MLADI NEMAJU VEZE SA ŽIVOTOM

MLADI NEMAJU VEZE SA ŽIVOTOM


Uspešna godina je tik iza njega, a pred njim još bolji početak 2018. Naime, jedan od najznačajnijih i najinteresantnijih srpskih džez muzičara današnjice našao se na svetskoj listi najboljih džezera u 2017. Reč je, naravno, o Vasilu Hadžimanovu, koji se odavno izdvojio kao jedan od prvih kompozitora na ovim prostorima koji kombinuje balkanske, tradicionalne folk ritmove i zapadne, moderne muzičke stilove (džez, fank, rok, world music…) na svoj, potpuno autentičan način.

Momka kome su geni predodredili životni put srećemo usred rada na novom albumu, koji bi trebalo da bude predstavljen ovog proleća. S Vasilom za „Ekspres” razgovaramo o tome šta za njega predstavlja uspeh, a šta popularnost, koliko se za džez i alternativnu muziku ima sluha u Srbiji, kako mu deluje naša kulturna scena, da li se nešto promenilo na muzičkoj sceni od raspada SFRJ, kako se izboriti s kičom i prostaklukom kao ovdašnjim standardom umetničke vrednosti, kakvu perspektivu vidi za svoju naslednicu, ćerku Martu…

Na godišnjoj listi najboljih džezera u 2017, koju je je priredio cenjeni džez kritičar i producent Arnaldo de Sotjero iz Los Anđelesa, našli ste se zajedno s kolegama iz Vašeg benda. To je veliki uspeh.
– Apsolutno! Prvi put smo se prošle godine našli na sličnoj listi kada se naš album „Alive” iz 2016, koji smo snimili uživo, plasirao na godišnjoj top-listi najboljih albuma „Down Beat magazina”, najrespektabilnijeg za džez muziku. Tada nam je to bilo neverovatno. Ljudi moraju da razumeju da je veoma teško da se nađeš na toj listi, a još ako živiš i radiš u Srbiji, to je praktično nemoguće. Jer sistem plasiranja muzike je sve teži, bez obzira na internet. Ogromna je konkurencija, prezasićeno je tržište, a džez je generalno nepopularan i nema toliko prostora za veliki broj muzičara koji bi želeo da se plasira. Naći se na listi najboljih džezera je ogroman uspeh za nas. To nam je samo još jedan dokaz da radimo u dobrom pravcu. Tim pre što je Arnaldo de Sotjero veoma poznat i respektabilan kritičar, producent, jedan od onih koji glasaju za Gremi nagrade, koji pažljivo i ozbiljno sastavlja tu listu svake godine. Ja sam se na listi našao u dve kategorije, za električni klavir i klavijaturu, Bojan Ivković je među perkusionistima, a Dušan Jeftović, koji nije u mom bendu, ali sam ja u njegovom triju, s kojim sam snimio „No answer”, našao se među gitaristima. I pomenuti album se našao među najboljima.
Naravno da je jedan od razloga i naša izdavačka kuća „Moon June” iz Njujorka, čiji je vlasnik i direktor, Leonardo Pavković, pravi entuzijasta koji sve sam radi i koji je uspeo da se u moru diskografa izbori. Da s jednom malom indi kućom, gde je on sve, od kafe-kuvarice do direktora, uđe na listu „Down Beat” kao četvrti izdavač džez i fjužn muzike. To su sjajne vesti, ne samo za nas nego i za sve ljude koji su izgubili nadu da uopšte može nešto da se učini u tom domenu.

Pored ljubavi koju imate za muziku kojom se bavite u životu, možete li da živite od svog rada?
– To je često pitanje, a odgovor je: živ sam i zdrav. To je jedan proces, tu nema formule za uspeh. Ne postoji nekakvo uputstvo za upotrebu pa da ga mladi muzičari pročitaju i tako postupe. To je svakodnevno snalaženje, borba, mašta i trud da se sledeći period prevaziđe. U tom kontekstu sam miran da se bavim muzikom koja me interesuje, koju želim da gajim i negujem, a da imam od nečega i da platim račune. Ali to podrazumeva i širok spektar angažovanja, od kompozitorskog do profesorskog rada, zatim sviranje s različitim muzičarima i sposobnost prilagođavanja. Ja sam na neki način kameleon koji može da zasvira sa bendom kao što je „Darkwood Dub”, da može da svira s Biserom ili s Brankicom, ili s Dušanom Jeftovićem, alternativnu avangardnu muziku, ali i sa svojim bendom nešto deseto. Teško je biti usko vezan samo za džez muziku i voleti samo klavir i mejnstrim džez, to je nemoguće. A ovo je moguće, ali moguće je tako što se beskompromisno posvećuješ toj muzici i veruješ u to. Na kraju, posle dugog niza godina i odricanja, borbe i svakakvih situacija, mogu da kažem: živim sasvim okej i bavim se samo muzikom koju volim.

Da li mislite da je Vaša muzika dovoljno popularisana i koliko Vam ova svetska priznanja iz godine u godinu pomažu da budete vidljiviji na našoj muzičkoj i medijskoj sceni, ali i na svetskoj?
– Ništa to specijalno ne znači. To su samo povodi da se desi neki intervju tu i tamo. S jedne strane sam uspeo svoje ime da proguram u taj „selebriti status”, koji podrazumeva da dosta ljudi zna ko sam ja, ali to ne podrazumeva da dosta ljudi zna kojom se muzikom bavim i kako ta muzika zvuči, jer da bi to znali, moraju moju muziku da čuju negde na radiju ili televiziji. To su dva klaustrofobična medija koja praktično nemaju nikakve programe koji podrazumevaju bilo čiju muziku koja spada u taj rejon. Mi na radiju ne možemo da čujemo nijednu emisiju koja se bavi ovom muzikom ili možda možemo jednu na jednom radiju jednom nedeljno u ponoć. Tako da to je apsolutno nedovoljno i ljudi su osuđeni da sami traže tu muziku i da dolaze do informacija preko interneta, što podrazumeva da prvo znaju ko si ti i da imaju uopšte interesovanje i vreme i volju da to sami potraže. Ovako, slučajno da im se to nametne i da im neko to plasira praktično je nemoguće.

Izjavili ste da je velika većina medija u tržišnom ringišpilu i da ignoriše i najmanju mogućnost da osvetli nečiju ideju i talenat van zadatih muzičkih obrazaca. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?
– Ništa se nije promenilo i biće sve gore pošto ovde niko ne razmišlja na tu temu. Generalno je svetska scena takva, samo što tamo negde i dalje ima prostora da neko razmišlja o tome šta je to kultura, šta podrazumeva to i koji je zadatak države u odnosu na komercijalne medije, da to, koliko-toliko, izniveliše stvari. Znači, ne može, naravno, nikad „Vasil Hadžimanov bend” da bude toliko popularan kao neko ko se bavi popularnom muzikom, niti treba, niti mene to interesuje, ali mora da postoji neko ko je u okviru državnog sektora, to neko Ministarstvo kulture, te kulturne institucije koje će se pobrinuti da se dovoljno programa ponudi ovom svetu i da agresivnije utiče na to da se, ipak, neki balans ostvari. To tamo negde i dalje postoji. Ovde, nažalost, ne. I samim tim imamo rezultate koji su vidljivi na svakom koraku.

Mislite na mlade, decu?
– Uzmimo jednu osnovnu ili srednju školu i vidimo šta te klince interesuje, kako se oni ponašaju i na koji način su zombificirani jednim te istim sadržajem. Evo, pravimo se da je taj sadržaj dobar, već to što je jedan te isti čini ga lošim, a da ne pričamo kakav je zaista. Zato mi imamo mladež koja apsolutno nema pojma ništa ni o čemu. Oni ništa ne znaju, oni su isključivo vezani za jedan tip, jednu estetiku, jedan isti šablon i čak im je ubijeno i to neko najprirodnije buntovničko ponašanje, jer bi bilo logično da se razlikuju od svojih roditelja. Oni nemaju ni to. Oni su svi identični, svi imaju istu odeću, iste frizure, iste mobilne, iste aplikacije na mobilnima, iste fotografije i slušaju istu turbo-folk muziku po istim mestima, na istim žurkama, sa istim scenariom i, po mom mišljenju, ne može gore od toga. To je pakao i jako tužno.

Kako biste formulisali generacijsku priču mladih danas?
– Osnovno rešenje problema je pronaći uzrok problema, i ovo što ja pričam je uzrok mnogih drugih problema koji tište naciju, i ne samo našu. I u regionu svi imamo istu priču i zato je presmešno kad se svađamo međusobno, a u suštini je sve identično. Kad pogledaš naše, bosanske, hrvatske, crnogorske i makedonske vesti, možda su se Slovenci malo izmestili, ali generalno svi imamo iste probleme i fascinantno je da ne možemo da se ujedinimo oko tih problema i da ih zajednički rešimo. Rešenje je jednostavno, ali dok god ljudi koji kontrolišu stvari ne dozvoljavaju da se rešenje vidi, stvar je nerešiva. Sve je samo pitanje borbe, pojedinačne i kolektivne, i hrabrosti, koja nam generalno fali. Mislim da su svi uplašeni, iako možda i ne žive toliko strašno. Ne kažem, ko zna kako ljudi žive, ali i ovi koji ne žive baš tako strašno u velikom su strahu da će izgubiti i to malo, i veoma su retki ti koji ustanu i kažu nešto što je evidentno.

Školovali ste se na Berkliju, sarađujete s poznatim svetskim džez muzičarima. Da li možete da uporedite položaj muzičara u Srbiji i u svetu?
– Mogu to da poredim u jednom segmentu kao borbu za parče sunca, koja važi za bilo koju zemlju na svetu. Nigde se ne dešava da su nekome samim tim što je talentovan i sposoban sva vrata otvorena. Postoji čitav niz stvari koje moraju da se poklope da bi neko uspeo da prezentuje svoju muziku široj publici, i to su aspekti koji su isti svuda. Opet, negde postoje neke institucije koje prepoznaju te talente i koje, kad pričamo o umetničkoj i kreativnoj muzici, tim talentima pomažu na različite načine, da li su to neki konkursi, da li su neki grantovi, da li je neka vrsta promocije u inostranstvu, preko ambasada… A postoje zemlje, kao što je ova naša, koje o tome i ne razmišljaju i, ako o tome razmišljaju, onda je to po sistemu: ovaj je naš, hajde da ga gurnemo tamo da nešto svira da uzme neku lovu. To je osnovna razlika. Nijedan umetnik ne može sam da uspe i opstane u Srbiji. To je potpuno nemoguće. Beograd je kritičan sa svim svojim ponudama, a kamoli ostatak Srbije. Imaš Novi Sad, koji je kao OK, i onda imaš sve ostalo gde je krš i lom, gde se jedva neki festivalčić održi i muka je stalna.

Uz nekolicinu kolega postavili ste standarde mešanjem modernog džez jezika s balkanskim muzičkim nasleđem. Jedan od njih je Bojan Zulfikarpašić, s kojim tradicionalno održavate koncerte na Kolarcu. Šta je specifično u vašoj saradnji?
– Te 2015. u Kolarcu s Bojanom doživeo sam prvo iskustvo muziciranja s drugim pijanistom. To je ipak jedna kategorija koja nema veze ni sa čim što sam do tada radio. Klavir je instrument koji jedini može da se uporedi s celim orkestrom. Jedan od preduslova za solistički koncert je da sviraš klavir, toliki je njegov dijapazon. On je potreban i dovoljan. E sad, dva klavira su kao dva orkestra koja se nalaze na sceni, gde je užasno pipavo da sve ne preraste u nešto pogrešno, da li je to takmičenje, da li je to prenatrpavanje i neukus… Sva sreća, Bojan je jedan neverovatan muzičar koga sam pratio od početka svoje karijere. Imamo čak i sličan put, školovanje, „Mokranjac”, isti mentor Vojin Draškoci, pa profesura i slična muzička interesovanja. On takođe ceo život kombinuje s tim balkanskim melosom, ali na neku svoju, drugu foru, kako bih rekao. Slični smo, a onda smo potpuno različiti i instrumentu različito pristupamo. Prvi koncert je bio zaista fenomenalan. Bili su i svi ostali, ali taj prvi je bio najlepši, i to smo zabeležil i snimili, i na kraju samostalno izdali disk.

Svirali ste već nekoliko puta i s Matijom Dedićem. Kako biste opisali vaša dva senzibiliteta?
– To je opet slična priča pošto su dva klavira na sceni, s tim što smo mi imali malo drugačiji pristup na koncertima. Jedan je bio u Opatiji, gde smo drugi deo koncerta imali ritam sekciju tako da smo izmestili priču s dva klavira, a drugi put su tu bile Gabi Novak i Bisera Valetanlić. Posebna je vrsta emocije koju imam s Matijom. On i ja smo paralelni u mnogo stvari. Isto smo godište, rasli smo u vrlo sličnim familijama, oba oca šansonjera, majke pevačice, izabrali smo isti instrument, isti tip muzike, otišli na školovanje u inostranstvo, vratili se iste godine 1997, dobili ćerke i on i ja, prestali da pijemo (smeh)… Pitao sam ga jednom dokle više sa ovom sinhronizacijom, a on kaže: do smrti. Tako da je to neka druga vrsta poklapanja, kao da smo se znali i pre nego što smo se upoznali. Sjajno funkcionišemo zajedno iako je Matija potpuno drugačiji pijanista od Bojana i mene, ali upravo ta različitost u pristupu ima svoju draž. Da smo svi slični, koja bi onda bila poenta?

S Matijom, Gabi i Biserom pripremate neobičan koncert?
– Ideja je da se taj koncert s dva klavira i dva divna vokala desi ove godine, u Beogradu i Novom Sadu, a nadam se i u Zagrebu i gde god može u regionu. Ta saradnja nas dvojice s njih dve ima tu dodatnu dimenziju, i ta paralela nas dvojice s njima jer one su isto sarađivale mnogo puta zajedno. Bisera je pevala Arsenove pesme, baš kao i Senka i Zafir nekada. Nažalost, Senka se povukla odavno, a bilo bi idealno da budu dve majke i dva sina, ali sva sreća, ja imam i sjajnu tetku, koja je upotpunila tu našu postavku.

Pre dve godine Vaša naslednica Marta je otpevala pesmu koju ste Vi komponovali povodom 70 godina UN i u više navrata nastupala s Vama, Biserom, Brankicom. Doskora se mislilo da Marta neminovno ide Vašim, muzičkim stopama, međutim, ona se jesenas uspešno okušala i u glumi. Kako Vi gledate na to i šta mislite, šta će prevladati kod Marte, gluma ili muzika?
– Ne bih želeo da licitiram šta će pobediti. Nije ni važno. Važno je da je ona vrlo rano uspela da pronađe ono što voli da radi. Ono što je takođe važno jeste da joj to ide i da je spremna da uradi sve za to i da je apsolutno posvećena. Mjuzikl je neka forma koja je njoj sada najinteresantnija i najdraža. Međutim, ona se bavi pevanjem i komponovanjem, a sada je glumila i u svom prvom filmu „Dvanaest”, studentskom ostvarenju u okviru škole „Prvi koraci”, ali nema veze. Rediteljka je zadovoljna, što znači da može da deluje i na polju glume koja nije vezana isključivo za mjuzikl. Gde će to otići, u kom pravcu, da li će to biti u inostranstvu, bilo bi logično. Tako da su neke njene ambicije, a i naše, da se ona iškoluje pa da onda vidimo šta ćemo i kako ćemo, a gde će to školovanje biti, zavisi i od stipendija i naših finansijskih mogućnosti, ali gađamo Ameriku ili Britaniju, gde je najpametnije studirati to što nju interesuje. Žanrovski su oni najjači i najbolji u tome.

Kakva su Vaša buduća stremljenja?
– Imao sam nedavno prvi solistički koncert na klaviru u Banjaluci. Želja mi je da nastavim u tom pravcu. To nikada ranije nisam radio. Uvek sam imao preveliko poštovanje prema džezerima koju su to radili i koje sam slušao ceo život. Ne znam to da objasnim. Postoje neki fantastični velikani, recimo Kit Džeret, koji su to radili pre mene, pa sad znači da ne treba da se bavim time? Taman posla! Međutim, trebalo je probiti led i probio sam ga, i sada mi je to jedan novi vrh koji treba osvojiti. Treba da probam da sviram solistički koncert po standardima koje ja sebi nalažem i koji su već postavljeni, što ne podrazumeva da samo izađem i sviram neke pesme na lep način, nego da imam dobar koncept, svoj pečat i neku dublju poruku.

 

Oborili smo s nogu Japance, ali i oni nas
 
Izdvojte neki Vaš nastup koji Vam je ostao urezan u sećanju.
– Ima ih mnogo, ali uvek iskoči taj u Japanu kao najinteresantniji. To je taj jedan jedini put kad smo bili u Japanu, na Expo 2005, kada smo imali loše iskustvo s tadašnjom strukturom na vlasti, koja nije htela da nam plati jednog kamermana iako smo bili jedini predstavnici tadašnje države SCG u Japanu, na najvećem svetskom sajmu. Taj svetski sajam se dešava svakih pet godina u nekom svetskom gradu, gde je poenta da svaka država ima svoj paviljon gde nešto predstavlja. Mi, naravno, nismo imali svoj paviljon, ali smo bili fantastično primljeni zahvaljujući japanskom menadžeru i organizatoru koji je hteo da napravi nešto kao balkanski spektakl. To je bio jedan neverovatan nastup, gde smo stvarno srušili s nogu tri hiljade Japanaca i gde smo prvi put imali dodira s jednom zemljom koja je potpuno drugačija od svega što smo videli u životu i s jednom organizacijom koja je daleko iznad svih dosadašnjih iskustava što se profesionalizma tiče.

 

Želja mi je da sviram s Točkom

S kim i za koga biste još voleli da radite? Koga cenite na našoj muzičkoj sceni?
– Pokušao sam nekoliko puta da pozovem Radomira Mihajlovića Točka da bude gost na našem albumu, ali je on to odbio iz nekih svojih principa. Voleo bih da mogu da dovedem jednog fantastičnog gitaristu i umetnika Batu Andonova iz Amerike i da s njim napravim saradnju, jer on to zaslužuje. Svirali smo zajedno u grupi „Sveti” s Markom Đorđevićem na bubnjevima, što je početak mog ozbiljnog rada u Bostonu i Njujorku. On je zaista nesvakidašnji muzičar koji je nedovoljno priznat. Uopšte bih voleo kad bih imao više prilike da povežem te strane muzičare, ne samo američke, nego i one iz regiona, s Balkana.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar