URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: UZ ĐAVOLJE LAZI, GINEKOLOŠKI STO I ĐED NIKŠA

URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ:  UZ ĐAVOLJE LAZI, GINEKOLOŠKI STO I ĐED NIKŠA


Peli smo se uz Đavolje lazi od kanjona Tare prema Zabojskom jezeru na Sinjavini.

A odatle prema katunu Zastarac, ispod Starca, jednog od vrhova.

Surova je planina Sinjavina.

Kad magla padne, dešavalo se čak i starim planincima da se posle dva sata hoda nađu na mestu s kojeg su krenuli. Do Zastarca se može stići i preko Štitara ili uz Lipovo, pored Čiča Dražine pećine, kroz Vratlo pa do Smrdan bunara. Mi smo okrenuli težim putem. Kojim se sve ređe ide.Takva nam vodica.

Na Sinjavini su tri vrha. Starac, Pećarac i Jablanov vrh.

„Namiguje Starac na Pećarac,

A Pećerac Jablanovom vrhu,

Teško onom ko je među njima.”

Neki kažu da je Durmitor planina na Sinjavini.

Katun Zastarac je bio gotovo napušten.

U smiraj dana stigosmo do katuna Doktor, Slikar i ja.

Starac je javio ovce. Stavio je ruku na čelo da se zakloni od sunca, začuđen što namernike s rancima vidi. Pozvao nas je u kolibu. Doktor je kao svi doktori imao ranac pun viskija.

Pošto je namirio ovce, zaseli smo oko šporeta. Bilo je leto, ali noć na planini je hladna.

„Đede Nikša, koliko imaš godina?”, pitao ga je Slikar.

„Nemam nijedne!”

„Kako nemaš nijedne?”

„Sve sam ih potrošio!”

Nasmejali smo se i obredili buteljkom „čivasa”.

„Dobra vam ova rakija…”

„To je Tito pio!”

Duga je noć, i uze nas đed Nikša na ispit.

„A ti si novinar, kažeš.”

„Jeste, đede Nikša. Radim u jednim čuvenim novinama u Beogradu.”

„U Biogradu, veliš.Vidi se da si neki veliki mudrov. Oblajavaš ljude po novina pa se ljebom ‘raniš.”

„Ti, momče, koji je tvoj posao?”, pita kuma mog, Slikara.

„Pravim od kamena, gline, gipsa, bronze glave ljudi, divljih svinja, slikam…”

„Dobro, dobro. To je napriliku ko u parku u kasabi one što su na kamen natakarili. Aha! A pošto bi mi mogao naslikat Čiča Dražu ispred pećine?”

„Za dvadeset kila rakije iz Lipova, naslikaću ti Čiča Dražu”, pogodi Bato posao.

„I to od ukopne ima da ti donesem.”

Pristavi đed Nikša cicvaru. Rastego se pusti sir. Bolje nisam jeo.

Obređujemo se viskijem.

Na hiljade je bilo ovaca, goveda, konja po Sinjavini. Sad je sve pusto. Propale kolibe. U katunu samo đed Nikša.
A i on se sprema da zimuje kod sina u kasabi. Ovce će kod kasapina France. Izdale ga i noge i oči. Ovo mu je na planini poslednje leto.

„A ti, Doktore? Dobra ti ova rakija. Mora da si dobar doktor pa te dobro paze. Od čega si ti Doktor?”

„Ja sam ti Doktor za onu žensku rabotu.”

„E, ti si umio odabrat. Svaka ti poštena. Ko zna koliko si ih u vijeku pregleda.”

Smeju mu se brci. Duva vetar kroz šindru.

„Sve u svoje vrijeme. Bila je tu do prije neku godinu jedna udovica, ‘nako posirovija. Malo pomalo pa mi u kolibu dolazi. Kafu da pijemo. Mislim se, hoću li joj udarit, i smijem li. Počnem ja s njom nešto miritat, prevrnem je na postećiju, a gaća nikad nosila nije. Ali puče bruka,izdade me snaga.

O, Stanojka, daj mi taj tiganj s police, velim ja njoj.

Mi skinemo po dva-tri kotura sa šporeta kad stavljamo tiganj na vatru pa je tiganj vazda odozdo crn.

Šta ćeš to Nikša, pita Stanojka.

Ona misli da ću nešto da bajem.

Ja uzmem onaj tiganj pa onog mog mučenika i najboljeg druga, koji me nikad nije izdao, nagaravim.

„Šta uradi to Nikša?!”

„Kako šta uradih? Nek se njemu crni obraz, a ne meni kad me danas u ljutom boju izda!”

Slikar i ja smo popili i umorni polegasmo, a đed Nikša osta sa Doktorom da o njegovom zanatu deveraju.

Šta su pisci i vajari prema Doktoru, koji je pola limske doline razgolitio.

Dok smo silazili niz planinu, priča nam Doktor da je obećao đedu Nikši da će ga voditi u bolnicu da mu pokaže sto za ginekološke preglede.

Sledeće zime nađosmo se na čaršiji kad eto ga i đed Nikša. Nosi bidon s rakijom i kod Nova Dacića u kafanu.

Slikar mu doneo Čiča Dražu, koji je u Nikšinom selu imao štab.

Zadovoljan Nikša.

„Evo ga, samo što ne progovori!”

Nije zaboravio na Doktorovo obećanje. Stigao i Doktor da ga do bolnice vodi za ginekološki sto.

Kad je ugledao astal sa dve raklje za noge, đed Nikša je samo odhuknuo i rekao:

„Ovo bi svaka poštena kuća morala da ima!”

A ja, evo, pišem i oblajavam đeda Nikšu po novina. Neće mi zameriti. Upokojio se pre nekoliko godina.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar