MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: UVOĐENJE U POSAO

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: UVOĐENJE U POSAO


Poznati pisac špijunskih romana, cinični Džon Le Kare često je naokolo pričao zgodnu anegdotu o tome kako je Entoni Bardžis (autor „Paklene pomorandže”) držao kurs o kreativnom pisanju kada ga je jedan student pitao: „A zašto baš vi morate da predajete pisanje, a ne ja?”. Dobro pitanje, i voleo bih da mogu da dam tako određen odgovor kakav se može dati u drugim oblastima kod kojih je tehnologija jasnije definisana. Niko, osim ako i sam nije iskusni pilot, ne pita pilota zašto je on u pilotskoj kabini, a ne neko drugi. Odgovor je da pilot zna da pilotira, a vi ne znate. Ne bi ni student kvantne mehanike ili matematike postavio takvo pitanje; nastavnik je tamo gde je jer zna više o tom predmetu nego student. Kad kažem da zna više, pretpostavljam da postoji nešto određeno što treba znati, da neka tehnologija postoji i da se može predavati kvalifikovanim studentima.

Koliko je pisaca pohađalo nastavu kreativnog pisanja? Neki sigurno jesu. Da navedem jednog, Džejmsa Džojsa, koji je išao na kurs kod neke gospođe književnice što je svoje učenike terala da imitiraju stilove vrlo poznatih pisaca: pišite mesec dana kao Hemingvej, mesec dana kao Grejem Grin i slično. Mislim da je to dobra vežba. Ali ipak smatram da ima više pisaca koji nisu pohađali nikakve kurseve. Koliko je pilota pohađalo letačku školu? Svi, nadam se. Koliko je fizičara pohađalo nastavu fizike? Svi. Što dovodi do pitanja koje sam nameravao da postavim: da li postoji tehnologija pisanja? Može li se pisanje predavati?

Tek što smo postavili to pitanje, shvatamo da se na njega ne može prosto odgovoriti sa da ili ne pošto postoje mnoge tehnologije pisanja i pošto tehnika korisna za jednog pisca može da bude potpuno nekorisna za drugog. Ne piše se samo na jedan način. Zato tražimo više, a ne jedan odgovor. Pilot mora da ima neke kvalifikacije pre nego što krene na časove letenja: stepen koordinacije, staložene nerve, izvestan nivo inteligencije. Student fizike mora da bude nadaren za matematiku. Kvalifikacije za pisca se ne mogu tako odrediti. Sposobnost da se satima sedi za pisaćom mašinom s punom koncentracijom je korisna. Sposobnost da se podnese samoća je i te kako korisna, ali, opet, ne i najbitnija. Sposobnost saosećanja sa drugima, da se vidi i čuje šta oni misle, takođe je korisna, ali neki relevantni pisci poput Samjuela Beketa imaju samo jednog junaka i drugi im nisu potrebni.

Svakako da što pisac bolje opaža, to ima i više građe za svoje pisanje. U vezi sa sticanjem te veštine, Vilijam Barouz je preporučivao jednu vežbu koju je godinama praktikovao: kad ideš ulicom, nastoj da vidiš sve ljude na ulici pre nego što oni vide tebe. Utvrdićeš da ako ti prvi vidiš njih, oni neće videti tebe, i time dobijaš vreme da ih posmatraš ili negde odložiš za kasniju upotrebu. Barouz je tu vežbu naučio od jednog starog mafijaškog dona u Kolumbusu, u državi Ohajo. Ako je pisac viđen prvi, to ne znači da će obavezno pucati na njega, ali će možda propustiti neki ambijent ili nekog junaka. Neko koga ste letimice spazili u prolazu može se iskoristiti kao junak posle mnogo godina; neki ulaz ili izlog mogu da posluže kao mesto zbivanja. Rasejani pisac zatvara vrata percepcije.

Žan Žene je jednom rekao za jednog poznatog francuskog pisca da taj nema hrabrosti da bude pisac. Na koju je to hrabrost mislio? Na hrabrost unutrašnjeg istraživanja, na hrabrost kosmonauta unutrašnjeg svemira. Pisac ne može da ustukne pred svojim otkrićem zato što ga ono šokira ili uznemiruje ili zato što se boji da će mu njegovi zameriti. Ovu hrabrost prati istrajnost i sposobnost da se izdrži obeshrabrenost. Svaki pisac mora da napiše mnogo loših dela i čak da ne zna koliko su loša u vreme kada ih je napisao. Pisci nisu uvek dobri kritičari svoga rada. Sinkler Luis je rekao: „Ako ste upravo napisali nešto što je po vašem mišljenju apsolutno dobro, a ne možete da sačekate da ga nekom pokažete, onda ga pocepajte, užasno je”. Pisac mora da bude sposoban da preživi neujednačenost u radu koja bi bila katastrofalna u drugim profesijama. Glumac ili muzičar moraju da se drže izvesnog nivoa izvođenja, dok pisac ima vremena da rediguje i bira ono što će objaviti kao završni proizvod.

Nema pisca koji nije u jednom periodu svoga života bio strastven čitalac. Mislim da je T. S. Eliot rekao da, ako pisac ima pretenciozan književni cilj, onda je to uglavnom zato što nije pročitao dovoljno knjiga. Izvesno poznavanje onog što se već uradilo u literaturi je neophodno – kao što doktor ili advokat moraju da prate literaturu iz svoje oblasti.

Profesionalni pisac po pravilu nema mnogo vremena za čitanje, zato je dobro obaviti čitanje pre nego što pisac postane.

Naravno da je uvek lakše reći nekome kako da ne piše nego kako da piše. Setite se, na primer, kako loš naslov može da naškodi dobroj knjizi ili kako dobar naslov može da proda lošu knjigu. Dobar naslov pruža čitaocu sliku i podstiče interesovanje za nju. Loši naslovi ili uopšte ne saopštavaju sliku ili saopštavaju lošu sliku, odnose se na slike koje publika ne može da razume sve dok ne započne sa čitanjem knjige i prevali u tome dobar deo puta. Doduše, knjiga s lošim naslovom ili sporim početkom može da ispravi grešku – tu nema apsolutnih pravila, ali ima dobrih orijentira.
Nikada se ne smeju zaboraviti zamke koje proizvodi sistem. Jer postoji definitivna tehnologija negativne upotrebe reči kojom se izaziva konfuzija, stvaraju i zaoštravaju konflikti i diskredituju protivnici. To je suprotno onome što radi pisac. U toj tehnologiji, što su reči apstraktnije i stavovi besmisleniji, to bolje. Ta tehnologija za pisanje negativnih prikaza je tako prepoznatljiva da će se otkriti još u prvoj rečenici – i složenija je od prostog kazivanja uvredljivih stvari o jednoj knjizi. Za svakog pisca je vrlo važno da bude sposoban da mirno primi nepravičnu kritiku i da, kad mu se ukaže prilika, odgovori na nju. Takođe je dobra vežba pisati prikaze knjiga.

Da se vratimo na pitanje tehnologije. Razmotrimo pravo pitanje našeg materijala – reči. Kad šegrt u potpunosti shvati činjenicu da reč nije predmet koji predstavlja – da ovaj sto, šta god da je, nije oznaka stola – onda smo mu uštedeli mnogo besmislenih verbalnih rasprava. Pogledajte apstraktne reči koje nemaju definitivnog referenta, stvar koju označavaju, reči kao što su „komunizam”, „materijalizam”, „civilizacija”, „fašizam”, „revizionizam”, „misticizam”… Toliko ima definicija koliko i korisnika tih reči. A već je odavno stara dobra književnost utvrdila da reč koja nema referenta jeste reč koju treba izbaciti iz jezika, a naročito iz rečnika jednog pisca. Neke pisce optužuju da su u svojim delima moderni oportunisti, druge da su nadmaterijalisti, treće da su konzervativni realisti, četvrte da su buržoaski mistici. Šta ove reči znače? Praktično ništa. I pošto ne znače ništa, možete večno da o njima raspravljate. O onim rečima koje imaju referente ne može se raspravljati; evo te stvari – nazovi je stolom, klupom, nazovi je kako god hoćeš, ali rasprava nije moguća. Sve rasprave potiču iz konfuzije i sve rasprave su gubljenje vremena, osim ako sami ne želite da izazovete konfuziju i da gubite vreme.

Sposobnost da se razmišlja u konkretnim vizuelnim pojmovima je skoro suštinska za pisca. Još prostije rečeno, ako pisac nešto ne može da vidi, da čuje, da oseti, da omiriše, onda i ne može o tome da piše.

Pa, nije li vreme da istupimo iz ovog nezakukuljenog, tek malčice mudrijaškog, namerno beskorisnog začaranog kruga i zapitamo se, bez cinizma ili naivnosti, može li se uopšte više pisati književnost? Ili nam je još samo preostalo da zapisujemo svoje snove, one koje zapamtimo kada se probudimo?

Dragi moj i ničiji početniče, ovo je začudno doba preambicioznih banalnosti. Dani kiler-dilera su odbrojani; seksualni manijaci su u opasnosti; odvažni umetnici na trapezu slomili su vrat. Ovo su besudni dani kada nas naši naučnici, uz pomoć i podstrek visokih sveštenika konzumirane duhovnosti, besplatno obučavaju tehnici kako da se uzajamno i potpuno uništimo. Progres, nego šta! Napravi od toga jedan čitljivi roman ako možeš! Ali ne prigovaraj o umetnosti zasnovanoj na životu ako te smrt hrani. I ne pričaj o književnosti. Izmisli je poput zviždukave melodije, ili je prepiši bez ustručavanja, ili je pronađi kao noar-misteriju na onaj bogartovski način.

Veruj mi, ne postoji ništa čisto, ništa zdravo, ništa zabavno, ništa obećavajuće u ovom veku uobraženih uobrazilja, osim pripovedanja. I zato će Magični verovatno imati poslednju reč. Kad te neko pita: „Odakle mu ta stvar?”, odgovori mu: „Od tebe”. Čoveče, pa on je celu noć ležao slušajući i očima i ušima isprekidani metaforični ritam svog vremena. Jedne noći u hiljadu godina. Čuo ga je u majčinoj utrobi, u kolevci, u školskom dvorištu, na gmizavim ulicama, na životnoj berzi gde se iluzije trampe za olovo. I eto – zamisli čudo! – on je sit tog jezika. On hoće da ide dalje. Hoćeš li ga pustiti?

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    ПЕРА

    Па да. Скоро исто још од “Златне декаде”, само све боље и боље. БРАВО Магични! Само севај и жив ми био.

+ Ostavite komentar