RADOVANOVIĆ, POVRATAK U BUDUĆNOST: Hvala Bogu nisam na moru

RADOVANOVIĆ, POVRATAK U BUDUĆNOST: Hvala Bogu nisam na moru


Nešto računam, stigla me Božja kazna, pa zato nisam ni otišao na more. Svi drugi, ćao. Jedan ovde, jedan onde. Grčka, Italija, Crna Gora, Hrvatska…

More, gde god se okreneš, osim ovde. Ne sećam se ko nas je tačno zajebao, da li Dušan, ili Baja Pašić, ili Milo, tek ostadosmo mi, grešnici, na vrelom asfaltu, da se cedimo i sušimo. I da budemo totalno odsečeni od svega. Šta god da tražiš, odgovor je – na moru sam.

Ljubav, pažnja i razumevanje su otputovali i nikada neće ni da se vrate. A i koji će mi kada malo bolje razmislim. Ja sam čovek samotnjak, drkadžija, more mi i ne prija previše, moram da stavljam peškir na stomak, često nema interneta, svi jedu ribetinu, opšta veselost je tolika da te to nervira… Toliko puta sam i išao na more zbog drugih, a ne zbog sebe, da mi malena promena uopšte i ne smeta.

Uostalom, drugi ne bi sa mnom ostali na kopnu ni pod razno. Mnogo im je ovde zagušljivo, sparina, vlaga, nigde žive duše, gužve jok, kafane i ulice prazne, sve zajedno, gadi im se to, što sam ja pozdravio, zašto da im objašnjavam šta meni treba. I da je dobro meni ovde samom. Čitam knjige, pijem ujutru espreso sam sa sobom, šah igram na kompjuteru, Viber me obavesti o svemu što treba da znam, o svakom moru, a posetim ponekad i Pericu, ni on nije nigde otputovao, nego renovira kafanu, i eno ga tamo, u malteru i prašini, kao da se baš valjao po nekom morskom pesku.

Sve zajedno, sasvim super. More je ionako privid. Nešto što treba da ti na tren dokaže da je sve super i da je i tvoj život film. A na filmu, tvrdio je moj tata, nije srećan kraj ako njih dvoje ne odu na more. E moj, tata, pojma ti nemaš. Uostalom, kada podvučem crtu, i na moru mi je bilo najbolje kada sam bio sam. Šetao sam, išao na ručak sam, kupao se sam, upoznavao ljude, sasvim sam.

Birao sam, sam, kada ću da ustanem, odem negde, sednem, legnem, čitam, slušam, pričam, gledam… i ništa mi nije falilo. E pa tako, ne fali mi ni ovde. Još imam i taj narcisoidnoelitistički pristup: Niste u Beogradu, u kojem sam ja?! Pa šta me briga, nemojte ni da se vratite. Uvek čovek nađe način da sebi olakša. Meni bar niko ni za šta nije kriv, nego se ponosno nadrndam i kažem: ako ja vama ne trebam, još manje trebate vi meni. Te mi leto u Beogradu bude sasvim super. Imam svoje rituale, gradske, a ne morske, obiđem, što inače retko činim, čak i grad, otkrijem nove ulice, svratim na mesta na kojima davno nisam bio, ne javljam se nikome, niti se ko meni javi, smišljam zlobne komentare i u tome uživam…

Neki bi rekli – čamotinja, ali ja, jok. Zato što mi se, kada konačno nisam otišao na more, desilo nešto čudno. Probudio sam se ujutru i shvatio da sam još tu, bez obzira na more. I da nemam zbog čega da se sekiram. Da sam više ja potreban moru nego ono meni. Zato što svako more od mene zarađuje. Ja od njega, niks. Samo trošak. I da je vreme da se, konačno, bavim malo sobom i svojim potrebama. Mator sam čovek, krajnje je vreme.

Još kada sam skontao da su te, moje potrebe mnogo manje, jednostavnije i lakše za ostvariti od svih onih tuđih potreba kojima sam se bavio, šta da vam kažem, mojoj sreći nije bilo kraja. Sebi treba sasvim malo da učinim da bih bio srećan. Drugima ni planine ni more nisu dovoljni. I još si posle kriv ako ne uspeš. Ovako, sve je mnogo jednostavnije.

Dam sebi ujutru malo, a ako i ne uspem, ako nemam, ništa strašno sam sebi neću da učinim. Nema mora, sve ok. Idemo, nas dvojica, ja i ja, na isto ono staro mesto, na doručak. Pa posle, na ono drugo, isto staro i poznato mesto, na kafu. I ne grdimo se međusobno, niko mi ništa ne prebacuje, a i kada se pogledam u ogledalu, ne vidim nekog matorog ćelavca sa stomakom, koji mi kvari sopstvenu sliku, nego vidim – sebe. I sasvim sam lep.

To je srećan kraj, stari moj. Sve ostalo je privid.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar