NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Ispod mosta

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Ispod mosta


„E, e, e… Meni je uvek sve bilo smešno u SFRJ. Kako u svetu, tako i kod nas”, rekao bi Emil.

Miša Mrak, Vlada Mentol, Veliki i Mali Cale, Kukrika, Saša Dragstor, blizanci klokice, klošari sa Štajge, Kiselo Mudo i Trudni Miš, jedan što je Došao Da Traži Posao i ja spavali smo ispod Brankovog mosta. Tu se uvek nešto dešavalo.

Mišo sa Štajge udario me je nožem u grudi. U predelu srca. I pao preko mene. Zaštitila me je jakna Pitera D. Krkalovića, od kože bivolice, kojom sam se pokrivao. Stigla iz Čikaga.

Miša Mrak je bio totalno odvaljen. Pomešao je artane i pijačarsku rakiju punu etil alkohola.
Njega su zvali Miša Mrak, a mene Nešo Mračni.

Nas dvojica, Mrak i Mračni, postali smo kasnije prijatelji.

Miša Mrak se usrao od straha, a ja sam se smejao i sipao duvan na plitku ranu.

Stizali smo pred zoru, svaki sa svoje strane. Dan smo provodili na suncu perući gaće i čarape, kupajući se, dremajući…

Još kad bi neko zbavio rakiju! A rakije je uvek bilo. Ako ne bi užickao Sale Dragstor, donosili su Kukrika i Vlada Mentol, neko bi u toku noći uradio kiosk… Rakije je moralo da bude. Onaj što je Došao Da Traži Posao po svu noć je ostajao sam da loži vatru. To je bilo njegovo zaduženje. Ostali su odlazili u mrak.

U to vreme je moj drug Šomi radio u noćnoj smeni kao konobar u „Staklencu” na stanici i uvek sam kod njega imao piće za dž.

Šunjao sam se po Belom gradu, a onda posle fajronta kotrljao prema Štajgi.

Objavio sam prvi tekst u „Dugi”. Zvao se „Crna princeza”, o ribi koja ima sidu i koja se otkako je otkrila da ima sidu kreše isključivo sa organima gonjenja. Nisam baš bio omiljen među njima. Pujdali su na mene krimose Pantera i Šljoka.

A pujdao ih je i Zoki Trafikant, s kojim sam se bio opkladio da ću početi da pišem za „Dugu”. Opklada je bila u piće do povraćanja, što je pokojnom Trafikantu izgledalo mnogo.

Ali ja sam već bio slavan tip u Knezu, u „Klubu književnika”, na Štajgi, i meni je to bilo više nego dovoljno.

Podelio sam hiljadu primeraka prve knjige „Crnog kofera” studentkinjama FLU, svetske književnosti, filozofije, psihologije…

A ispod Savskog mosta mi je bilo opušteno… Pijani smo spavali na kartonima. Onaj što Traži Posao je podlagao vatru.

Te davne godine, u vreme dok smo još živeli u najboljem od svih svetova i dok je crveni pasoš vredeo bogatstvo, mi smo uživali u letu koje se polako pretvaralo u blagu jesen, u miholjsko i bablje leto…

Onaj što je Došao Da Traži Posao zalud je ložio vatre. Jedne noći su se zapalili kartoni ispod Trudnog Miša. Jedva smo ga ugasili. Ložili smo velike vatre, ali to organe gonjenja nije zanimalo.

Trebalo je tražiti štekove, štenare, nove gazdarice. Naravno, tu su uvek bile komune s permanentnim žurkama kod Deda Jove, koji uopšte nije bio deda, u diplomatskom naselju na Banovom brdu, kod Gorana Govečeta u Zemunu, kod Saše Dragstora u Marinkovoj Bari, kod Zore s Trošarine, u „Patrisu”, kod Nova Gabelja i Ranka Krkala…

Na visokoj ceni su bile uspešne studentkinje koje su imale jednokrevetnu sobu u studentskom domu.

To je već bila lutrija.

Došla je zima a da ni primetili nismo.

Dočekao sam je u patikama i bez jakne.

Kod Miodraga Bulatovića nisam smeo ni da se pojavim. Odmah bi zvao moje da me skenjaju u „kandže srpskog lekarskog društva”, kako bi to rekao Aca Sekulić, na lečenje od alkohola.

Blizanci Kiselo Mudo i Trudni Miš su razbili neku radnju, priznali još dve-tri i otišli da zimuju u Okružnom zatvoru Padinska Skela.

Onaj koji je Došao Da Traži Posao vratio se u svoje selo. Zimi ionako tamo nema nikakvog posla. Vlada Mentol, Mali i Veliki Cole su najurili neke travestite, neke kamene guze, iz napuštenih vagona na Štajgi… Svi su se spasavali kako je ko znao i umeo.

Duvala je košava i prve pahulje snega su već promicale… a ja nisam imao gde da odem. U redakciji „Duge” spavao je Hasan Delić, pobratim Dževada Galijaševića, a mene niko nije pitao da li imam gde da spavam. Svi su me nudili pićem, niko jelom, a po podne bih spavao po kafanama, kočijaški, kako me Đole Žvalo naučio, u toplom…
Onda se pojavila moja majka. Nisam je sačekao. Sačekao ju je na stanici Ranko Krkalo i doveo je do „Grčke kraljice”.
Jaša Grobarov, ratno siroče, grlio ju je i ponavljao: „Nebojša je moja majka. Ti si moja majka…”

Godinama kasnije je stara učiteljica iz Bijelog Polja prepričavala sa užasom na licu i smehom u glasu šta joj se u „Kraljici” dešavalo.

Na konak je otišla kod Noćne Nace.

Sutradan su me pronašli Novo Gabelj i Ranko Krkalo, i doveli na gajbu kod Noćne Nace.

S majkom sam otišao u bolnicu, gde sam ostao dva meseca, i posle toga u treznilište. U zavičaj.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar