NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: TUCANJE VODE U AVANU

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: TUCANJE VODE U AVANU


Čitavog dana smo polkovnik – pilot u penziji i ja tucali vodu u avanu.

Pukovnik je bio iz mesta gde guje slavu slave, s crnogorskih planina.

Pio je šljivu. Ja sam pio čaj. Ko zna koji po redu.

Kod jedanaeste, polkovnik je zaturio glavu, iskočila mu je jabučica, i zapevao je:

„Ja potegoh jatagan, odsjekoh joj glavu,

Mrtva pade Milena u zelenu travu.

Mrtva pade glava, jezik progovara:

‘Zar se tako, dragane, ljubav zaboravlja?'”

U maloj kafani, tamo gde Sava ulazi u grad, pridružiše mu se Pljevljak električar i Mirko limar-pesnik iz Tomaševa sa susednih stolova.

Pevali su punim plućima o Mileni i vodi Drini.

Stigoše gusle i pesme junačke, koje se nekad nisu smele pevati sem pored vatre u planinama:

„Više vredi Šipčić Vlade no Titove tri brigade,

Ko to ima takve oči, Taru vodu da preskoči.

Preskoči je neko veče Šipčić Vlado i uteče!”

Na smederevcu se kuva rakija. Kuva Petronije, a kad je on zakuva pa zapali, liže plamen, dušu greje. Šta će crno čeljade?

„Pa po svome običaju starom,

On se kući vrati sa šićarom”, guslar popijeva.

Mikaile priča priču zavičajnu o Đoku koji je obukao uniformu, uzeo oružje, a onda se vratio da ga vidi nana.

U kafanskoj verziji priča je tekla ovako:

„Sine Đoko, srećno ti oružje!”

„Fala, nana, biće kokošaka.”

Teško onom ko bi Đoku tu priču pred njim ponovio.

Odmiče kafanska noć i sneg sve više pada. Tučemo vodu u avanu. Rekle bi soliteruše, bleja. (Uvek bleja, nikad mišićana.)

A to se ne može bez rusko-američkih odnosa.

„Znaš koliko para su Ameri iz Amerike potrošili na pravljenje podmornice koja je nevidljiva za radare? Mnogo. Nagrđeno mnogo. A Rusi otkrili kita koji se ne očitava na radaru. I od njegove kože dobili jedinjenje koje se ne očitava na radaru. Pa njime ofarbali podmornice…”

„I od njegovog mesa napravili pihtije”, kaže Sneža, kojoj je vince udarilo u lice pa se samo osmehuje.

Pričam o dresiranim psima kojima su Rusi ostavljali hranu ispod tenka. A onda ih slali na nemačke oklope sa eksplozivom na leđima. O užasu koji je izazivalo lajanje izgladnelih pasa u zaleđenim ruskim ravnicama.

„A jeste li čuli za dresirane labudove koje koriste Rusi umesto drona?”, pita mudrov posle pete kuvane.

Htedoh da se umešam, ali pade mi jakna sa čiviluka. „Gde sad usred ovako ozbiljnog razgovora”, što rekao pesnik Jovo Marić, emigrant iz Bosne.

I svi se ućutasmo.

I svi se setismo crnog labuda koji se bio navadio da dolazi na Savu. Nekad bi i društvo poveo.

Dolazio je nekolike godine pred rat. Dok je Sava bila Sava. Kad se brojalo kolike si zime proveo na Savi. Ne leta, kad dođe bašibozuk boju da vata.

Davno, ali ga još pamti družina savska. Bio se toliko oslobodio da su ga i deca hranila. Iz čitavog bloka dolazila su deca s roditeljima da ga vide.

A onda ga je neko pred rat ubio iz dvogrle lovare.

Ili je i njega rat ubio…

Telo crnog labuda izbacila je Sava. Plutao je među granjem, plastičnim kesama i flašama.

Mnogo onih koji su vreme provodili na Savi više nema… Poumirali su, otišli mnogi znani i neznani, ali nas uz vatru i kuvanu rakiju sve rastuži sećanje na crnog labuda koji je proveo tri-četiri zime s nama.

I kao što su u Boki Kotorskoj ispred dečjeg doma u Bijeloj podigli spomenik Joci delfinu, koga su ubili ribari iz puške jer im je cepao mreže, tako i savski ljudi hoće da podignu spomenik Crnom Labudu.

Od tada se na Savi sve promenilo. Skoro da je nestao čitav jedan svet koji je živeo na Savi i od Save. Nestali su „savski ljudi”. Nema više drvenih kućica na burićima. A nema ni Buše da uđe u ledenu Savu i propalo bure zameni. Ni kafane „I to će proći”.

I svi se nekako skujariše. Čak i polkovnik, koji je nedavno pevao o „odsečenoj glavi i jeziku koji progovara”.

Crni, crni, crni labud leti iznad naših glava. Pritisla uninija.

Noć je duboko odmakla. Sad su na red došle i pirganice, vruće, sa smederevca, da upiju rakiju. Svu noć pada sneg.

Ali mi nikako da se dogovorimo šta su Rusi uradili s tolikim mesom od kita.

Za sutra je zakazano kuvanje pihtija na terasi u kotliću.

Batrgam u svitanje preko celca ka kući.

Pred očima mi crni labud. Ubijen pred rat. Onako.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar