URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: Tuđa kuća

URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: Tuđa kuća

cof


Pješivci su kamena pustinja. Zemlje je malo po dnu vrtača. Ili između suhozidina. U sepetima se nosi zemlja da se njivica napravi.

Kad u Pješivcima rode smokve, na pitanje odakle su Pješivci, na Nikšićkoj pijaci kažu ponosito dižući glavu:
„Iz Pješivaca!”

Kad smokve ne rode, oni obore glavu i besno odgovaraju:

„Iz Jadivaca!”

Milutin je bio siromah čovek iz Pješivaca. Kao da je u Pješivcima bilo bogatih ljudi.

Sirotinjsko imanje podeljeno je bilo između braće.

Krčio je kamen, zidao suhozidine, u sepetima zemlju nosio.

Od sunca i vetra uvek preplanuo.

Posle rata vozom bez voznog reda stigao je u Bačku.

I upoznao Milenu.

Dobili su deset jutara zemlje i švapsku kuću.

„Kuku, Milutine, kako ćemo živjet u tuđoj kući?”

Milutin je oćutao i gledao u ravnicu.

Venčali su se pred Sreskim odborom i krenuli da odrađuju trudodane.

Bili su to mirni i tihi ljudi koje ništa sem zemlje i rada nije zanimalo.

Radili su svaki ubogi dan i gledali kukuruze koji su rasli i rasli.

Sina su dobili kasno. Marka. Njihovog jedinka. Više im se nije dalo.

Nije bilo nijedne svadbe u selu na kojoj Milena nije nosila najveći poklon.

Zaduživala je komšije i rođake sanjajući o sinovljevoj svadbi koju će napraviti. O poklonima koje će dobiti.

O unucima koji će doći. O tome kako će Marko dovesti mladu, ne na tuđe, u švapsku zemljanu kuću, već u svoju kuću zidanu od cigle.

I šparala je pare. Otkidala od usta. Svake godine bi ugojila svinju, tele za prodaju. Od otkupa žita odvajala je pare za Markovu kuću. Da joj se unučad ne rađaju u tuđoj kući.

Stara švapska kuća je s leđa morala biti podzidana. Da se ne bi srušila. Bila je to jedna od manjih i starijih kuća.

Čak su kupili i tišleraj i napunili njime jednu sobu.

Milutin je otvorio štednu knjižicu.

Da ne drži pare u kući, da raste kamata.

Marko je rastao, ali su ga od seljačkih poslova štedeli.

Jer Marko je bio dobar đak. Ponajbolji. Povazdan sa knjigom. Svaki dan je išao u biblioteku i donosio knjige.

Odlučili su da ga školuju. Da se ne muči. Da bude gospodin profesor.

Godine su prolazile. Milena je sanjala i dalje kuću od cigli u kojoj će živeti njen Marko.

Marko i ja smo zajedno studirali. Nije bilo moguće ne voleti ga. Bio je najbolji čovek koga sam upoznao.

Kako bi koji od vrsnika iz sela stasao za ženidbu, zvao ga je za kuma.

Počeo sam s veselom bratijom pesničkom da obijam po kafanama i da pijem, a fakultet sam zapustio.

Marko je diplomirao i zaposlio se kao noćni čuvar. Oženio se, dobio sina.

U Beogradu nije bilo mesta za profesora filozofije. Ili ga njemu bar nisu dali.

Stigle su strašne devedesete. Rat, galopirajuća inflacija.

U mene je žena bila trudna i živeli smo kao podstanari. Stan smo plaćali sto maraka, a plata nam je oboma bila deset. Nije bilo mleka, nije bilo ničega. A onda se Marko pojavio sa dve kante masti, osušenom svinjom i dva džaka krompira za Emila i mene.

Milutin je otišao u banku. Da podigne novce koje je čitavog života štedeo da Marku sazida kuću ili kupi stan.
Po njegovoj računici, trebalo bi da je skupio dovoljno. Šta je težak Milutin iz Pješivaca mogao znati o bandi koja je podigla kredite, pretvorila ih u devize i napravila inflaciju.

Kad je podigao novac, za te pare nije mogao ni paklu duvana da pazari.

Vratio se u selo, razboleo i potonuo u mrak. Uskoro je i umro. A za njim i Milena. Sanjajući kuću.

Marko se zaposlio kao profesor u provincijskom gradu.

Uskoro će u penziju. Kao podstanar. U tuđoj kući.

Švapska zemljana kuća u selu je zapuštena i polako se urušava, imanje je prodato i Marko nema gde da vrati.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar