NATERALI SMO IH DA NAS NE IGNORIŠU

NATERALI SMO IH DA NAS NE IGNORIŠU


Mnogi nisu verovali da u ovom delu sveta može da se dogodi dobar program savremene igre

Dvadesetih godina prošlog veka Beograđani su prvi put gledali balet, tridesetih su zahvaljujući ruskim umetnicima imali prilike da vide predstave koje su gledane i u ostalim gradovima Evrope, a u Beogradu je živela i igrala Nina Kirsanova. Iako su u međuvremenu naši igrači dobijali angažmane na poznatim evropskim pozornicama, beogradska baletska scena je ostala van svetskih reflektora. Beogradski festival igre je mnogo toga promenio, a njegov osnivač Aja Jung kaže da nas poznate svetske trupe više ne zaobilaze.

Ko sve stiže na Beogradski festival igre?

– Na šesnaesti festival po redu, koji će trajati od 22. marta do 12. aprila, stiže 16 trupa iz 11 zemalja, a među njima ima slavnih i mladih kompanija umetničke igre, odnosno velikih koreografskih zvezda i onih manje poznatih koje želimo da predstavimo. Za nekoliko trupa datume i uslove ugovaramo već nekoliko godina. To su Holandski teatar igre, koji beogradska publika izuzetno ceni, Drezden-Frankfurt kompanija sa premijernim postavkama Jakopa Godanija, čiji rad smo takođe upoznali zahvaljujući festivalu, ali i izraelski Ansambl Batševa, koji nije lako prikazati jer su produkcije veoma zahtevne, a koreograf jedan od onih koje je nezamislivo ubediti da budu gosti festivala… Naravno, reč je o Ohadu Naharinu, najširem auditorijumu poznatom po svojoj specifičnoj tehnici igre s kojom je učinio da Natali Portman zaigra crnog labuda… Zauvek opčinjena igrom, ona je potom producirala film o njemu pod nazivom „Mr. Gaga”, koji je odmah postao jedan od najuspešnijih i najkomercijalnijih dokumentaraca.

Koliko svetska baletska scena zna o ovom festivalu i koliko smo im zanimljivi?

– Uživamo svu pažnju svetskih medija, profesionalaca iz oblasti umetničke igre i publike. Prema mišljenju važnih kritičara, nalazimo se u samom vrhu najvažnijih evropskih festivala. Naravno, nije tako bilo na početku. Kada nas nisu ignorisali, posmatrali su nas sa dozom arogancije i nepoverenja, isključivo zbog geografije. Nisu verovali da u ovom delu sveta može da se dogodi dobar program savremene igre, jer jednostavno nismo region koji se može pohvaliti dugom i značajnom baletskom tradicijom, a ni velikim iskoracima u modernoj ili savremenoj produkciji. Sećam se da sam pred drugu ediciju festivala molila jedan francuski baletski magazin da najavi gostovanje Baleta pariske Opere u Beogradu. Urednik me je nekoliko puta pitao da li sam sigurna da oni dolaze i tražio da mu nabrojim imena ljudi iz trupe i varijacija koje će izvesti. Na kraju je ipak odlučio da o gostovanju piše „ukoliko se ono i dogodi”. Danas taj časopis ne postoji, ali o festivalu pišu svi francuski mediji. Neki od njih su i naši medijski partneri! Svakako, nije lako trčati takvu trku. Nije lako ni zadržati tu poziciju jer je to obavezujuća pozicija. Ona u kojoj nema mnogo prostora za grešku i gde se stalno nadmećete s najboljima, ili sa samim sobom.

Aja Jung (4)

Koga Vam je bilo najteže da dovedete?

– Sećam se da je Silvi Gilem bila veoma zahtevna pre nego što smo se upoznale. Dimitris Papajoanu je apsolutni rekorder u tehničkim detaljima i u stanju je da satima namešta svaki zrak svetla na pozornici, čineći sve saradnike izuzetno nestrpljivim i nervoznim. Slični su i Akram Kan, Vejn Mekgregor, Sidi Larbi Šerkauji… Barišnjikov ima svoj tim ljudi koji su takođe neumoljivi sa zahtevima. Velike zvezde obično zavređuju svoju poziciju zahvaljujući disciplini i strogom odnosu prema sebi. Reč je o profesionalcima. Tek kada shvate da rade s ljudima koji su podjednako odgovorni prema svom projektu i prema publici, onda postaju opušteniji. Isto je i s trupama. Sa ovim iskustvom mogu da kažem da zapravo najmanje problema kreiraju slavne trupe i koreografi jer oni unapred znaju šta traže, i sve to morate garantovati pre nego što dođu. Izazovnije je raditi sa onima koji usput shvate šta su sve zaboravili. Ali festival mora da oblikuje i neke nove klince…

Zašto se Ambasada Južne Koreje ogradila od gostovanja Eun Mi An?

– Eun Mi An je velika zvezda u Seulu. Ona kreira veoma hrabre produkcije. To je verovatno i preporučuje za česta gostovanja na evropskim pozornicama. S poslednjim komadom koji je radila uspela je da izazove ogromno interesovanje. U pitanju je „Igra Severne Koreje”! U poznatoj arhitekturi političke napetosti, Eun Mi An se usudila da istražuje umetnost svojih severnih suseda, koji su svetu uglavnom poznati zbog svog vođe i stalnog nuklearnog naoružavanja. Baš pod čizmom tog vođe, ali i njegovih prethodnika, razvija se specifična, isključivo namenska igra. Prilikom nekoliko poseta, koreografkinja je krišom snimala delove sletova i priredbi kojima se sistem hvali, pa je onda kritički ali duhovito predstavila svu banalnost jedne estetike u današnjem vremenu. Ograđivanje nekoliko ambasada Južne Koreje od svoje umetnice i ovog dela zapravo je dalo vetar u leđa evropskoj turneji ovog komada… Inače, Eun Mi An je stalna saradnica pariskog Teatra de la Vil, gde će nekoliko dana pre nastupa u Beogradu predstaviti „Igru Severne Koreje”.

Da li će neko od gostiju biti angažovan kao predavač u Vašoj privatnoj školi kao što je to bio prošle godine Geng Vej Đi?

– Divno je i hrabro što je škola privatna, zar ne? Ne znam čemu taj prefiks, ali su u Italiji i Francuskoj, na primer, sve baletske škole privatne ili u vlasništvu privatnih fondacija! I to nikome ne smeta. Veoma sam ponosna što je Baletska škola Nacionalne fondacije za igru postala prva privatna akreditovana osmogodišnja baletska škola u Srbiji, koja radi po programu Baletske akademije iz Rima. Geng Vej Đi je naš gost pedagog tokom čitave školske godine, i to je deo naše saradnje s Akademijom igre iz Pekinga. Takođe, svakog meseca nam dolaze pedagozi iz Italije kako bi radili s našom decom, a tu su i Marija Janković, Ana Pavlović, Jovan Veselinović… S druge strane, za vreme festivala gostuju brojni igrači, pedagozi i koreografi, a kursevi i radionice su besplatni i otvoreni za sve polaznike profesionalnih baletskih škola iz Srbije. Tokom narednog festivala priključiće nam se i učenici iz Rima, Palerma i Milana. Dragoceno je iskustvo da mladi igrači, odnosno deca rade i razgovaraju sa umetnicima preko dana, a da ih uveče gledaju na sceni! Edukacija mladih je posebno poglavlje Beogradskog festivala igre. Uostalom, iz takvih programa smo i razvili školu! Kada sam ja išla u Baletsku školu, u Beograd nam stranci nisu dolazili. Nažalost, ta zatvorenost je trajala decenijama. Zato smo izgubili toliko informacija, vremena i igrača, i zbog toga nismo uspeli da stvorimo više relevantnih koreografa i pedagoga.

Aja Jung (1)

Da li gosti festivala posećuju Narodno pozorište i gledaju naše baletske predstave? Kakva su njihova saznanja o našim igračima i da li su za nekoga posebno zainteresovani?

– Ako mislite na inostrane producente koji dolaze na festival, mi nemamo radove koreografa koji bi ih privukli. Nažalost. Ako mislite na igrače, koreografe i članove trupa, oni imaju mnogo posla oko svojih predstava i nastupa. Zato nije jednostavno da pronađu vreme kako bi videli nastupe domaćih trupa. Ipak, mladi ljudi se lako upoznaju. Naši mlađi igrači dolaze na predstave, ostanu na druženjima posle predstava, prave svoje kontakte… To su benefiti festivala. Festival je mesto susreta. Neretko se i audicije održavaju u okviru festivala, ili naši i njihovi igrači vežbaju zajedno.

Svetskom igračkom scenom uveliko dominira moderan balet, a naša scena je i dalje okrenuta klasici. Da li je problem u repertoaru ili u ukusu publike?

– Ne postoji moderan balet. Istorija igre se deli na balet, modernu igru i savremenu igru. Kada to budemo usvojili, onda ćemo moći da idemo dalje. Danas se kreira savremena igra, i ona zauzima najveći deo ukupnog repertoara, čak i kada je reč o tradicionalnim ansamblima pri operskim kućama. Naravno, ti ansambli imaju obavezu čuvanja naslova klasične baletske zaostavštine, ali i nekih dela moderne igre poput antologijskih naslova Kurta Josa, Marte Grem, Mersa Kaningama…

Koliko se kulturna scena poslednjih dvadesetak godina promenila kada je reč o baletu?

– Nije se promenila. Najbolji balet i dalje živi u kompanijama koje se s pažnjom odnose prema toj vrsti umetničke igre. Centri su svakako Milano, Njujork, London, Pariz, Moskva… Tamo gde je ozbiljna opera, ozbiljan je i balet, orkestar je vrhunski, kao i kostimi, scenografija i izvođenje, s velikim zvezdama u naslovnim rolama… To su pravi baletski Diznilendi, u koje morate bar jednom povesti svoju decu!

Zašto se naši najbolji igrači ne vraćaju kao profesori u baletsku školu „Lujo Davičo”, koju ste i sami završili? Stiče se utisak da će uskoro kvalitetniji igrači stasavati u privatnim baletskim školama.

– Ne znači da svako ko je bio sjajan igrač ima predispozicije da se bavi pedagogijom. Uglavnom prvaci baleta ostaju pri trupama kao balet majstori i repetitori, a zaista retko odlaze u škole. Baletska pedagogija je ozbiljna nauka za koju treba talenta i strpljenja. Pedagozi se školuju uz preduslov završene osmogodišnje baletske škole, ali tek na akademijama prolaze kroz ozbiljne ispite iz anatomije, fizike, hemije, psihologije dok dođu do same metodike baleta. Drugo, studio ili školu treba birati prema pedagozima, a ne prema vlasništvu, boji tapeta u svlačionicama, udaljenosti od kuće ili kostimima koji se šiju za priredbice. Jednostavno, balet je ozbiljna odluka, a ne slatka razonoda. Telo i psihu svog deteta morate dati u ruke profesionalaca koji imaju diplomu. Tek kada deca odrastu, postaju dragoceni igrači sa scenskim iskustvom, i tako se pravi most između škole i pozorišta. Imajte u vidu da u većini evropskih zemalja akademija traje tri godine, dok u Kini traje četiri, sa mogućnošću master studija. Zašto bi onda kod nas svako ko je nekada prošao pored baletske škole mogao da drži časove? To je u najmanju ruku zloupotreba dece i roditelja, ali i direktna šteta za profesiju.

Da li mislite da je potrebno da igrači dobiju šansu da nastave školovanje i nakon osnovne i srednje baletske škole? Da li se zalažete za otvaranje fakulteta za igru, o čemu se odavno priča?

– Svakako da navijam za to, ali je veliko pitanje ko će na tom fakultetu ili akademiji predavati! Morali bismo da razmislimo o nastavnom kadru iz inostranstva, baš kao što je to praksa Baletske škole Nacionalne fondacije za igru. Bar za prvo vreme.

Odavno se u javnosti ne pominju mladi igrači i balerine koji se smatraju izuzetno darovitim. Da li ste Vi imali prilike da vidite neku novu baletsku nadu?

– Svakog dana imam priliku da viđam baletske nade jer vodim baletsku školu. I ne samo da ih viđam nego da se borim za svaki njihov uspeh i pobedu. Baš danas se ponosno vraćam iz Kelna, gde su na Međunarodnom baletskom takmičenju naše učenice osvojile četiri medalje! Pre nekoliko meseci smo poneli šest medalja iz Atine, a deca su zavredela mnogo vrednih stipendija za usavršavanje u Americi, Nemačkoj, Italiji… Vredno radimo i nastojimo da svako dete koje sanja o igri stekne znanje, iskustvo i samopouzdanje.

+ Ostavite komentar