NE ŽENI SE FORUM, NEGO ČOVJEK

NE ŽENI SE FORUM, NEGO ČOVJEK


„Ono što bi moglo biti kod nje neobično za običan svet bilo je samo to što je bila pjevačica u operi, a uz sve to još, kao takva, i supruga visokog funkcionera, ali ni to ona nije u poletnoj jednostavnosti osjećala kao nešto strašno jer, bože moj, živimo u modernom dobu u zemlji socijalističkoj”

Usled viška slobodnog vremena i dobre hrane, primećeno je da se među ljudstvom pojavila ljubav, upozorio je general Peko Dapčević potčinjene tokom ratnih godina.

Tu pojavu on će osetiti tek u mirnodopskim uslovima, deceniju kasnije, kada upozna 17 godina mlađu glumicu Milenu.

Ljubavna priča proslavljenog generala-pukovnika JNA, jednog od najslavnijih Titovih boraca, i njegove supruge u današnje vreme bi bila normalna i neprimetna, međutim, ne i za tadašnju posleratnu, komunističku Jugoslaviju. Iako su oboje bili javne ličnosti, ne postoji mnogo pisanih tragova o njihovom odnosu, koji je, na njihovu nesreću, bio pod budnim okom tadašnje javnosti. O svom višedecenijskom braku ni sami nisu voleli da govore, ali su umesto njih govorili drugi. Bliski i manje bliski savremenici. Ćoškarilo se, šaputalo i upiralo prstom u brak, koji je od početka bio osuđivan, samo zato što ona nije bila „njihova”. Prvo, bila je drugačija. Drugo, nikad prihvaćena, samo zato što je bila bez ratnih priznanja, koja uistinu nije mogla ni da zasluži jer je u vreme početka krvavih borbi imala svega 11 godina.
Jedan od retkih, ako ne i jedini koji se tada usudio da javno stane na njihovu stranu bio je Milovan Đilas, Pekin ratni drug. Anonimna pisma Mileni bila su otrovna, telefonski pozivi vulgarni, a bojkot legendarnog komandanta i njegove 17 godina mlađe supruge bio je toliko jak da su na dočeku nove 1954. godine u „Klubu književnika” s bračnim parom Dapčević sedeli samo Milovan Đilas i njegova supruga. Upravo Đilas je 1954. u opširnom tekstu pod naslovom „Anatomija jednog morala” opisao ponašanje nekih visokih funkcionerki i supruga visokih funkcionera prema poznatom paru, ali pre svega prema tada mladoj glumici i onome sa čim je morala da se bori.

„I tako, bila je obična mlada i lijepa žena, kakve rastu i udaju se na hiljade svake godine po ovoj mladoj i lijepoj zemlji, i ona, kao i sve te druge, kao i svi ljudi sa svojim individualitetom, s malim brigama i velikim snovima. Ono što bi moglo biti kod nje neobično za običan svet bilo je samo to što je bila pjevačica u operi, a uz sve to još, kao takva, i supruga visokog funkcionera, ali ni to ona nije u poletnoj jednostavnosti osjećala kao nešto strašno jer, bože moj, živimo u modernom dobu u zemlji socijalističkoj.”

Glavna junakinja Đilasovog pamfleta je neimenovana lepotica i glumica koja se tih godina udala za moćnog i vremešnog generala, slavnog ratnog komandanta, španskog borca. Lako je u toj priči bilo prepoznati slavnog Peka Dapčevića i njegovu suprugu Milenu Vrsjakov. Međutim, društvo te „moderne socijalističke zemlje” nije bilo spremno da prihvati novog člana, koji nije bio iz njihovih krugova. Oni kojima je članstvo u partiji davalo za pravo da se smatraju značajnijim od drugih i da odlučuju ko je dostojan njihovog društva kretali su se uvek po istim klubovima, imali svoje lože na stadionima i u pozorištima, odmarali se u istim letovalištima. Upravo na jednom od takvih letovališta, u hotelu koji je bio rezervisan samo za komunističku elitu, odseo je 1952. godine u Dubrovniku Peko Dapčević kada je upoznao Milenu, tada Vrsjakov, dok je snimala film „Svi na more”. Iz slučajnog susreta rodila se velika ljubav, koja je ubrzo krunisana brakom. Međutim, čak ni njegov položaj i ratne priče koje su ga pratile nisu uspeli da utiču na to da njihov brak ne bude dočekan na nož.

Đilas je u svom pomenutom tekstu napisao kako je izgledao razgovor mladoženje s jednom od funkcionerki na dan njegovog venčanja:

Ona: Je l’ to ta tvoja lepojka?
On: Jeste. Dopada li ti se?
Ona: Pa, kako se uzme! Ovako spolja, i može, ali izgleda da nije mirisala mnogo baruta!
On: Nije ni mogla, nije imala ni trinaest godina.
Ona: Znam, znam. Ali nije ti ni bilo teško naći. Našla te, ona tebe. Ne znam samo što si se vjenčavao kod toliko dobrih starih drugarica…
On: Ženio sam se iz ljubavi, iz dopadanja, a ne…
Ona: Ja, ja ljubav, ljubav. Gori kao mokro ćebe na Savi. Da se nijesi zatrčao, na mladost i ljepotu?
On: Ne ženi se forum, nego čovjek.

General, a još visok i lep, važio je za jednog od najpoželjnijih neženja u Beogradu. Samoprozvana komunistička elita nije mogla da se pomiri s tim da ratni heroj njegovog renomea nije izabrao jednu od „njih” – žena visokih partijskih svojstava, partijske prošlosti. Nije im mirisala na barut. Bila je samo glumica. Od njega se posle brojnih ljubavnih avantura očekivalo da se oženi drugaricom iz rata, a ne nekom tamo provincijskom glumicom. Na pragu ispunjenja njihovih očekivanja Dapčević je bio tokom rata, kada je bio u ljubavi sa Stanom Tomašević, prvom ženom koju je Tito postavio za partizanskog komesara. Odlikovala se hrabrošću, ali i izrazitom lepotom, pa je njena ratna fotografija koju je napravio jedan britanski fotograf obišla svet. Nazivali su je „Titovom manekenkom”. I pored svih njenih priznanja, proslavljeni partizanski vojskovođa nije pošao putem koji je bio rezervisan za njega i njemu slične, već je odlučio da se oženi 17 godina mlađom devojkom i s njom provede više od 45 godina. Pretpostavlja se da upravo prkos društvenim normama stoji iza velike netrpeljivosti prvih beogradskih drugarica prema njegovom braku. Osećale su se ugroženo i uplašeno da ih muževi ne zamene mlađima.

Da je general Dapčević želeo pravu ljubav, a ne prigodni brak koji će društvo odobravati, bilo je jasno i tokom njegovih momačkih dana. O tome govori i njegova izjava koju je zabeležio Ivan Ivanji, Titov prevodilac.

– Mene niko ne voli. Vole moju slavu, moj čin, moja kola, ali mene voli samo moj pas, koga mi je Tito poklonio – požalio se Dapčević jednom prilikom u kafani, okružen mladim pesnicima.

Prema njihovoj ljubavnoj priči kasnije je snimljen film „Oficir s ružom” sa Žarkom Lauševićem i hrvatskom glumicom Ksenijom Pajić u glavnim ulogama. Jedna scena pri kraju filma možda na najbolji način oslikava društveni sukob između običnog građanstva, proletera i same buržoazije. Najbolji prijatelj savetuje poručnika Petra (Laušević) da ostavi ženu koju voli i odustane od ženidbe, jer je ona „klasni neprijatelj”. Govori mu kako je čuo da ga je zaveo buržujski način života i francuski konjak.

„Zamisli da svi pođemo tvojim putem. Ode i komunizam i revolucija u božju mater za mesec dana. Odoše u nepovrat sve žrtve ovog naroda i patnje. Odra nam klasni neprijatelj kožu bez ijednog metka.”

Komunistički prvoborci nisu uspeli da raskinu jednu neomiljenu vezu, ali je i u to ime, između ostalog, „žrtvovan” Milovan Đilas. Nešto više od dve nedelje posle dočeka Nove godine sa Dapčevićima, 16. i 17. januara – počeo je politički obračun sa Đilasom, koji će ga u finalu odvesti na robiju.

U tom političkom obračunu, Peko je ćutao – nije mogao protiv Đilasa, ali ni protiv onoga što je Tito odlučio. Međutim, ni glavni lik nije prošao bez posledica. Posle skandala zbog Đilasa i „Anatomije jednog morala”, Tito ga je smenio s mesta načelnika Generalštaba JNA i poslao za ambasadora u Grčkoj. Umro je 1999. godine. Milena je ostala uz njega do kraja. Savremenici su je opisivali kao „lepu ženu, jednu od onih koja i pojavom i glasom kao da sugeriše da postoji samo njena tajna, nešto što samo ona zna i što nikad neće reći”. Između 1951. i 1982. godine s velikim uspehom glumila je u filmovima „Bakonja fra Brne”, „Pesma”, „Anikina vremena” i u još dvadesetak drugih.

Preminula je 3. decembra ove godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar