NEBOJŠA JEVRIĆ- URBANE LEGENDE: Pera Pljačka

NEBOJŠA JEVRIĆ- URBANE LEGENDE: Pera Pljačka

Crtež Emil Miloš


Zelen se mesec vidi na nebu, stari robovi pevaju.

„Umro stari robijaš, ime mu se krije.”

Pera Pljačka počiva na nekom robijaškom groblju u Sloveniji.

Godinama ga se nisam setio.

Svi su hteli da budu nešto drugo, samo je Pera Pljačka uvek hteo da bude lopov.

Imao je tri strasti – šah, alpinizam i provalne krađe.

On nije krao zbog novca i zlata koje je jedino uzimao ulazeći kroz prozore višespratnica. Bilo je to nešto jače od njega. Bio je umetnik, virtuoz, neprevaziđeni provalnik.

Spečenog preplanulog lica, zelenih očiju koje su menjale boju, omalen i nervoznih pokreta kretao se  nečujno kroz sobu i pričao mi svoju priču. Kao da me je odavno čekao.

Bio je umetnik i prezirao je šlosere. I prezirao je one koji su ulazili u prazne kuće. To nije ništa. To može svaka mandovčina. On je ulazio samo u stanove u kojima su spavali ljudi.

S vremena na vreme prilazio je šahovskoj tabli i povlačio poteze. Igrao je sam protiv sebe.

On je uvek bio sam, Pera Pljačka.

Uvek soler.

Počeo je još kao dečak. Imao je preko trista provala kad su ga prvi put uhapsili. Bravarski zanat je završio u „Kruški”.

I lopovski uzgred.

A onda se preselio u Sloveniju.

„Tamo je uvek bilo više para, a i zatvori su im bili evropski.”

U Sloveniji se zaljubio u alpinizam.

Sam čovek i stena. I niko više. Bio je dobar alpinista. Jedan od najboljih. Naročito u slobodnom penjanju. Nikad se ni sa kim nije takmičio. Provale u stanove i kuće, penjanje na stene, to mu je dizalo adrenalin. Bio je adrenalin džankoza. Zavisnik od adrenalina.

Omiljeni klijenti su mu bili advokati. Korumpirane sudije.

Nije sedeo po kafanama gde sede lopovi. U odelu, s kravatom, najskupljom košuljom, cipelama iz Italije ispijao je kafu ispred „Slončeka”.

„Slovenci pokradoše celu Jugu, mogu malo i ja njih”, smeškao se.

To nije bio osmeh. Već pokušaj da se osmehne.

Otvorio je ormar i pokazao mi kolekciju vunenih čarapa s vlaškim šarama.

A onda je obuo cipele i preko njih navukao čarape.

To je bio jedini otisak koji je ostavljao. Na osnovu toga žandari su tražili čoveka sa brojem cipela četrdeset pet.
Slovenačka štampa je pisala o tajanstvenom provalniku. Zalud su pritiskali doušnike. Zlato je nosio za Janjevo kod pouzdanog zlatara, oca osam sinova. Drugih saradnika nije imao.

A onda je pao.

Zaplakalo je dete i majka se probudila. Mogao je da je gurne i istrči, ali je mirno sačekao patrolu.

U zatvoru je tražio i dobio samicu.

U samici je igrao šah. Sam sa sobom. Sam protiv sebe. Ili su ih stvarno bila dvojica. Ovaj s kojim sam ja razgovarao i onaj koji je skidao crep s krovova i kroz tavan ulazio u kuće.

Od susedne samice počinjao je ženski blok. Prvo je počelo kuckanje, a onda je zaoštrenom kašikom počeo da buši rupu u zidu.

Rupu u zidu veliku kao nebo.

Posle nedelju dana posao je bio gotov. I tad ju je prvi put ugledao.

Nju, čuvenu striptizetu iz noćnih barova Mojsilović Dragojlu – Mojsi Lu.

Mojsilović Dragojla je ubila svodnika. I osuđena je na dugogodišnju robiju.

Rupu u zidu zatiskali su sredinom hleba.

Ona je imala tranzistor u sobi.

Šaputao joj je reči koje više nikad nikom neće reći. Reči koje ona, Mojsi Lu, nikad ni od jednog muškarca nije čula, a bilo ih je mnogo!

Ona nije umela da priča, ali se zato uz muziku s tranzistora svlačila samo za njega, starog roba.

„Zašto je mesec zelen kada se gleda kroz rešetke?”, pitao je, ali ona nije umela da mu odgovori.

Igrala je kao Aska vuku, igrala je kao da joj je to poslednji put u životu.

On je izašao, ona je ostala.

Stari Janjevac mu je slao novac, i on ju je čekao u zakupljenoj vikendici i lutao po Slovenačkim Alpima skupljajući čajeve i mirisno bilje.

Izašla je posle šest meseci.

Ali se nešto s njim dogodilo.

Nedelju dana je Mojsi Lu koristila svu svoju veštinu, a Perina muškost je ostala zavezana.

Bilo je to vreme pre nego što su u Crnoj Gori počeli da pevaju:

„I na kraju dvadesetog veka,

Pronađoše mrtvom kurcu leka”.

Nije imala više strpljenja da čeka Mojsi Lu. Spremila se i vratila u Beograd. Otišla je do „Lotike”, do „Lotos bara”.

Trećeg dana su je našli mrtvu iza kanti za smeće. Uzela je preveliku dozu heroina Mojsilović Dragojla – Mojsi Lu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar