradnju sa Džerijem Maliganom koja ga je vinula u sam muzički vrh i od njega napravila zvezdu na džezističkom nebu. A kada je, 1956, narkomanska melodrama „Čovek sa zlatnom rukom” (glavnu ulogu je igrao Frenk Sinatra) obarala sve rekorde gledanosti, tada već famozni trubač Čet je postao ništa manje famozna džankoza.

„Uspeh”, kako je rekao Art Blejki, „može biti kao torta bačena u lice”. Te obećavajuće 1953.  blistavi Čet – „nova zvezda” i „otkriće sezone” – gušio se od pohvala, kako zbog svoje svirke što je zračila gracilnom osećajnošću, tako i zbog sugestivno krhkog, a dramatično upečatljivog glasa. Istovremeno, u fascinantnom spoju kontradiktornosti, njegova začudna umetnička aura činila je da izgleda i kao poželjni obični momak iz komšiluka.

„Pretpostavljam da sam na neki način bio svestan toga”, kaže Čet slabašnim glasom provincijalca iz Oklahome, umorno sležući ramenima. „Nikad nisam bio zadovoljan svojim zvukom i nastojao sam da se razvijam tražeći ono što sam imao na umu. Voleo bih da sviram sa vibratom ili bez njega i da sviram, svestan intonacije, pravo u centar. To je samo pokušaj da izvučete iz trube nešto što poseduje kvalitet i emocionalnost a da ne zvučite kao neko drugi. Znate, izgleda da ljude impresioniraju detalji: kad svirate brzo, kad svirate visoko i kakav zvuk dobijate na instrumentu.

Nisu u pitanju note koje svirate.”

Uspon Četa Bejkera do enormne i neprolazne slave bio je nalik na one veze za jednu noć koje kasnije otplaćujete do kraja života. Iskorišćen u startu od establišmenta kao „bela senzacija džeza”, to jest kao još jedan dokaz o belačkoj supremaciji i u takvoj „genetski crnačkoj” bordelskoj disciplini kao što je džez – medijski predstavljen kao trubač veći i od Kliforda Brauna(?!) – da bi ga posle pada u heroinski pakao taj isti establišment pokopao kao melesko kopile iz južnjačke gotike Vilijama Foknera.

Nakon što ga je čuo kako se vešto snalazi sa Stenom Gecom na „ničijoj zemlji”, Čarli Parker ga je odabrao da svira s njim tokom njegovog boravka na Zapadnoj obali. Zajedno su svirali po Kaliforniji, Oregonu, pa su čak zalutali i na koncertne tezge u Kanadi. „Berd se ponašao prema meni kao prema sinu. Nikome nije dozvoljavao da mi priđe sa bilo čim, sa bilo kakvom drogom. Kada bi neko pokušao, to bi ga zaista iznerviralo. U to vreme je pio dve boce konjaka dnevno i ušmrkavao heroin. Nije imao auto, pa sam ga ja vozio.”

Godine 1952. pridružio se inovativnom kvartetu bez klavira, koji je vodio bariton-saksofonista Džeri Maligan, i u tom bendu je ostao devet meseci. Još uvek u periodu učenja, Bejker i njegovo muziciranje s Maliganovom grupom ne odskaču toliko tehnikom koliko Četovim nezaboravno žalobnim tonom. Njegove glatke, prozračne trubačke deonice stvarale su odličnu protivtežu dubokom i raspričanom saksofonu.

Izgledalo je kao da se Bejkerov melanholični zvuk i jednostavni lirizam završavaju u nervnim završecima još dugo nakon poslednjih odsviranih nota. Stvorio je prilično jedinstven stil, nežan i delikatan, elegantan i opušten uprkos ekstremnoj emocionalnosti, donekle baziran na minimalizmu Majlsa Dejvisa, a koji je ponudio jedan za džez možda i marginalan, ali neobično izazovan i zanimljiv pogled na mogućnosti Njenog veličanstva Trube. Iz te iščašene pozicije uspeo je da osvoji i otključa i najtvrdokornija srca. Zato je njegova verzija standarda „My Funny Valentine” zauvek upamćena kao konačna i samo njegova.

U međuvremenu muzički rolerkoster je ubrzavao uspone i padove uz ponekad nepodnošljivu ironiju. Iako se nikada neće saznati ko je više zaglibio u drogeraški rulet, Džeri Maligan je bio taj koji je prvi ljosnuo o pod i istrpeo brojanje u mardelju, dok je u isto vreme već dobrano navučeni Čet proglašen za najboljeg džez pevača godine briljirajući u novoformiranom kvartetu s pijanistom Rasom Frimenom, s kojim je snimio par fenomenalnih albuma („Chet Baker Quartet featuring Russ Freeman” i „Chet Baker Sings”). Sasvim predvidljivo, kada se Džeri Maligan ponovo vratio na scenu, pozvao je dokazanog saborca da nastave veoma uspešnu saradnju, od koje su obojica profitirali i stvorili respektabilna imena, ali Čet Bejker nije bio zainteresovan da svira u Maliganovom bendu za 125 dolara nedeljno kada je uveliko zarađivao preko 2.000. Sve u svemu, u stilu narkomanskih brakova koji uvek gadno kriziraju zbog viška ekstaze, Maligan i Bejker su se razišli kao zakleti neprijatelji (tek mnogo robija kasnije nekako su izgladili odnose), a Četova karijera pevača je dostizala sve novije vrhunce, na negodovanje tada još retkih čistunaca među fanovima najosećajnijeg belog trubača. Nije bilo razloga za drkadžijsku sitničavost – kao i njegova truba, Četov glas je zračio istu onu neodoljivu, čistu gorko-slatku tugu u kojoj se nazirala senka izgubljenog dečaka ispunjena slutnjom da će se jednog dana izmetnuti u bludnog sina. Postao je ikona kul džeza i tzv. džeza Zapadne obale, a album „Playboys”, koji je snimio sa svojim kosmičkim bratom, genijalnim mučenikom Artom Peperom, momentalno je zadobio status klasike.

Sunovrat i prvi u nizu nepopravljivih padova započeo je upravo na vrhuncu umetničkog i komercijalnog uspeha. Godine 1956. Čet Bejker postaje „ozvaničeni” narkoman, navučen na sopstvenu tragediju: glavno tabloidno otkriće, senzacija crnih hronika, junak otužnih skandala. Interesantno je primetiti kako se nije nimalo potrudio da ublaži grubo prizemljenje iskazujući otvoreni prezir prema zakonima šou-biznisa; kao da je heroin kod Četa od zavodljivog melanholika napravio mazohistu i stoika. Do 1959. sedam puta je bio hapšen, izgubio je njujoršku kabaretsku karticu i služio je kaznu na ostrvu Rajkers, kao i u zatvoru Luka u Italiji. Nemačka ga je 1962. deportovala, a sledeće godine, pošto je jedno vreme bio u zatvoru, deportovala ga je i Engleska. Nakon svađe s vezom za drogu u San Francisku, petorica momaka su ga pretukla, izbila mu četiri prednja zuba i rasekla usnu. Kosti su počele da se naziru ispod kože momka iz komšiluka.

Postao je nepoželjan, ozloglašen, obeležen poput gubavca. Satima su ga zadržavali na granicama evropskih zemalja dok su carinici pretresali njega i prtljag. Stalno su ga progonili novinari senzacionalističkih listova u potrazi za što dramatičnijom pričom o narkomanu koji razbija džezističke stereotipe i u stanju je potpune propasti. Nakon što su mu zalepili protezu za nepce, Čet je nastavio da svira kao da se ništa nije dogodilo na njegovom putu bez povratka, osim što su mu se i drugi pridružili u uverenju da je njegov slučaj surova farsa koja je u stanju da zagovna svaki luzerski glamur. Sve teže je dobijao angažmane. Lojalni poštovaoci viđali su ga ponekad – putovao je najčešće sam samcijat.

Četova opsesija muzikom se nije promenila, ali imidž jeste. Sada su ga prodavali kao „Letećeg Holanđanina džeza”. U Napulju su mu ukrali trubu nadajući se da zvuk ide sa instrumentom. Kritičari, postiđeni što su ga na početku preterano hvalili, sada su se okomili na njega. Govorili su da mu je sviranje neprivlačno, beživotno, a pevanje groteskno.

Od 1978. pa do smrti, dovoljno oporavljeni Čet je boravio i svirao isključivo u Evropi, vraćajući se u Ameriku otprilike jednom godišnje na nekoliko zakazanih svirki. Najplodnija faza što se tiče snimanja albuma bila je u njegovoj poslednjoj deceniji. Budući da je snimao za male i opskurne diskografske kuće, nijedna od tih ploča nikada nije doprla do šire publike, iako su kritičari ponovo počeli da obraćaju pažnju i otkrivaju novu dimenziju u njegovoj monaškoj zrelosti. Takođe, nova generacija džez posvećenika je, kao i ona prethodna, postala opčinjena Četovom magijom. Valja spomenuti i da su mu Van Morison, Tom Vejts i Elvis Kostelo učinili javni naklon. „Sviram svaki set kao da je poslednji”, govorio je bez ikakve patetike. „Želim da pokažem publici kako sviram sa svim onim što imam. Mi smo tu samo da sviramo. I to je sve.”

Trinaestog maja 1988. oko tri ujutru Čet je pronađen mrtav na ulici ispod svoje sobe, koja se nalazila na drugom spratu hotela „Prins Hendrik” u Amsterdamu. Obdukcija je pokazala da je bio regularno napunjen heroinom i kokainom, a pošto nije bilo znakova borbe, zvanično je konstatovano da je smrt nastupila kao posledica nesrećnog slučaja. Prilično dvosmisleno za birokratsku formulaciju, ali ionako su svi znali da nikada neće utihnuti glasine kako je zbog dugova Čet gurnut kroz prozor, a potom dokrajčen dole brižljivo, da bi što više romantičnih dokoličara moglo da trubi o samoubistvu. Predanja dostojna muzičara koji je jedini osvojio i odbranio titulu „Džejms Din džeza”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar